Učenje o nacističkim zločinima politički potisnuto

Osim o holokaustu, mladi u Srbiji veoma malo znaju i o stratištima kao što su Staro sajmište u Beogradu, na kome je jedno vreme čak radila diskoteka, umesto da se izgradi memorijalni centar. Jedan od razloga za ovakav nemar jeste i ideološka pozicija političke i intelektualne elite u Srbiji u poslednje tri decenija, koja, u nastojanju da se odrekne tekovina socijalističke Jugoslavije, odriče se i gotovo svega što se odnosi na antifašizam.

Polovina učenika osnovnih škola u Srbiji, kako je pokazalo nedavno istraživanje, ne zna koliko je trajao Drugi svetski rat, pa je i njihovo znanje o nacističkim zločinima iz tog perioda vrlo oskudno. Đaci jedne srednje škole iz Beograda rekli su da jesu čuli o holokaustu, ali ne mnogo.


Nedovoljno znanje mlađih generacija o tragičnim događajima u Drugom svetskom ratu i stradanju hiljada Jevreja u Srbiji u nacističkim koncentracionim logorima, u kojima su ubijani i Romi i Srbi, ne bi trebalo da čudi, kaže istoričarka Branka Prpa, jer se niko nije potrudio da ih o tome nauči:

„Kako je moguće da koncetracioni logor, kao što je bio Sajmište, gde je pobijeno oko 6.500 jevrejskih žena i dece, nije ni na koji način obeležen na mapi kulture sećanja građana ovog grada? Država se nije postara da oni to znaju. Jedini način da oni to saznaju jeste da im o tome pričaju babe, dede, majke, očevi ili da pročitaju neku knjigu, ako na nju nabasaju.“

O nedostatku političke volje da se mapiraju mesta stradanja u holokaustu, u poslednoj deceniji u javnosti se najviše raspravljalo kada se saznalo da se na mestu koncentracionog logora Topovske Šupe, na beogradskoj Autokomandi, planira izgradnja tržnog centra i da je na Starom Sajmištu jedno vreme radila diskoteka. Memorijalni centar u Beogradu, u kom su nacisti ubijali i mučili u četiri koncentraciona logora, još nije izgrađen.

Nezainteresovanost za istorijske činjenice

Kako nema podsećanja na ono što je bilo, kaže sociolog Vladimir Vuletić, logična posledica je da danas studenti na prvoj godini fakulteta nemaju ni osnovne informacije o Drugom svetskom ratu, posebno i zbog specifičnog odnosa vlasti od devedesetih do danas:

„Na neki način su u borbi protiv tekovina bivšeg režima i protiv socijalizma. Zajedno sa prljavom vodom izbačeno je i dete. Priča i uloga Srbije u antifašističkoj borbi je minimalizovana i na neki način se o tome sve manje i manje govori. Taj ideološki razlog je jedan od razloga zbog kojeg se danas ne zna mnogo ni o žrtvama holokausta.“

U okolnostima zbunjujućih poruka i nedostatka informacija, šanse mladih, koji su uglavnom okrenuti komunikaciji preko Interneta, da na pravi način saznaju više o važnim istorijskim zbivanjima, sve su manje. Na primer, osmi razredi osnovnih škola u Srbiji godišnje u nastavi o holokaustu imaju samo dva časa, dok od petog do sedmog o tome đaci slušaju samo 45 minuta u školskoj godini.

Vasilije Savić, profesor istorije, kaže da je to nedovoljno da bi im se približila tako ozbiljna tema:

„Jesu zainteresovani jer su nešto čuli o tome. Imaju dosta različitih pitanja i to mora da im se objasni na pravi način, da oni ne bi poneli krive utiske i zaključke o tome. To je tema i njihove međusobne koegzistencije i njihovog uklapanja u društvo. Veoma je bitno pravilno postaviti se prema fenomenu kao što je bio holokaust. To što se nažalost desilo više nikada ne bi smelo da se ponovi i upravo zato je potrebna preventiva, razgovor i edukacija dece.“

U vreme kada su kriterijumi u nastavi i školovanju drastično opali, mnogi roditelji od države očekuju da unapredi sistem i njihovoj deci pruži obrazovanje, ali i odigra pedagošku ulogu. Međutim, to ide teško, pogotovu u vreme brojnih afera u prosveti, od kojih je samo jedna od poslednjih, krađa testova za malu maturu.

Tomislav Jovanović, ministar prosvete Srbije i profesor beogradskog Medicinskog fakulteta, gostujući na Televiziji B92, pokušao je da objasni zašto deca toliko malo znaju istoriju, i to samo par trenutak pošto se u istoj emisiji obrukao jer nije znao odgovor na jedno od pitanja iz biologije sa testa za osnovce:

„Transpiracija. – Pogrešili ste. Kondenzacija. – Namerno sam pogrešio. – Šta je sa znanjem, ako polovina osmaka ne zna koliko je trajao Drugi svetski rat, šta ćemo da radimo sa kondenzacijom sa kojom se zbunjuje i ministar prosvete? – Ja se nisam zbunio, ja sam vam dao povod da pričamo o tome. – Pričamo o kontekstu. Do koga je greška? – Do nastavnog kadra jer su naša deca usmerena ka nečemu drugom, ka stvarima koje nisu značajne za njih.“

Dok se ministri i nadležni ne snađu i ne uspostave kriterijume, mladi su prepušteni sami sebi pa se, kako su nam rekli neki srednjoškolci, o istorijskim događajima po nekada rado informišu preko medija.


Ako se odnos prema istoriji ne bude promenio, nove generacije sve će manje znati o nacističkim logorima Banjica, Topovske Šupe, Staro Sajmište, streljanjima u Jajincima, ubijanju đaka u Kragujevcu, drugim stratištima i svim strahotama holokausta. Marginalizacija tih događaja u društvenom sećanju, zaključuje istoričarka Branka Prpa, jednostavno je pogubna:

„Ta vrsta izostanka svesti o tome je onda izostanak važnosti humanističke ideje. Pitanje je u kojim vrednosnim sistemima mi hoćemo da odgojimo svoju decu? To su strateška pitanja za državu i jedno društvo. Sa tim zaista ne sme da se poigrava na način na koji se to radi u političkoj praksi.“