Nakon referenduma o ustavnim promenama u Turskoj, uticaj pravosuđa i vojske – kao dva stuba sekularizma – biće znatno oslabljen.
Mada premijer Redžep Tajip Erdogan ističe da je cilj amandmana da se omogući demokratizacija u skladu sa evropskim normama, očito je da podeljena Turska nije spremna za dijalog o nacionalnom konsenzusu kojim bi postala istinska demokratija.
Takođe, pitanje je u kojoj meri je Ankara spremna za decentralizaciju zemlje kojom bi se uvažio identitet Kurda. Kada je reč o spoljnoj politici, može se očekivati da ohrabreni Erdogan nastavi populističku politiku prema susedima kako bi se sve samopouzdanija Turska nametnula kao evropski most ka ostalim muslimanskim zemljama.
U središtu političke bitke su vladajuća Partija pravde i razvoja i njene pristalice – mnogi od njih pripadaju rastućoj i sve uticajnijoj klasi Turaka iz Anatolije, turskog istorijskog središta – koji se zalažu za reforme Ustava i demokratske promene kojim bi se zemlja lišila istorijskog tereta državnih udara.
Redžep Tajip Erdogan na glasačkom mestu u Istanbulu, 12. septembar 2010.
S druge strane, njihovi oponenti iz sekularnog establišmenta nastoje da očuvaju status kvo kada je reč o pravosuđu što bi omogućilo kontrolu političke agende vladajuće partije i njenih islamističkih prethodnika.
Ustavne promene podržavaju politički uticajna islamistička organizacija, poznatija kao „Gulen pokret“, kao i veliki broj poznatih intelektualaca, umetnika i nevladinih organizacija različitih političkih orijentacija na levici koji ne slažu nužno sa verskom, konzervativnom platformom Partije pravde i razvoja, ali dele zajednički cilj sa njom da se pravosuđe otvori prema društvu kao i okonča sekularna dominacija visokih sudova.
Ustavni sud je skoro zabranio 2008. godine delovanje vladajuće partije Pravde i razvoja, zbog navodnih „anti-sekularnih aktivnosti“. Odsudni glasovi stigli su od kurdskih birača. Zbog toga rezultat nije bio tako tesan, kao što se predviđalo uoči referenduma. Iako Kurdima nisu omogućena konkretna prava u ovom paketu, mnogi Kurdi su podržali amandmane nadajući se da će moći d aostvare veća prava u otvorenijem i predstavničkom političkom sistemu u budućnosti.
Doduše, glavne kurdske političke snage, kao što su Partija za mir i demokratiju, bojkotovale su referendum, a pristalice militantne Kurdistanske radničke partije su, prema informacijama sa terena, zastrašivale birače na jugoistoku Turske, pretežno nastanjenom Kurdima. Visoka izlaznost Kurda znači da Edroganova partija može računati na njihovu značajnu podršku na predstojećim parlamentarnim izborima 2011, ocenjuje američki „Stratfor“.
Rezultat ne znači ni pobedu vlade ni poraz opozicije
Kritičari smatraju da je predlog da se ojača kontrola predsednika i parlamanta u imenovanju sudija i tužilaca, zapravo prikriveni pokušaj da se ukine podela između izvršne i sudske vlasti, tako što bi pravosuđe bilo podređeno vladi.
S druge strane, vlada tvrdi da su promene bile nužne kako bi se obuzdala „opasna aktivnost sudskih tela koja su konstantno podrivala odluke parlamenta i izvršnih vlasti“, kao i da se „institucija koja ne podleže izborima učini odgovornijom“.
Listići za referendum o ustavnim na kojima piše "da" i "ne", Ankara 12. septembar 2010.
Opozicione partije pak ističu da je cilj Erdgoana da ukloni pravosuđe kao prepreku za ostvarenje prvobitnog cilja da Turska postane što religioznija država.
Kemal Kilicdaroglu, novoizabrani lider glavne sekularne opozicione narodne republikanske partije, koja je vodila žestoku kampanju protiv ustavnih promena smatra da „Turska ne može krene novim putem jer je pomenutu odluku podržao nešto više od polovine građana“.
Mithat Sankar, profesor Univerziteta u Ankari, pak tvrdi da rezultat referenduma ne znači ni pobedu vlade niti poraz opozicije.
„Rezultat pokazuje da se većina u Turskoj protivi uticaju vojske i provaosuđa u svakodnevnoj politici. To znači da će dugoročno turska politika postati demokratskija i građanskija“, prenosi „Internešenel Herlad Tribjune (International Herald Tribune).
Lider opoziciononog Nacionalističkog pokreta Devlet Bahceli, okvalifikiovao je rezultate referenduma kao "mračni moment turske istorije".
Prodemokratski aktivisti, koji odavno ističu da je Ustav davao prevelika ovlašćenja vojsci i pravosuđu, sada su zabrinuti da će najnovjim promenama klatno otići u drugu krajnost.
Populistička spoljna politika
U paketu ustavnih promena su i manje sporna pitanja kao što su jačanje prava žena, dece, radnika i državnih službenika.
Većina stanovništva nije ni znala šta je zapravo suština predloženih promena ustava. Prema istraživanjima uoči referenduma, skoro 50 odsto ispitanika nije moga da navede ni jedan od 26 predloženih amandmana.
Pojedine zapadne diplomate smatraju da rezultati referenduma mogu dodatno ohrabriti sve agresivniju tursku spoljnu politiku. Erdogan teži da Turska postane ključni igrač u regionalnoj diplomatiji, kao evropski most prema drugih muslimanskim zemljama. To potvrđuje i njeno nastojanje, zajedno sa Brazilom, da postigne dogovor sa Iranom oko spornog nuklearnog programa ove zemlje. Međutim, zapadne zemlje nisu prihvatile taj sporazum.
Dakle, kako piše, britanski „Dejli Telegraf“ (Daily Telegraph) umesto prozapadne i sekularne – mada autoritarne politike – sada se može očekivati poplustička spoljna politika Turske u odnosima sa susedima, uključujući i sa Iranom.
Ilhan Tamir, kolumnista dnevnog lista „Hurijeta“, ističe da se „Turska sada može identifikovati kao ’Erdoganova zemlja’, slično ’Čavezovoj Venecueli’. Nastavljaju se njegovi pobednički potezi i još jednom se potvrdilo da ima instinkt da započne prave bitke i izbegne one koje mu ne idu u prilog“.
Vojska neće moći kao do sada da preokrene političke tokove zbacivanjem vlada državnim udarima. U poslednjih 50 godina izvrišila je četiri puča (1960, 1971, 1980 i 1997), a pokušala je i 2007. da svrgne Erdoganovu vladu.
Nedovoljno za istinsku demokratiju
Oficiri će sada odgovarati građanskim sudovima, što je u skladu sa normama EU. Visoki oficiri koji su izvršili puč 1980. godine, ostaće bez imuniteta, mada kritičari smatraju da su te promene bespredmetne jer klauzula o 30-godišnjem ograničenju za pokretanje postupka protiv njih – ističe u utorak, podseća britanski „Gardijan“ (Guardian).
Organizacije mladih najavile su pokretanje postupka pred sudom u Istanbulu protiv generala Kenana Evrena (93), koji je predvodio državni udar 1980. Međutim, Evren je zapretio da će izvršiti samoubistvo ako bude uhapšen ili u slučaju sudskog procesa protiv njega.
„Ima jedan metak u mom pištolju koji će okončati moj posao“, kazao je Evren turskim medijima.
Najmoćnije oružje u rukama armije bila je borba protiv Kurdistanske radničke partije. Vojska je predstavljala sebe kao zaštitni bedem od kurdskih ekstremista koji su izvodili terorističke napade. Istovremeno, vladajuća Partija pravde i razvoja je težila da preuzme tu ulogu od armije kroz pregovore sa kurdskim predstavnicima i širom političkom kampanjom u cilju pridobijanja pripadnika ovog naroda.
Kao i kurdske frakcije, i turski sekularni establišment, pre svega glavna opoziciona Republikanska narodna partija, sve više uviđaju snagu vladajuće stranke. Sekularne partije će morati da donesu stratešku odluku: da zadrže čvrst, beskompromisni stav što bi ih na kraju dovelo u poziciju da pregovaraju iz sve slabije pozicije (gubeći u međuvremenu sve više uticaja) – ili da zauzmu kooperativniji stav čime bi imale više šansi da utiču na oblikovanje vladine politike, uključujući i pitanjima kao što je odluka premijera Erdogana da ukine zabranu nošenja vela na univerzitetima.
Jedan od načina da se prevaziđu oštre podele jesu i gestovi dobre volje vladajuće partije prema rivalima iz sekularnog bloka. Naravno, Erdogan bi tim pomirljivijim potezima rizikovao sukob sa uticajnim islamističkim Gulen pokretom, koji se zalaže za agresivniji stav prema sekularnim protivnicima. U svakom slučaju, ovo je tek početak a ne kraj procesa, jer nakon parlamentarnih izbora naredne godine, sledi pisanje novog Ustava. A svi slojevi turskog društva, uključujući i sekulariste i Kurde, žele da i njihovi stavovi budu izraženi u ovom dokumentu.
No, Čengiz Aktar, profesor iz Istanbula, podseća za Radio Slobodna Evropa da je postojeći Ustav, koji je vojna hunta usvojila nakon puča 1980, menjan amandmanima već 16 puta, i da je ovaj paket 17 po redu.
„To još nije dovoljno. Treba da stvorimo uslove za dijalog i nacionalni konsenzus, kako bismo došli do najboljeg društvenog ugovora koji bi pomogao Turskoj da postane istinska demokratija. Sledeći korak treba da bude decentralizacija istorijski moćne turske države tako što bi uvažila identitet grupa kao što su Kurdi“, smatra on.
No, takav konsenzus u Turskoj za sada nije na vidiku.
*****
Mogao bi vas interesovati i ovaj tekst:
Turska najbolji američki prijatelj?
Mada premijer Redžep Tajip Erdogan ističe da je cilj amandmana da se omogući demokratizacija u skladu sa evropskim normama, očito je da podeljena Turska nije spremna za dijalog o nacionalnom konsenzusu kojim bi postala istinska demokratija.
Takođe, pitanje je u kojoj meri je Ankara spremna za decentralizaciju zemlje kojom bi se uvažio identitet Kurda. Kada je reč o spoljnoj politici, može se očekivati da ohrabreni Erdogan nastavi populističku politiku prema susedima kako bi se sve samopouzdanija Turska nametnula kao evropski most ka ostalim muslimanskim zemljama.
U središtu političke bitke su vladajuća Partija pravde i razvoja i njene pristalice – mnogi od njih pripadaju rastućoj i sve uticajnijoj klasi Turaka iz Anatolije, turskog istorijskog središta – koji se zalažu za reforme Ustava i demokratske promene kojim bi se zemlja lišila istorijskog tereta državnih udara.
S druge strane, njihovi oponenti iz sekularnog establišmenta nastoje da očuvaju status kvo kada je reč o pravosuđu što bi omogućilo kontrolu političke agende vladajuće partije i njenih islamističkih prethodnika.
Ustavne promene podržavaju politički uticajna islamistička organizacija, poznatija kao „Gulen pokret“, kao i veliki broj poznatih intelektualaca, umetnika i nevladinih organizacija različitih političkih orijentacija na levici koji ne slažu nužno sa verskom, konzervativnom platformom Partije pravde i razvoja, ali dele zajednički cilj sa njom da se pravosuđe otvori prema društvu kao i okonča sekularna dominacija visokih sudova.
Ustavni sud je skoro zabranio 2008. godine delovanje vladajuće partije Pravde i razvoja, zbog navodnih „anti-sekularnih aktivnosti“. Odsudni glasovi stigli su od kurdskih birača. Zbog toga rezultat nije bio tako tesan, kao što se predviđalo uoči referenduma. Iako Kurdima nisu omogućena konkretna prava u ovom paketu, mnogi Kurdi su podržali amandmane nadajući se da će moći d aostvare veća prava u otvorenijem i predstavničkom političkom sistemu u budućnosti.
Doduše, glavne kurdske političke snage, kao što su Partija za mir i demokratiju, bojkotovale su referendum, a pristalice militantne Kurdistanske radničke partije su, prema informacijama sa terena, zastrašivale birače na jugoistoku Turske, pretežno nastanjenom Kurdima. Visoka izlaznost Kurda znači da Edroganova partija može računati na njihovu značajnu podršku na predstojećim parlamentarnim izborima 2011, ocenjuje američki „Stratfor“.
Rezultat ne znači ni pobedu vlade ni poraz opozicije
Kritičari smatraju da je predlog da se ojača kontrola predsednika i parlamanta u imenovanju sudija i tužilaca, zapravo prikriveni pokušaj da se ukine podela između izvršne i sudske vlasti, tako što bi pravosuđe bilo podređeno vladi.
S druge strane, vlada tvrdi da su promene bile nužne kako bi se obuzdala „opasna aktivnost sudskih tela koja su konstantno podrivala odluke parlamenta i izvršnih vlasti“, kao i da se „institucija koja ne podleže izborima učini odgovornijom“.
Opozicione partije pak ističu da je cilj Erdgoana da ukloni pravosuđe kao prepreku za ostvarenje prvobitnog cilja da Turska postane što religioznija država.
Kemal Kilicdaroglu, novoizabrani lider glavne sekularne opozicione narodne republikanske partije, koja je vodila žestoku kampanju protiv ustavnih promena smatra da „Turska ne može krene novim putem jer je pomenutu odluku podržao nešto više od polovine građana“.
Mithat Sankar, profesor Univerziteta u Ankari, pak tvrdi da rezultat referenduma ne znači ni pobedu vlade niti poraz opozicije.
„Rezultat pokazuje da se većina u Turskoj protivi uticaju vojske i provaosuđa u svakodnevnoj politici. To znači da će dugoročno turska politika postati demokratskija i građanskija“, prenosi „Internešenel Herlad Tribjune (International Herald Tribune).
Lider opoziciononog Nacionalističkog pokreta Devlet Bahceli, okvalifikiovao je rezultate referenduma kao "mračni moment turske istorije".
Prodemokratski aktivisti, koji odavno ističu da je Ustav davao prevelika ovlašćenja vojsci i pravosuđu, sada su zabrinuti da će najnovjim promenama klatno otići u drugu krajnost.
Populistička spoljna politika
U paketu ustavnih promena su i manje sporna pitanja kao što su jačanje prava žena, dece, radnika i državnih službenika.
Većina stanovništva nije ni znala šta je zapravo suština predloženih promena ustava. Prema istraživanjima uoči referenduma, skoro 50 odsto ispitanika nije moga da navede ni jedan od 26 predloženih amandmana.
Pojedine zapadne diplomate smatraju da rezultati referenduma mogu dodatno ohrabriti sve agresivniju tursku spoljnu politiku.
Pojedine zapadne diplomate smatraju da rezultati referenduma mogu dodatno ohrabriti sve agresivniju tursku spoljnu politiku. Erdogan teži da Turska postane ključni igrač u regionalnoj diplomatiji, kao evropski most prema drugih muslimanskim zemljama. To potvrđuje i njeno nastojanje, zajedno sa Brazilom, da postigne dogovor sa Iranom oko spornog nuklearnog programa ove zemlje. Međutim, zapadne zemlje nisu prihvatile taj sporazum.
Dakle, kako piše, britanski „Dejli Telegraf“ (Daily Telegraph) umesto prozapadne i sekularne – mada autoritarne politike – sada se može očekivati poplustička spoljna politika Turske u odnosima sa susedima, uključujući i sa Iranom.
Ilhan Tamir, kolumnista dnevnog lista „Hurijeta“, ističe da se „Turska sada može identifikovati kao ’Erdoganova zemlja’, slično ’Čavezovoj Venecueli’. Nastavljaju se njegovi pobednički potezi i još jednom se potvrdilo da ima instinkt da započne prave bitke i izbegne one koje mu ne idu u prilog“.
Vojska neće moći kao do sada da preokrene političke tokove zbacivanjem vlada državnim udarima. U poslednjih 50 godina izvrišila je četiri puča (1960, 1971, 1980 i 1997), a pokušala je i 2007. da svrgne Erdoganovu vladu.
Nedovoljno za istinsku demokratiju
Oficiri će sada odgovarati građanskim sudovima, što je u skladu sa normama EU. Visoki oficiri koji su izvršili puč 1980. godine, ostaće bez imuniteta, mada kritičari smatraju da su te promene bespredmetne jer klauzula o 30-godišnjem ograničenju za pokretanje postupka protiv njih – ističe u utorak, podseća britanski „Gardijan“ (Guardian).
Organizacije mladih najavile su pokretanje postupka pred sudom u Istanbulu protiv generala Kenana Evrena (93), koji je predvodio državni udar 1980. Međutim, Evren je zapretio da će izvršiti samoubistvo ako bude uhapšen ili u slučaju sudskog procesa protiv njega.
„Ima jedan metak u mom pištolju koji će okončati moj posao“, kazao je Evren turskim medijima.
Najmoćnije oružje u rukama armije bila je borba protiv Kurdistanske radničke partije. Vojska je predstavljala sebe kao zaštitni bedem od kurdskih ekstremista koji su izvodili terorističke napade. Istovremeno, vladajuća Partija pravde i razvoja je težila da preuzme tu ulogu od armije kroz pregovore sa kurdskim predstavnicima i širom političkom kampanjom u cilju pridobijanja pripadnika ovog naroda.
Kao i kurdske frakcije, i turski sekularni establišment, pre svega glavna opoziciona Republikanska narodna partija, sve više uviđaju snagu vladajuće stranke. Sekularne partije će morati da donesu stratešku odluku: da zadrže čvrst, beskompromisni stav što bi ih na kraju dovelo u poziciju da pregovaraju iz sve slabije pozicije (gubeći u međuvremenu sve više uticaja) – ili da zauzmu kooperativniji stav čime bi imale više šansi da utiču na oblikovanje vladine politike, uključujući i pitanjima kao što je odluka premijera Erdogana da ukine zabranu nošenja vela na univerzitetima.
Treba da stvorimo uslove za dijalog i nacionalni konsenzus, kako bismo došli do najboljeg društvenog ugovora koji bi pomogao Turskoj da postane istinska demokratija, smatra Čengiz Aktar.
Jedan od načina da se prevaziđu oštre podele jesu i gestovi dobre volje vladajuće partije prema rivalima iz sekularnog bloka. Naravno, Erdogan bi tim pomirljivijim potezima rizikovao sukob sa uticajnim islamističkim Gulen pokretom, koji se zalaže za agresivniji stav prema sekularnim protivnicima. U svakom slučaju, ovo je tek početak a ne kraj procesa, jer nakon parlamentarnih izbora naredne godine, sledi pisanje novog Ustava. A svi slojevi turskog društva, uključujući i sekulariste i Kurde, žele da i njihovi stavovi budu izraženi u ovom dokumentu.
No, Čengiz Aktar, profesor iz Istanbula, podseća za Radio Slobodna Evropa da je postojeći Ustav, koji je vojna hunta usvojila nakon puča 1980, menjan amandmanima već 16 puta, i da je ovaj paket 17 po redu.
„To još nije dovoljno. Treba da stvorimo uslove za dijalog i nacionalni konsenzus, kako bismo došli do najboljeg društvenog ugovora koji bi pomogao Turskoj da postane istinska demokratija. Sledeći korak treba da bude decentralizacija istorijski moćne turske države tako što bi uvažila identitet grupa kao što su Kurdi“, smatra on.
No, takav konsenzus u Turskoj za sada nije na vidiku.
*****
Mogao bi vas interesovati i ovaj tekst:
Turska najbolji američki prijatelj?
