Teško je reći da li je u Srbiji sadističkom nasilju izloženija ljudska ili životinjska vrsta. Uprkos obećanjima vlasti i posebno, ministra policije, iz kruga divljačkog nasilja srpsko društvo ne izlazi. Pre nekoliko dana vatrenim oružjem ranjen je navijač na stadionu Crvene zvezde. Još se mediji nisu ohladili od ove vesti, da bi javili sledeću: maskirani huligani napali šipkama, motkama i lancima putnike u vozu koji je saobraćao na relaciji Beograd-Lapovo.
A o tome kako je tek jadnim životinjama u ovoj zemlji najbolje svedoči monstruozan zločin nad kerušom Milom, kojoj je poremećena osoba odsekla sve četiri šape.
Marko Tanasković iz veterinarske ordinacije koja trenutno brine o keruši Mili, kaže za naš radio da je nemoguće nabrojati koliko je pasa žrtava ljudske brutalnosti prošlo kroz njihov stacionar:
“Pse udaraju kolima, pucaju na njih. Samo u današnjem danu imali smo psa koji je upucan – metak mu se zaglavio među pršljenovima – pa je bio pas koji je udaren kolima i oko mu je izbijeno, a imamo i psa kome je kičma polomljena, koji je operisan, a sada čekamo da vidimo kakav će biti dalji ishod, da li će pas moći ili neće moći da hoda.”Dok se keruša Mila oporavljala, u beogradskom naselju Borca iz vazdušne puške je upucan pas mešanac, a nekoliko sati kasnije neko je sa dva metka ustrelio napuštenog psa u Resniku, koji je, srećom, nekako preživeo.
Mnoštvo poremećenih i agresivnih spodoba trči amok u Srbiji i sasvim im je svejedno da li su žrtve nedužni ljudi ili nedužne životinje. Gde su koreni sve brutalnijih oblika nasilja u Srbiji?
Socijalni psiholog
Dragan Popadić za naš program kaže da njih ne treba tražiti samo u nasleđu ratnih devedesetih godina:
“Najlakše je pozvati se na ratne godine i težak život koji traje već više od dvadeset godina. Tu svakako leži deo objašnjenja, ali ja mislim da bi korene ovih slučajeva trebalo tražiti u nečemu prisutnom u aktuelnoj situaciji. Po meni su vrlo bitni koreni i mehanizmi u onome što prepoznajem kao nereagovanje na nasilje. Tolerancija prema nasilju, sklonost da se mnogi oblići nasilja vide kao dobro nasilje, faktički strašno zagađuju naš svakodnevni život, dovodeći postepeno do javljanja tih ekscesnih i brutalnih oblika nasilja.”Uprkos proevropskoj i reformskoj retorici, vlasti ove zemlje još su u poluazijskom mentalnom kodu. Kad je o tretmanu životinja reč, manifestno i manifestativno već duže vreme najavljuju akcije civilizovanog zbrinjavanja napuštenih životinja, ali na tome, kao i na mnogo čemu drugom, zapravo ništa ne rade. Gradonačelnik Beograda, koji je video i malo boljeg sveta, obećavao je da dok je on prvi čovek grada neće biti ubijena nijedna životinja i da će se izgraditi azili. Glavni grad, međutim, osim jednog neuslovnog prihvatilišta, još nije video ni “a” od azila. Umesto da je učinio nešto da ga predupredi, Dragan Đilas sada marketinški i politički profitira na tome što obećava kupovinu proteza za psa nad kojim je monstruozno nasilje već izvršeno.
Ulicama hodaju ludaciJelena Tinska, poznata balerina, glumica i predsednica Radne grupe pri novosadskoj gradskoj upravi za izgradnju no-kill azila, ide i korak dalje u razotkrivanju ko sve i kako u ovoj zemlji kriminalno profitira čineći nasilje nad nedužnim životinjama.
Sa protesta nakon ubistva francuskog navijača Brisa Tatona u Beogradu “Koren nasilja je u Republičkoj upravi za veterinu. Naime, krajem 2005. godine ukinut je pravilnik 29/94 iz Miloševićevog vremena koji je dozvoljavao ubijanje životinja. Nakon žalbi, Ustavni sud je krajem prošle godine potvrdio da je taj pravilnik ubijen, da se životinje ne smeju ubijati, da moraju da se grade azili i sruše sve “šinternice”. Međutim, to nijedna lokalna samouprava ne poštuje. Drugim rečima, riba od glave smrdi. Republička uprava za veterinu mora da donese odluku da ubijanje mora da prestane i da prekine da pere pare preko životinja. Šta to znači pere pare preko životinja? Da biste jednu životinju ubili – a ne smete da je ubijete – da biste je humano eutanazirali ako je bolesna, vi morate da je uvedete u anesteziju i da joj date eutanazin, odnosno, sredstvo za eutanaziju. Ono košta 50 eura. Međutim, lokalne samouprave ubijaju životinje injekcijama deterdženta i na razne druge surove načine –za to mi imamo fotografije i dokaze - a onda napišu da su potrošili 50 eura na eutanaziju i te pare inkasiraju. Svaka lokalna samouprava daje 10 miliona dinara, odnosno, 100 000 eura, godišnje za kobojagi ujedene građane i jedno 10 miliona za eutanaziju, što čini 20 miliona dinara godišnje. Svaka lokalna samouprava bi, dakle, u svakoj godini mogla – jer toliko košta - da sagradi jedan no-kill azil, ali onda bi oni izgubili zlatnu koku na pranju para preko životinja”, kaže Tinska, koja ne vidi drugi način da se ovaj problem reši nego da predsednik Srbije prozove Upravu za veterinu da radi svoj posao i spreči ubijanje životinja."Svakodnevica nasilja Srbiju polako pretvara u društvo koje nije u stanju ni da to nasilje percipira, a kamoli da se pokrene da ga iskorenjuje. Najviša institucija demokratije – srpski parlament – liči na gladijatorsku arenu, a poslanici poput famoznog “novog primitivca” Velimira Ilića van skupštinskih klupa tuku ljude i glagolima i nogama. Agresija je – od vrha do dna - postala drugo ime za komunikaciju.
Dragan Popadić ukazuje na još uvek duboko ukorenjenu kulturu nekažnjavanja nasilja:
“Kako u skorijoj prošlosti, tako je i danas moguće da neko spali ambasadu ili džamiju ili da prebije više ljudi, pa da uopšte za to i ne odgovara. i ne samo to. Karakteristika novijeg vremena je da se neki oblici nasilja posmatraju čak kao dobro nasilje.”Rečima Jelene Tinske:
“Vijetnam-sindrom je zavladao, lunatici hodaju ulicama, mladići ubijaju devojke. Taj čovek koji je odsekao noge svom psu sutra će da odseče grudi svojoj ženi ako ga prevari jer je psihopata. Dakle, našim gradovima hodaju ludaci i pritom ne bivaju kažnjeni.”