U Beogradu se danima u medijima nagađa da li su pronađene kosti Draže Mihailovića na poznatom beogradskom kupalištu Adi Ciganliji. Ovaj posao nadgleda Državna komisija za otkrivanje tajnih grobnica, a DNK analiza i forenzičari treba da kažu da li su nađeni ostaci streljanog četničkog vođe.
Da je Srbija i danas podeljena na partizane i četnike, na one za koje je Draža Mihailović kolaboracionista i izdajnik, i na one za koje je on čuvar srpskog naroda i nevina žrtva komunističkog terora?
Sve bi to mogla biti unutrašnja stvar Srbije, da četnička priča nema svoj nastavak u 90-im godinama, a time utiče i na današnje odnose u regionu.
Ovo je dokument-priča dvojice aktera iz II svetskog rata -pripadnika četničkog pokreta, Ognjena Aduma, i pripadnika partizanskog pokreta, generala Stevana Mirkovića.
Adum: Zovem se Ognjen Adum i diplomirao sam na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Bio sam nastavnik, a penzionisan sam kao profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. U vreme rata, u Beogradu 1942. godine sam primljen u organizaciju JURO 501, Jugoslovenska ravnogorska omladina, štab 501. To je bila jedna konspirativna organizacija.
Adum: Jesam. Bio sam šifrant u štabu Vrhovne komande.
Mirković: Postao sam SKOJ-evac u Beogradu 1943 godine. U proleće 1944. godine sam bio u Kosmajskom partizanskom odredu i učestvovao sam u oslobođenju Beograda. Posle oslobođenja Beograda sam stupio u 10. Krajišku brigadu i sa njom sam otišao na Sremski front. Bio sam sve vreme na Sremskom frontu i tu sam ranjen prvi put. Posle izlečenja sam se vratio u jedinicu i sa jedinicom produžio u proboj Sremskog fronta do Brčkog. Tu sam drugi put ranjen. Za to kratko vreme sam se tukao sa Nemcima, a u napadu na Brčko, koje su branili zajedno Nemci, četnici i ustaše, stigao sam se tući i sa četnicima i ustašama.
Adum: Heroj je bio. Naravno da je bio heroj i čovek koji je voleo svoj narod i svoje ljude.
Mirković: Draža je ono što mu je presudio njegov kralj. Nije bio borac. Nije hteo da se bori. Bio je izdajnik. Nije izvršio njegovo naređenje 1944. godine, kada je još imao šansu da nešto uradi, da se stavi pod Titovu komandu. Ceo rat je praktično proveo u nekoj šumi ispod bukve. Nije se tukao. A to je vreme, u Evropi i u svetu, kada se priznavala samo borba i borci. Zato su ga Englezi i Amerikanci otpisali. Nije bio borac i nije hteo da se bori.
Adum: Nismo se borili protiv partizana. Ako su nas oni napadali, onda smo se branili. Mi nismo izazivali borbu. Bilo kakve borbe da se izazovu protiv Nemaca, represalije za narod su bile strašne. Pa vi znate koliko je ubijeno đaka u Kragujevcu, u Kraljevu.
Mirković: Nismo mi imali vremena za njih. Mi smo napadali Nemce.
Adum: Bio sam jedno vreme posle rata uhapšen. Mnogo nas, demokratske omladine, je bilo uhapšeno. Zatvori i kaznionice su bile pune. I dan danas niko nije odgovarao za sve nas koji smo bili pohapšeni i u zatvorima. Bio sam na Adi Ciganliji. Verovatno je on tamo bio streljan jer je to bilo idealno mesto, bilo je odvojeno. E sad, da li su njegove kosti ostale tamo ili su ih oni negde bacili, ili preneli, ko zna jer su oni bili u stanju to da urade. Sigurno bi bio red da se Draži Mihailoviću zna grob i da mu se oda poslednja počast.
Draža Mihailović
Mirković: Da li svako treba da ima grob? Ja mislim da ne treba. Oni koji su ubijali i bacali ubijene u Drinu, u Lim, ili kao ustaše u Savu ili hortijevci u Dunav, ti ne trebaju da imaju grob, jer ni njihove žrtve nemaju grob.Mislim da je tu istinu shvatila i organizacija Ujedinjenih nacija koja je formirana 1945. godine. Ona je već u februaru 1946. godine, na 32. zasedanju, donela Rezoluciju kojom nas obavezuju, Jugoslaviju, koja je već tada bila članica Ujedinjenih nacija, da se ti najveći ratni zločinci se ne sahranjuju. Na osnovu toga je i onih 11 obešenih nemačkih zločinaca, na čelu sa Geringom, posle egzekucije kremirano i njihov je pepeo negde u Nemačkoj rasut. Tako smo i mi postupili sa tim najvećim ratnim zločinima, kao što je bio Draža, kao što je bio Nedić, kao što je bio Jonić i drugi. I oni su kremirani i njihov pepeo je rasut. Prema tome, to traženje groba Draže Mihailovića, je jedna kriva politika. Oni bi sada hteli Draži da daju grob, da ga izvuku iz tog kruga velikih ratnih zločinaca i proglase posthumno herojem.
Draža, a ne Tito
Mirković: Ma ko zna čije su to kosti tamo. To su kosti rimskih legionara. Govorim o posmrtnim ostacima Draže Mihailovića. Oni su kremirani i rasuti. Znači, Draža nema grob, a nije ni zaslužio da ga ima jer je bio zločinac - i to teški.
Adum: Otkriće se DNK analizom. Dražina kćerka je još živa pa će se otkriti DNK analizom. Sudski medicionari će da utvrde čije su to tamo kosti. Tamo je ubijen sigurno.
Mirković: Ma kakav veliki dan. Bruka i sramota. On spada u rang zlikovaca kao Gering ili Kvisling. Treba ih što pre zaboraviti. Šta radi to sećanje na njih? Sećanje na njih je izrodilo ovo što se dešavalo od 1991. – 1995. godine. Dobili smo novog malog Dražu koji je ubijao po Srebrenici i Bosni, kao što je Draža ubijao u II svetskom ratu.
Adum: Pa nije on imao veze sa Dražom. Slobodan Milošević je bio komunista. Četnici nisu bili takvi. Prošao sam celu zapadnu Srbiju nekoliko puta. Tu je vladao red i sve je funkcionisalo kako treba, bez ikakve prinude. Narod je tu bio za Dražu Mihailovića.
Mirković: Nismo se mi razumeli. Nije Milošević taj novi Draža, nego Mladić. To što su oni sada radili u Bosni, a Srebrenica je samo finale, to isto je radio Draža u dolini Lima, u Crnoj Gori, kada je čistio buduću Jugoslaviju od Muslimana. To je isto. I sad mi, ako hoćemo Draži da dignemo muzej, ako hoćemo ovaj most preko Save da nazovemo po njemu, znači da hoćemo da odgajamo nove četnike koji će u nekoj sledećoj generaciji isto to da rade. Draži to ne treba dati jer nije zaslužio ni spomenik krajputaš, a kamo li neki muzej, spomenik ili most. Ni ćuprija drvena ne treba da nosi njegovo ime.
Adum: Draža je sve to zaslužio. Zaslužio je naravno da ima i nadgrobni spomenik, na koji ljudi mogu da dolaze i da mu odaju počast. I naravno da most preko Ade Ciganlije treba da se nazove njegovim imenom jer on je zaista bio velika istorijska ličnost, zaslužna za Srbiju. Ovi drugi to nisu bili, a posebno ne partizani. On je prvi digao ustanak, 11. 5. 1941. godine je došao na Ravnu goru, a Josip Broz je tek 16. 9. 1941. godine otišao na teren. Oktobra 1943. godine, jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini su oslobodile Višegrad od Nemaca i ustaša, proterali ih i pobili. Onda su te jedinice pošle preko Romanije, oslobodile Rogaticu i Sokolac, došle na Pale, pred Sarajevo, a onda je Broz hitno pozvao Peku Dapčevića, koji je bio u Crnoj Gori, da dođe u Srbiju i da napadne nebranjenu pozadinu. Peko Dapčević je znao da mora to da uradi, iako mu to nije bilo zgodno. Došao je u Međeđe gde se Lim uliva u Drinu. On je napao nebranjenu pozadinu Jugoslovenske vojske u otadžbini i tu je pobio mnoge. Eto, na taj način su oni ometali pobedu nad Nemcima
.
Adum: Pa ne znam ja koji su to bili sa kokardama, pravo da vam kažem. Ti mi nisu poznati koji su bili sa kokardama. To su bili neki samozvani. Tada se kitio ko je kako stigao. Ali to nisu bili Ravnogorci, niti su imali ikakve veze sa Ravnogorskim pokretom.
Mirković: Nije tačno to što vi govorite. Nema JNA nikakve veze sa Mladićem, niti sa Srpskom Krajinom, niti sa Arkanom i tako dalje. To su bile Miloševićeve paravojne jedinice. Prema tome, JNA u ovom zadnjem ratu nije učestvovala.
Mirković: Čekajte da raščistimo mi. U ovom ratu su ratovali četnici i ustaše i bela garda. Ali ne JNA. Ona sa njima nema nikakve veze.
Blizu mesta gde je navodno pronađena grobnica Draže Mihailovića
Mirković: JNA je smo odgovarala tamo gde su nju napadali.
Mirković: Ako vas neko napadne, vi ga pojurite, on se skloni , vi ga terate do kraja. Prema tome, JNA je čista potpuno.
Mirković: Ma mi smo se pomirili 1944. godine, kako vi to ne shvatate? Pa to je kralj naredio, nisam ja. A kraljevska se ne poriče. On je 29. 8. 1944. godine smenio Dražu, a 12. 9. 1944. godine naredio njegovoj vojsci u otadžbini da se stavi pod Titovu komandu. Mi smo se popunili sa četnicima i zajedno smo krenuli dalje. I to je bilo pomirenje. Ovo sada što se priča, a Vuk Drašković to nešto forsira, to su gluposti.
Adum: Ma nikakvog pomirenja bilo nije. Otišao je Draža sa jedinicama. Ja nigde nisam otišao, na sreću, zato sad mogu da govorim. Otišli su ka Bosni i tu su bili izloženi strašnim napadima i represijama. Ko god je bio u Bosni, malo ko je preživeo sve to.
Mirković: Draža je otišao putem Geringa, a najsvežiji podatak je Bin Laden. I on je završio u nekim dubinama i nikad mu se grob neće naći. A pre njega, Ajhmana, koga su Jevreji uhvatili i osudili, kremirali su i u Sredozemno more pepeo rasuli. Znači, ti zlikovci nemaju groba. Izvinjavam se što ovo govorim zbog njegove rodbine, ne zbog njegovih pristalica, ali po mom dubokom ubeđenju, takvi ljudi ne zaslužuju da imaju grobove.
Adum: Pa već postoji jedno obeležje. Već postoji jedno mesto na Adi Ciganliji. Venci postoje i postoji krst sa njegovim imenom, tako da mnogi ljudi posećuju to mesto. A sigurno, ako se utvrdi da je tu ubijen, može i crkva da se podigne, ili neko drugo obeležje. On sigurno zaslužuje to. On je bio velika ličnost. Sačuvao je Srbe, gde god je mogao.
Zašto je danas u Srbiji i dalje aktuelna četničko-partizanska priča? Zašto su se na ratištima našle oznake nekad ljutih neprijatelja - četnika i partizana? Šta kaže istoriografija? Istoričarku Branku Prpu smo prvo pitali da li je sporna uloga Draže Mihailovića sa stanovišta istoriografije?
Prpa: Pa ni ne vidim zašto bi bila sporna i koje je to on bitke vodio protiv Nemaca? I gde? Kada? Draža Mihailović je postao klasičan kolaborant. Od početne antifašističke ideje je završio u kolaboraciji, dakle saradnji sa okupacionim snagama. Stvar je potpuno jasna - četničke jedinice su učestvovale u nemačkim ofanzivama u borbi protiv partizana. To je jedna stvar. A druga stvar su zločini prema civilnom stanovništvu i zločini po nacionalnoj osnovi. Dakle sad ja, kao istoričar, vrlo teško mogu naći opravdanje za čoveka koji je imao koljačke trojke, koji je imao čuveno Z i kojega se, na kraju krajeva, cela antifašistička koalicija sveta odrekla.
RSE: Ako je to tako, šta onda radi danas država Srbija tražeći kosti Draže Mihajlovića, obeležavajući to mesto?
Prpa: Kada je Milošević krenuo u pregovore sa tadašnjim političkim rukovodstvima jugoslavenskih republika, onda je srpska strana negirala AVNOJ-ske granice. Dakle, srpska strana je negirala rezultat II svetskog rata, a sadržaj tog rezultata, na osnovu kojeg su nastale AVNOJ-ske granice, ili AVNOJ sam, jeste o ravnopravnosti, jednakopravnosti svih jugoslavenskih naroda, uključujući i Muslimane.
RSE: Da li se tako može razumeti zašto su neke jedinice iz Srbije išle sa četničkim obeležjima na ratišta u BiH?
Prpa: To bi trebalo pitati ideologe tog rata, ali ideolozi tog rata su bili jasni u negaciji AVNOJ-a. Vrlo jasni. Vrlo precizni. Bez ikakvih dilema.
RSE: I tu su se onda zajedno našli petokraka JNA i četnička kokarda?
Prpa: Jeste. JNA je branila Jugoslaviju od svojih sopstvenih naroda. Dakle sve se to izmešalo u jedan strašan kompot koji je rezultirao krvlju i razaranjem - vi se između sebe, na osnovu verske i nacionalne pripadnosti, prosto eliminišete, a u ovom sukobu je došlo do najmračnijih granica mogućnosti takvog koncepta. Eto to je jedan celokupni ideološki sadržaj. I taj ideološki sadržaj, sa kojim se mi danas susrećemo, kao i sa političkom praksom države, jeste zapravo iz Miloševićevog vremena. To je to. To nije ništa drugo do to. Zato je ta neprestana potreba da se četnička komponenta II svetskog rata uključi u ideju antifašizma, a pri tom se antifašisti dezavuišu kao komunisti, prema tome na neki način brišu iz istorijskog sećanja, prosto jedan jedinstveni koncept u kom se, na žalost, Srbija guši i dan danas, u jednoj istinskoj raspolućenosti između te dve opcije. Obrisali su sve nazive ulica koje pripadaju antifašističkim borcima, kao i sam Bulevar AVNOJ-a. I on je nestao sa mape sećanja.
RSE: A kakva se poruka šalje susedima?
Prpa: Poruka susedima je - pitanje razgraničenja nije završeno.
Da je Srbija i danas podeljena na partizane i četnike, na one za koje je Draža Mihailović kolaboracionista i izdajnik, i na one za koje je on čuvar srpskog naroda i nevina žrtva komunističkog terora?
Sve bi to mogla biti unutrašnja stvar Srbije, da četnička priča nema svoj nastavak u 90-im godinama, a time utiče i na današnje odnose u regionu.
Ovo je dokument-priča dvojice aktera iz II svetskog rata -pripadnika četničkog pokreta, Ognjena Aduma, i pripadnika partizanskog pokreta, generala Stevana Mirkovića.
Adum: Zovem se Ognjen Adum i diplomirao sam na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Bio sam nastavnik, a penzionisan sam kao profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. U vreme rata, u Beogradu 1942. godine sam primljen u organizaciju JURO 501, Jugoslovenska ravnogorska omladina, štab 501. To je bila jedna konspirativna organizacija.
RSE: Da li ste bili u štabu Draže Mihailovića?
Adum: Jesam. Bio sam šifrant u štabu Vrhovne komande.
RSE: Da li nam se i Vi želite predstaviti sa vašom ratnom biografijom?
Mirković: Postao sam SKOJ-evac u Beogradu 1943 godine. U proleće 1944. godine sam bio u Kosmajskom partizanskom odredu i učestvovao sam u oslobođenju Beograda. Posle oslobođenja Beograda sam stupio u 10. Krajišku brigadu i sa njom sam otišao na Sremski front. Bio sam sve vreme na Sremskom frontu i tu sam ranjen prvi put. Posle izlečenja sam se vratio u jedinicu i sa jedinicom produžio u proboj Sremskog fronta do Brčkog. Tu sam drugi put ranjen. Za to kratko vreme sam se tukao sa Nemcima, a u napadu na Brčko, koje su branili zajedno Nemci, četnici i ustaše, stigao sam se tući i sa četnicima i ustašama.
RSE:Gospodine Ardum, bili ste najbliži saradnik Draže Mihailovića. Šta je Draža za vas?
Adum: Heroj je bio. Naravno da je bio heroj i čovek koji je voleo svoj narod i svoje ljude.
RSE: A šta je za vas Draža gospodine Mirković?
Mirković: Draža je ono što mu je presudio njegov kralj. Nije bio borac. Nije hteo da se bori. Bio je izdajnik. Nije izvršio njegovo naređenje 1944. godine, kada je još imao šansu da nešto uradi, da se stavi pod Titovu komandu. Ceo rat je praktično proveo u nekoj šumi ispod bukve. Nije se tukao. A to je vreme, u Evropi i u svetu, kada se priznavala samo borba i borci. Zato su ga Englezi i Amerikanci otpisali. Nije bio borac i nije hteo da se bori.
RSE: Da li ste se borili protiv Nemaca ili protiv partizana?
Adum: Nismo se borili protiv partizana. Ako su nas oni napadali, onda smo se branili. Mi nismo izazivali borbu. Bilo kakve borbe da se izazovu protiv Nemaca, represalije za narod su bile strašne. Pa vi znate koliko je ubijeno đaka u Kragujevcu, u Kraljevu.
Mirković: Nismo mi imali vremena za njih. Mi smo napadali Nemce.
RSE: Kako ste reagovali na vest da su možda pronađene kosti Draže Mihailovića na Adi Ciganliji?
Adum: Bio sam jedno vreme posle rata uhapšen. Mnogo nas, demokratske omladine, je bilo uhapšeno. Zatvori i kaznionice su bile pune. I dan danas niko nije odgovarao za sve nas koji smo bili pohapšeni i u zatvorima. Bio sam na Adi Ciganliji. Verovatno je on tamo bio streljan jer je to bilo idealno mesto, bilo je odvojeno. E sad, da li su njegove kosti ostale tamo ili su ih oni negde bacili, ili preneli, ko zna jer su oni bili u stanju to da urade. Sigurno bi bio red da se Draži Mihailoviću zna grob i da mu se oda poslednja počast.
Draža, a ne Tito
RSE: Šta bi trebalo uraditi sa tim kostima?
Mirković: Ma ko zna čije su to kosti tamo. To su kosti rimskih legionara. Govorim o posmrtnim ostacima Draže Mihailovića. Oni su kremirani i rasuti. Znači, Draža nema grob, a nije ni zaslužio da ga ima jer je bio zločinac - i to teški.
Adum: Otkriće se DNK analizom. Dražina kćerka je još živa pa će se otkriti DNK analizom. Sudski medicionari će da utvrde čije su to tamo kosti. Tamo je ubijen sigurno.
RSE: Jedan od komentara, kada je pukla vest da su pronađene kosti Draže Mihailovića, je da je ovo veliki dan za Srbiju.
Mirković: Ma kakav veliki dan. Bruka i sramota. On spada u rang zlikovaca kao Gering ili Kvisling. Treba ih što pre zaboraviti. Šta radi to sećanje na njih? Sećanje na njih je izrodilo ovo što se dešavalo od 1991. – 1995. godine. Dobili smo novog malog Dražu koji je ubijao po Srebrenici i Bosni, kao što je Draža ubijao u II svetskom ratu.
Sećanje na njih je izrodilo ovo što se dešavalo od 1991. – 1995. godine. Dobili smo novog malog Dražu koji je ubijao po Srebrenici i Bosni, kao što je Draža ubijao u II svetskom ratu.
Adum: Pa nije on imao veze sa Dražom. Slobodan Milošević je bio komunista. Četnici nisu bili takvi. Prošao sam celu zapadnu Srbiju nekoliko puta. Tu je vladao red i sve je funkcionisalo kako treba, bez ikakve prinude. Narod je tu bio za Dražu Mihailovića.
Mirković: Nismo se mi razumeli. Nije Milošević taj novi Draža, nego Mladić. To što su oni sada radili u Bosni, a Srebrenica je samo finale, to isto je radio Draža u dolini Lima, u Crnoj Gori, kada je čistio buduću Jugoslaviju od Muslimana. To je isto. I sad mi, ako hoćemo Draži da dignemo muzej, ako hoćemo ovaj most preko Save da nazovemo po njemu, znači da hoćemo da odgajamo nove četnike koji će u nekoj sledećoj generaciji isto to da rade. Draži to ne treba dati jer nije zaslužio ni spomenik krajputaš, a kamo li neki muzej, spomenik ili most. Ni ćuprija drvena ne treba da nosi njegovo ime.
Adum: Draža je sve to zaslužio. Zaslužio je naravno da ima i nadgrobni spomenik, na koji ljudi mogu da dolaze i da mu odaju počast. I naravno da most preko Ade Ciganlije treba da se nazove njegovim imenom jer on je zaista bio velika istorijska ličnost, zaslužna za Srbiju. Ovi drugi to nisu bili, a posebno ne partizani. On je prvi digao ustanak, 11. 5. 1941. godine je došao na Ravnu goru, a Josip Broz je tek 16. 9. 1941. godine otišao na teren. Oktobra 1943. godine, jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini su oslobodile Višegrad od Nemaca i ustaša, proterali ih i pobili. Onda su te jedinice pošle preko Romanije, oslobodile Rogaticu i Sokolac, došle na Pale, pred Sarajevo, a onda je Broz hitno pozvao Peku Dapčevića, koji je bio u Crnoj Gori, da dođe u Srbiju i da napadne nebranjenu pozadinu. Peko Dapčević je znao da mora to da uradi, iako mu to nije bilo zgodno. Došao je u Međeđe gde se Lim uliva u Drinu. On je napao nebranjenu pozadinu Jugoslovenske vojske u otadžbini i tu je pobio mnoge. Eto, na taj način su oni ometali pobedu nad Nemcima
.
RSE: Kako tumačite to da su se za vreme ratova u devedesetim godinama zajedno, na istoj strani, borili pripadnici JNA pod petokrakom zvezdom i oni drugi sa kokardama?
Adum: Pa ne znam ja koji su to bili sa kokardama, pravo da vam kažem. Ti mi nisu poznati koji su bili sa kokardama. To su bili neki samozvani. Tada se kitio ko je kako stigao. Ali to nisu bili Ravnogorci, niti su imali ikakve veze sa Ravnogorskim pokretom.
Mirković: Nije tačno to što vi govorite. Nema JNA nikakve veze sa Mladićem, niti sa Srpskom Krajinom, niti sa Arkanom i tako dalje. To su bile Miloševićeve paravojne jedinice. Prema tome, JNA u ovom zadnjem ratu nije učestvovala.
RSE: A ko je gađao Vukovar? Vukovar su gađale zajedno jedinice sa kokardama i petokrakom?
Mirković: Čekajte da raščistimo mi. U ovom ratu su ratovali četnici i ustaše i bela garda. Ali ne JNA. Ona sa njima nema nikakve veze.
RSE: Ko je onda bombardovao Vukovar?
Mirković: JNA je smo odgovarala tamo gde su nju napadali.
RSE: Kako su nju napadali kada je JNA opsedala Vukovar?
Mirković: Ako vas neko napadne, vi ga pojurite, on se skloni , vi ga terate do kraja. Prema tome, JNA je čista potpuno.
RSE: Vi hoćete da kažete da se u devedesetim godinama, na srpskoj strani, nisu pomirili četnici i partizani?
Mirković: Ma mi smo se pomirili 1944. godine, kako vi to ne shvatate? Pa to je kralj naredio, nisam ja. A kraljevska se ne poriče. On je 29. 8. 1944. godine smenio Dražu, a 12. 9. 1944. godine naredio njegovoj vojsci u otadžbini da se stavi pod Titovu komandu. Mi smo se popunili sa četnicima i zajedno smo krenuli dalje. I to je bilo pomirenje. Ovo sada što se priča, a Vuk Drašković to nešto forsira, to su gluposti.
RSE: Je li bilo pomirenje 1944. godine?
Adum: Ma nikakvog pomirenja bilo nije. Otišao je Draža sa jedinicama. Ja nigde nisam otišao, na sreću, zato sad mogu da govorim. Otišli su ka Bosni i tu su bili izloženi strašnim napadima i represijama. Ko god je bio u Bosni, malo ko je preživeo sve to.
RSE: Šta bi ste voleli da vidite na grobu Draže Mihailovića?
Mirković: Draža je otišao putem Geringa, a najsvežiji podatak je Bin Laden. I on je završio u nekim dubinama i nikad mu se grob neće naći. A pre njega, Ajhmana, koga su Jevreji uhvatili i osudili, kremirali su i u Sredozemno more pepeo rasuli. Znači, ti zlikovci nemaju groba. Izvinjavam se što ovo govorim zbog njegove rodbine, ne zbog njegovih pristalica, ali po mom dubokom ubeđenju, takvi ljudi ne zaslužuju da imaju grobove.
Adum: Pa već postoji jedno obeležje. Već postoji jedno mesto na Adi Ciganliji. Venci postoje i postoji krst sa njegovim imenom, tako da mnogi ljudi posećuju to mesto. A sigurno, ako se utvrdi da je tu ubijen, može i crkva da se podigne, ili neko drugo obeležje. On sigurno zaslužuje to. On je bio velika ličnost. Sačuvao je Srbe, gde god je mogao.
Istoričarka Branka prpa o ulozi Draže Mihailovića
Prpa: Draža Mihailović je bio kolaborantZašto je danas u Srbiji i dalje aktuelna četničko-partizanska priča? Zašto su se na ratištima našle oznake nekad ljutih neprijatelja - četnika i partizana? Šta kaže istoriografija? Istoričarku Branku Prpu smo prvo pitali da li je sporna uloga Draže Mihailovića sa stanovišta istoriografije?
Prpa: Pa ni ne vidim zašto bi bila sporna i koje je to on bitke vodio protiv Nemaca? I gde? Kada? Draža Mihailović je postao klasičan kolaborant. Od početne antifašističke ideje je završio u kolaboraciji, dakle saradnji sa okupacionim snagama. Stvar je potpuno jasna - četničke jedinice su učestvovale u nemačkim ofanzivama u borbi protiv partizana. To je jedna stvar. A druga stvar su zločini prema civilnom stanovništvu i zločini po nacionalnoj osnovi. Dakle sad ja, kao istoričar, vrlo teško mogu naći opravdanje za čoveka koji je imao koljačke trojke, koji je imao čuveno Z i kojega se, na kraju krajeva, cela antifašistička koalicija sveta odrekla.
RSE: Ako je to tako, šta onda radi danas država Srbija tražeći kosti Draže Mihajlovića, obeležavajući to mesto?
Prpa: Kada je Milošević krenuo u pregovore sa tadašnjim političkim rukovodstvima jugoslavenskih republika, onda je srpska strana negirala AVNOJ-ske granice. Dakle, srpska strana je negirala rezultat II svetskog rata, a sadržaj tog rezultata, na osnovu kojeg su nastale AVNOJ-ske granice, ili AVNOJ sam, jeste o ravnopravnosti, jednakopravnosti svih jugoslavenskih naroda, uključujući i Muslimane.
RSE: Da li se tako može razumeti zašto su neke jedinice iz Srbije išle sa četničkim obeležjima na ratišta u BiH?
Prpa: To bi trebalo pitati ideologe tog rata, ali ideolozi tog rata su bili jasni u negaciji AVNOJ-a. Vrlo jasni. Vrlo precizni. Bez ikakvih dilema.
RSE: I tu su se onda zajedno našli petokraka JNA i četnička kokarda?
Prpa: Jeste. JNA je branila Jugoslaviju od svojih sopstvenih naroda. Dakle sve se to izmešalo u jedan strašan kompot koji je rezultirao krvlju i razaranjem - vi se između sebe, na osnovu verske i nacionalne pripadnosti, prosto eliminišete, a u ovom sukobu je došlo do najmračnijih granica mogućnosti takvog koncepta. Eto to je jedan celokupni ideološki sadržaj. I taj ideološki sadržaj, sa kojim se mi danas susrećemo, kao i sa političkom praksom države, jeste zapravo iz Miloševićevog vremena. To je to. To nije ništa drugo do to. Zato je ta neprestana potreba da se četnička komponenta II svetskog rata uključi u ideju antifašizma, a pri tom se antifašisti dezavuišu kao komunisti, prema tome na neki način brišu iz istorijskog sećanja, prosto jedan jedinstveni koncept u kom se, na žalost, Srbija guši i dan danas, u jednoj istinskoj raspolućenosti između te dve opcije. Obrisali su sve nazive ulica koje pripadaju antifašističkim borcima, kao i sam Bulevar AVNOJ-a. I on je nestao sa mape sećanja.
RSE: A kakva se poruka šalje susedima?
Prpa: Poruka susedima je - pitanje razgraničenja nije završeno.
