Ponedjeljak, 21. april/travanj 2014, 12:07 CET

Svijet

Zašto Evropa ne može da spasi samu sebe

Znak evra i odraz Brandenburške kapije u Berlinu
Znak evra i odraz Brandenburške kapije u Berlinu
Veličina slova - +
Priredio Dragan Štavljanin

Evrozona će zauvek biti osakaćena, sem ako ne postane istinska monetarna unija – nalik na SAD, piše za “Forin polisi” (Foreign Policy) Danijel Altman (Daniel) predavač ekonomije na njujorškoj poslovnoj školi Stern.

Siroti Mario Dragi, predsednik Evropske centralne banke. Čak i da ne mora da trpi stalne udare ministara finansija članica evrozone, održavanje monetarne unije među tako različitim zemljama uopšte nije lak zadatak.

Na sreću, nekoliko činilaca bi moglo da pomogne evrozoni u smanjivanju razlika u poslovnim ciklusima i izgledima članica na duže staze. Međutim, frustirajuće je da evrozona ne koristi ni jedan od tih mehanizama.

Generalno govoreći, monetarne unije su kao stolica na tri noge, odnosno tronožac, koju podupire fiskalna politika, migracije i trgovina. No, od samog početka bilo je predviđeno da evrozona ima kao potporu migracije i trgovinu, ali nijedna od njih nije posebno snažna poluga, što je doprinelo produbljivanju problema.

Da bi se shvatila složenost situacija, pogledajmo bazičnu strukturu evorzone. Članice monetarne unije ne koriste samo isti novac; one su prenele ovlašćenja u toj oblasti sa nacionalnog nivoa na instituciju koja će voditi jedinstvenu politiku, tačnije Evropsku centralnu banku (ECB).  

Ona ima težak posao jer treba da utvrdi jedinstvene kratkoročne kamatne stope za 17 članica evrozone, što je praktično nemoguće u vremenima kao što je sadašnje, kada su ekonomije pojedinih zemalja u usponu dok su druge u recesiji.

Vremenom je sam evro trebalo da olakša ovaj posao. Teoretski, trgovina među članicama monetarne unije trebalo je da potpomogne sinhronizaciji njihovih ekonomija. Smatralo se da su kompanije i potrošači toliko međusobno isprepletani tako da će biti zahvaćeni istim ekonomskim talasom rasta i pada, sa sličnim trendovima u zapošljavanju i inflaciji.

Angela MerkelAngela Merkel
x
Angela Merkel
Angela Merkel
Ovo možda izgleda paradokslano, s obzirom da trgovina najbolje funkcioniše kao ekonomski stabilizator kada devizni kursevi nisu fiksni. U zemlji sa ekonomskim nevoljama, pada vrednost njene valute, jer su inverstitori sve manje zainteresovani za njene hartije od vrednosti, tako da izvoz postaje atraktivniji. U evrozoni nije moguća primena ovog mehanizma.

No, trgovina i dalje ima važnu ulogu. Kada se pojedine članice evrozone suočavaju sa ekonomskim teškoćama, ostale mogu da pokušaju da “izvezu” svoj rast stimulišući sopstvene ekonomije. Drugim rečima, Nemačka – motor evropske ekonomije – može da prosledi dodatni novac svojim potrošačima kroz smanjenje poreza ili povećanjem potrošnje, nadajući se da će oni kupovati više proizvoda iz Grčke, Portugalije i Španije.

To nije najdirektniji način da se podupru članice koje ekonomski zaostaju, ali je politički atraktivnije nego da im se samo daje novac. Na kraju krajeva, domaći konzumenti će odlučiti kako će potrošiti ovu dodatnu gotovinu.

Međutim, Nemačka, navodno najveći pobornik očuvanja evrozone, nedvosmisleno je odbila da primeni pomenutu meru. Kancelarka Angela Merkel nije prihvatila javnu molbu španskog premijera Marijana Rahoja da dodatnom potrošnjom podstakne nemačku ekonomiju. Na taj način, Merkelova je stavila fiskalno zdravlje svoje zemlje ispred stabilnosti evrozone – što je razumljiva odluka, ali se time dovodi u opasnost monetarna unija.

Teturanje na dve nestabilne noge

Situacija ne bi bila tako teška da je evrozona iskoristila drugu polugu za smanjivanje razlika između ekonomija članica: ljudski kapital. Slobodna interna migracija – što je jedan od osnivačkih principa Evropske unije – može da ima sličan efekat kao i trgovina.

Ako je jedna članica pogođena ekonomskim problemima, njeni nezaposleni građani mogu da odu u drugu gde su bolje šanse za pronalaženje posla. Na taj način bi pala stopa nezaposlenosti u zemlji iz koje su pomenuti ljudi otišli i povećana u državi u koju su došli, što omogućava ujednačavanje njihovih ekonomskih ciklusa.
IlustracijaIlustracija
x
Ilustracija
Ilustracija

Nažalost, interna migracija u evrozoni nije baš u potpunosti slobodna. Ne priznaju sve članice profesionalne kvalifikacije ljudi iz drugih, a uslovi za započinjanje biznisa mogu biti potpuno različiti od zemlje do zemlje.

Štaviše, svaka članica može imati različite administrativne formalnosti za migracije, tako da migranti koji izgube posao bivaju primorani da se vrate u zemlju iz koje su došli. Osim ovih administrativnih pitanja, postoje i društvene i političke barijere. Zbog ekonomskih teškoća jača raspoloženje protiv imigranata na celom kontinentu.

Naravno, najuspešnije monetarne unije ne oslanjaju se samo na trgovinu i migracije da bi sinhronizovali ekonomije članica. Osim monetarne, imaju i zajedničku fiskalnu politiku.
Kanada, Indija, SAD i druge velike zemlje sa regionalno različitim ekonomijama su među najuspešnijim monternim unijama u svetu. Kada se jedan region suočava sa ekonomskim teškoćama, centralna vlada može da joj pošalje novac da bi je poduprla.

Nije tajna, na primer, da se prihodi prikupljeni naplatom federalnih poreza u Vašingtonu redistibuiraju pojedinim siromašnijim saveznim državama.

Postoji i izvestan nivo redistribucije u evrozoni (kao i u EU u celini), zahvaljujući nedavnim zajmovima za spasavanje ugroženih članica, subvencijama za poljoprivredu i drugim programima.

Međutim, to su neznatne sume u poređenju sa budžetima evropskih vlada, koji je iznosio 4,7 hiljada milijardi evra u 2012. godini. Tome treba dodati da ne postoji centralna institucija za oporezivanje u evrozoni, tako da je “polovina” fiskalne politike u ovom bloku nedostupna.

Teturajući se na dve nestabilne noge – treći je patrljak – evrozona će i dalje biti u najboljem slučaju slaba monetarna unija. Kažem “u najboljem”, jer ekonomije njenih članica se dugoročno kreću u različitim pravcima, sa razlitičim rizicima i mogućnostima u svakom regionu. Zaista, kao što sam napisao u nedavno objavljenoj knjizi, moguće je zamisliti raspad EU u nekoliko ekonomskih blokova koji se graniče, i svakome od njih bilo bi lakše da sačuva svoju monetarnu uniju. Evrozona trenutno izgleda nemoćnije nego ikada i niko ne čini mnogo da je ojača za budućnost.
Ovaj forum je zaključen
Sortiranje komentara
Komentari
     
Ime: P. A.
30.01.2013 08:36
Problem je u demokratiji. EU je skoncentrisala svu ekonomsku moc u Briselu i u rukama nekoliko tehnokrata, ciji mandat je udaljen od evrospkih gradjana bas kao i mandat bjeloruskog predsjednika. Gradjani Evrope su se nasli u glupoj situaciji, da i pored izuzetno duge tradicije demokratije, nemaju vise nikakvu moc nad najvaznijim dijelom svog zivota: ekonomijom. I to je zapravo glavni razlog sto Kameron prijeti napustanjem, jer za VB ekonomija je vaznija od vazduha. Vrijeme je da se evropski politicari probude i postanu ono sto im je zadatak - drzavnici. Jer najlakse je stampati pare. Cak je i Milosevic bio mastovitiji, pa je izmislio Dafinu kako bi se Topcider malo o'ladio.