Autor: Garet Evans (Project Syndicate), priredio Slobodan Kostić
Mada trgovina beznađem cveta, jer i neki svetski poznati časopisi pišu o tome kako se svetski poredak osipa, a mogućnost da svet izbegne fatalan sukob postaje puka iluzija, ugledni stručnjak za geopolitku Garet Evans nudi pet razloga za miran san.
„Ako govorimo o geopolitici, uvek ima dovoljno prostora za trgovinu beznađem“, primećuje na početku teksta Garet Evans i nastavlja: Taj biznis cveta u poslednje vreme, sa The Economistom, Foreign Affairsom i nekim manje uglednim časopisima koji su prepuni žalopojki o tome kako se globalni poredak osipa, dok sposobnost Amerike (a i njena spremnost) da ga očuva polako umire, a sama mogućnost da se izbegne sukob velikih razmera u deceniji koja je pred nama – postaje puka iluzija.
Evans piše da je sve ono što se događalo u poslednje vreme, zajedno sa buđenjem duhova iz 1914. i 1939., bitno popravilo reputaciju, zarade i prinadležnosti dežurnih pesimista.
„Imamo ruski avanturizam u Ukrajini; teritorijalne aspiracije Kine i zakasnelo buđenje nacionalizma Japana na Srednjem Istoku; produžavanje katastrofalne situacije u Siriji i rasulo na prostoru Bliskog Istoka; oživljavanje zverskih zločina u Južnom Sudanu, Nigeriji i drugim mestima u Africi, ali i konstantu strepnju zbog obnavljanja razdora u Indiji nakon što je hinduistički nacionalista Narendra Modi proglasio pobedu na izborima.“
Mada globalne političke prilike nisu onakve kakve bi mogle biti – a inače one nisu nikada takve – ima jako mnogo razloga za razmišljanje da stvari i ne stoje tako loše kako neki tvrde.
Stoga Garet Evans nudi pet razloga zbog kojih svi mogu mirno da spavaju bez obzira na ono što govore i pišu pojedini stručnjaci.
Prvo, novi „hladni rat“ uopšte nije na vidiku. Rusiji i Kini se ne sviđa što se SAD otimaju za globalno liderstvo, uživajući u svakom neuspehu te države i povremeno (kao što to čini i Amerika), okreću leđa ideji globalne saradnje. Uprkos tome, te dve zemlje su suštinski integrisane u globalni poredak, tako da nema ideologije, ekonomskog interesa, fizičkih mogućnosti niti savezničke podrške koje to mogu da dovedu u pitanje. One žele da imaju veći uticaj u međunarodnim insistucijama, a ne da ih ruše.
Drugo, slabljenje moći SAD u odnosu na Kinu i druge svetske sile koje su u usponu, sasvim je prirodno i neizbežno, tako da nema nikakvog razloga da se plaše bilo čega oni koji računaju na njenu zaštitu i podršku. Potpuno je nezamislivo da SAD mogu da trajno zadrže „monopolarnu“ dominaciju kakvu su imale neposredno nakon okončanja „hladnog rata“ kada je ta zemlja raspolagala sa skoro 30 svetskog društvenog proizvoda i trošila na vojnu industriju koliko i ostatak sveta.
Realnost je, međutim, da je ekonomska i vojna moć SAD i dalje ogromna i da ova država sada ima – i da će imati u doglednoj budućnosti – mnogo više da ponudi za saveznike i prijatelje nego bilo ko od njenih suparnika. Važno je samo kako će se sada manifestovati ta moć.
Evans kaže da je čuo nekom prilikom, kako je Bil Klinton neposredno nakon kraja predsedničkog mandata rekao, da nije cilj da se trajno ostane vodeći lider, već da se izgradi svet u kome će se dobro živeti, čak i ako u jednom trenutku ne budete vodeći lider.
Treće, mada rastu ambicije za što većim uticajem, to nužno ne mora da ima formu vojne moći. Svako ima previše da izgubi. Najveće svetske sile su daleko više finansijski zavisne jedna od druge i lancu snadbevanja nego što je to bio slučaj 1914. – godine nerealnog optimizma, kako to pesmisti vole da kažu – i narastajućeg straha da dvadeseti vek može suštinski da promeni neke postojeće standarde. Belicizam, pojam koji sugeriše da je rat plemenit i da može dovesti do neke vrste pročišćenja – trajno je pokopan.
Četvrto, izbegavanje oslanjanja na vojnu moć u rešavanje geopolitičkih problema nije znak slabosti, već zrelosti. Ugled SAD nije ugrožen, bilo da je reč o saveznicima ili protivnicima, kada pažljivo vaga sve rizike, koristeći silu samo u situacijama gde nema drugog izbora.
Učestale kritike na račun predsednika Baraka Obame da nije preduzeo ništa nakon pretnji da će Sirija snositi posledice ukoliko bude koristila hemijsko oružje, nemaju nikakvog smisla. Suština je bila da se Asadov režim spreči da upotrebi to naoružanje i diplomatija je – podržana pretnjama silom – po svemu sudeći uspela da to postigne (mada neki poslednji izveštaji , nepotvrđeni ali zabrinjavajući, ukazuju da su ga koristile kako režimske snage, tako i pobunjenici).
Naravno, vojna sila mora da se čuva u kutiji sa poklopcem, kao pretnja da će države koje vode agresorske ratove, poput Iraka 1991. godine, platiti cenu za svoje postupke. Isto tako, potrebno je da vojna sposobnost zadovolji globalnu odgovornost da zaštiti građane od genocida ili masovnih zločina ukoliko nema drugih mogućnosti, i da se interveniše ukoliko će to doneti više dobra nego štete, kao što je moglo da se uradi u Ruandi 1994. godine. Ali kaubojski dani Džorža Buša su prošli, to je za aplauz, a ne žaljenje.
Peto, čitav sistem međunarodnih odnosa spremniji je za geopolitičke izazove, nego što je to ranije izgledalo. Uprkos krizi u odnosima zbog Krima, SAD i Rusija nastavljaju da rade zajedno oko pregovora o diplomatskom rešenju za nuklerano pitanje Irana, a u kooperaciji sa Kinom na traženju zajedničkog odgovora Saveta bezbednosti na niz kriza koje izbijaju u Africi. U skoro svakog segmentu postoji rivalstvo, ali se istovremeno nastavlja i saradnja.
Međutim, oni koji kreiraju svetsku politiku ne smeju da zapadaju u samodovoljnost. Još uvek nema na vidiku kraja sirijskom košmaru, predasi u ukrajinskoj krizi samo su trenutni, nema dovoljno hladnih glava u kinesko-japanskom sporu. Postoje i druga nerešena pitanja, a nema sistemskih poboljšanja ni kada je reč o smanjenju nuklearnog naoružanja.
No pesimisti koji sami sebe ohrabruju treba da budu pobeđeni, zaključuje Garet Evans. „Postoje mnogi razlozi zbog kojih treba da verujemo da smo tamo gde je to najvažnije, naučili dovoljno na osnovu grešaka iz prošlosti. Ukoliko ostanemo mirni i razboriti, najgore od njih sigurno se neće ponoviti“.
Mada trgovina beznađem cveta, jer i neki svetski poznati časopisi pišu o tome kako se svetski poredak osipa, a mogućnost da svet izbegne fatalan sukob postaje puka iluzija, ugledni stručnjak za geopolitku Garet Evans nudi pet razloga za miran san.
„Ako govorimo o geopolitici, uvek ima dovoljno prostora za trgovinu beznađem“, primećuje na početku teksta Garet Evans i nastavlja: Taj biznis cveta u poslednje vreme, sa The Economistom, Foreign Affairsom i nekim manje uglednim časopisima koji su prepuni žalopojki o tome kako se globalni poredak osipa, dok sposobnost Amerike (a i njena spremnost) da ga očuva polako umire, a sama mogućnost da se izbegne sukob velikih razmera u deceniji koja je pred nama – postaje puka iluzija.
Evans piše da je sve ono što se događalo u poslednje vreme, zajedno sa buđenjem duhova iz 1914. i 1939., bitno popravilo reputaciju, zarade i prinadležnosti dežurnih pesimista.
„Imamo ruski avanturizam u Ukrajini; teritorijalne aspiracije Kine i zakasnelo buđenje nacionalizma Japana na Srednjem Istoku; produžavanje katastrofalne situacije u Siriji i rasulo na prostoru Bliskog Istoka; oživljavanje zverskih zločina u Južnom Sudanu, Nigeriji i drugim mestima u Africi, ali i konstantu strepnju zbog obnavljanja razdora u Indiji nakon što je hinduistički nacionalista Narendra Modi proglasio pobedu na izborima.“
Mada globalne političke prilike nisu onakve kakve bi mogle biti – a inače one nisu nikada takve – ima jako mnogo razloga za razmišljanje da stvari i ne stoje tako loše kako neki tvrde.
Stoga Garet Evans nudi pet razloga zbog kojih svi mogu mirno da spavaju bez obzira na ono što govore i pišu pojedini stručnjaci.
Prvo, novi „hladni rat“ uopšte nije na vidiku. Rusiji i Kini se ne sviđa što se SAD otimaju za globalno liderstvo, uživajući u svakom neuspehu te države i povremeno (kao što to čini i Amerika), okreću leđa ideji globalne saradnje. Uprkos tome, te dve zemlje su suštinski integrisane u globalni poredak, tako da nema ideologije, ekonomskog interesa, fizičkih mogućnosti niti savezničke podrške koje to mogu da dovedu u pitanje. One žele da imaju veći uticaj u međunarodnim insistucijama, a ne da ih ruše.
Drugo, slabljenje moći SAD u odnosu na Kinu i druge svetske sile koje su u usponu, sasvim je prirodno i neizbežno, tako da nema nikakvog razloga da se plaše bilo čega oni koji računaju na njenu zaštitu i podršku. Potpuno je nezamislivo da SAD mogu da trajno zadrže „monopolarnu“ dominaciju kakvu su imale neposredno nakon okončanja „hladnog rata“ kada je ta zemlja raspolagala sa skoro 30 svetskog društvenog proizvoda i trošila na vojnu industriju koliko i ostatak sveta.
Realnost je, međutim, da je ekonomska i vojna moć SAD i dalje ogromna i da ova država sada ima – i da će imati u doglednoj budućnosti – mnogo više da ponudi za saveznike i prijatelje nego bilo ko od njenih suparnika. Važno je samo kako će se sada manifestovati ta moć.
Evans kaže da je čuo nekom prilikom, kako je Bil Klinton neposredno nakon kraja predsedničkog mandata rekao, da nije cilj da se trajno ostane vodeći lider, već da se izgradi svet u kome će se dobro živeti, čak i ako u jednom trenutku ne budete vodeći lider.
Treće, mada rastu ambicije za što većim uticajem, to nužno ne mora da ima formu vojne moći. Svako ima previše da izgubi. Najveće svetske sile su daleko više finansijski zavisne jedna od druge i lancu snadbevanja nego što je to bio slučaj 1914. – godine nerealnog optimizma, kako to pesmisti vole da kažu – i narastajućeg straha da dvadeseti vek može suštinski da promeni neke postojeće standarde. Belicizam, pojam koji sugeriše da je rat plemenit i da može dovesti do neke vrste pročišćenja – trajno je pokopan.
Četvrto, izbegavanje oslanjanja na vojnu moć u rešavanje geopolitičkih problema nije znak slabosti, već zrelosti. Ugled SAD nije ugrožen, bilo da je reč o saveznicima ili protivnicima, kada pažljivo vaga sve rizike, koristeći silu samo u situacijama gde nema drugog izbora.
Učestale kritike na račun predsednika Baraka Obame da nije preduzeo ništa nakon pretnji da će Sirija snositi posledice ukoliko bude koristila hemijsko oružje, nemaju nikakvog smisla. Suština je bila da se Asadov režim spreči da upotrebi to naoružanje i diplomatija je – podržana pretnjama silom – po svemu sudeći uspela da to postigne (mada neki poslednji izveštaji , nepotvrđeni ali zabrinjavajući, ukazuju da su ga koristile kako režimske snage, tako i pobunjenici).
Naravno, vojna sila mora da se čuva u kutiji sa poklopcem, kao pretnja da će države koje vode agresorske ratove, poput Iraka 1991. godine, platiti cenu za svoje postupke. Isto tako, potrebno je da vojna sposobnost zadovolji globalnu odgovornost da zaštiti građane od genocida ili masovnih zločina ukoliko nema drugih mogućnosti, i da se interveniše ukoliko će to doneti više dobra nego štete, kao što je moglo da se uradi u Ruandi 1994. godine. Ali kaubojski dani Džorža Buša su prošli, to je za aplauz, a ne žaljenje.
Peto, čitav sistem međunarodnih odnosa spremniji je za geopolitičke izazove, nego što je to ranije izgledalo. Uprkos krizi u odnosima zbog Krima, SAD i Rusija nastavljaju da rade zajedno oko pregovora o diplomatskom rešenju za nuklerano pitanje Irana, a u kooperaciji sa Kinom na traženju zajedničkog odgovora Saveta bezbednosti na niz kriza koje izbijaju u Africi. U skoro svakog segmentu postoji rivalstvo, ali se istovremeno nastavlja i saradnja.
Međutim, oni koji kreiraju svetsku politiku ne smeju da zapadaju u samodovoljnost. Još uvek nema na vidiku kraja sirijskom košmaru, predasi u ukrajinskoj krizi samo su trenutni, nema dovoljno hladnih glava u kinesko-japanskom sporu. Postoje i druga nerešena pitanja, a nema sistemskih poboljšanja ni kada je reč o smanjenju nuklearnog naoružanja.
No pesimisti koji sami sebe ohrabruju treba da budu pobeđeni, zaključuje Garet Evans. „Postoje mnogi razlozi zbog kojih treba da verujemo da smo tamo gde je to najvažnije, naučili dovoljno na osnovu grešaka iz prošlosti. Ukoliko ostanemo mirni i razboriti, najgore od njih sigurno se neće ponoviti“.
