Autor: Goran Jungvirth
Ni nakon skoro šest godina od njihovog uhićenja još nije jasno kad će početi suđenje bivšim srpskim obavještajcima Stanišiću i Simatoviću. No nakon sljedećih liječničkih izviješća za dva tjedna o zdravstvenom stanju optuženog Stanišića, suci će ubrzo donijeti odluku hoće li suđenje konačno krenuti i na koji način. Predsjedavajući sudac Alphons Orie podsjetio je na odluku iz prošle godine (riječima sudske prevoditeljice):
„U ovoj odluci od 17. decembra 2008. vijeće je naložilo da doktor Tarabar i doktor Bučan, a oni su gastroenterolog i neuropsihijatar, nastave da podnose izvještaje vijeću jednom mjesečno.“
Podsjetimo: Stanišić, koji se nalazi na privremnoj slobodi kao i suoptuženi Simatović, tvrdi kako i dalje ima problema s probavom, te teškom depresijom. To je neposredno potvrdila i njegova obrana na ovotjednoj statusnoj konferenciji na Haškom sudu, odbivši se izjasniti o presuđenim činjenicama iz suđenja vođi srpske pobune u Hrvatskoj Milanu Martiću naglašavajući kako i dalje čeka instrukcije od Stanišića. Branitelj Gerardus Knops (riječima sudske prevoditeljice):
„Časni sude, mi smo se ovdje našli u jednoj teškoj situaciji. Kao što znate, naš klijent je ozbiljno bolestan i mi imamo klijenta koji je nekad davno mogao da nam da jasna i snažna uputstva. I mi imamo klijenta za koga znamoda, da jeste procesno sposoban, on bi želio da da svoj doprinos po ovom pitanju.“
Naime, Stanišićeva obrana, koja tvrdi da ne odugovlači s početkom suđenja, izjavila je kako ne može ništa raditi na svoju ruku bez odobrenja njihovog klijenta budući da će on, ako se oporavi, biti time jako nezadovoljan:
„Što nije imao priliku da da svoje mišljenje o ovom važnom pitanju, naročito kad je reč o ovako važnim pitanjima kao što je baza zločina u predmetu Martić. Dakle mi se nalazimo u jednoj teškoj situaciji gdje imamo praktičnih poteškoća u komunikaciji s našim klijentom. Mi moramo da postupamo u skladu s advokatskom etikom.“
Iako je predsjedavajući sudac Orie upozorio obranu kako se radi o tehničkim stvarima što se tiče prihvaćanja presuđenih činjenica, a ne o očitovanju prema optužbama, obrana je tek najavila da će o svemu više razgovarati s tužiteljstvom, te zatražila suce za suosjećanje prema bolesnom Stanišiću.
S druge strane, obrana njegovog bivšeg suradnika Simatovića izjavila je kako je sve u redu s njihovim klijentom:
„Časni sude, gospodin Simatović se u potpunosti pridržava uslova o privremenom puštanju na slobodu. O tom je sud redovno izveštavan od nadležnih organa Republike Srbije. Njegovo zdravstveno stanje je dobro i sa svojom odbranom radi na predmetu.“
Haško tužiteljstvo tereti bivšeg šefa službe Državne sigurnosti Srbije Stanišića i bivšeg zapovjednika Jedinice za specijalne operacije Simatovića u pet točaka optužnice: za progone, ubojstva i prisilne deportacije nesrpskog stanovništva iz Hrvatske i BiH od polovice ’91. do kraja ’95. godine. Po tvrdnjama optužbe, zločine su počinile jedinice pod kontrolom službe Državne sigurnosti Srbije.
«Enigma Stanišić»
Autor: Zoran Glavonjić
Beogradska štampa ovih dana tvrdi da su, uz Američku središnju obaveštajnu agenciju CIA, pisma s preporukama za Jovicu Stanišića, bivšeg načelnika Državne bezbednosti Srbije, Haškom tribunalu svojevremeno poslale i službe iz Velike Britanije i Francuske. Navodno, Sud je zbog tih preporuka, a ne samo zbog lošeg zdravstvenog stanja optuženog, 2005. privremeno oslobodio Stanišića. Prema informacijama do kojih su došli Institut za ratno i mirnodopsko izveštavanje i Radio Slobodna Evropa, slično pismo je Tribunalu uputila i ruska obaveštajna služba. Iako navodna saradnja Stanišića sa stranim tajnim službama ni na koji način ne umanjuje težinu optužbi koje mu se stavljaju na teret, njegova moguća uloga u obavještajnom povod je za prilog iz Beograda.
Zoran Mijatović, bivši zamenik načelnika Službe državne bezbednosti Srbije, rekao je za naš program da je po prirodi posla i opisu radnog mesta uobičajeno da svaki šef tajne službe bude u kontaktu sa drugim obaveštajnim službama. Mijatović kaže da ne zna da li je ruska obaveštajna služba Haškom tribunalu poslala bilo kakav dokument o eventualnom doprinosu Jovice Stanišića na smirivanju situacije tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, ali da ga ne bi iznenadilo da je to istina:
„Nas dvojica smo svaki dan bili u tim najgorim vremenima. Jovica Stanišić je imao izuzetno dobru saradnju sa ruskom obaveštajnom službom, ne kao saradnik nego kao čovek koji je vodio našu službu. On je sa ruskom službom uspostavio kontakte kad je na čelo ruske službe došao gospodin Primakov - i on je sa njim održavao i kontakte kad je gospodin Primakov bio i ministar inostranih poslova. Zahvaljujući Jovici Stanišiću, 1994. godine, kad je Milošević praktično izgubio sve kontakte sa liderima celoga sveta, napravljen je zahvaljujući gospodinu Primakovu jedan kontakt sa Jeljcinom. On je uticao svojim argumentima da Jeljcin prihvati posetu Miloševića te godine, što je tada, pre svega za Miloševića, bila jaka stvar kad su u pitanju međunarodni politički odnosi.“
Sa druge strane, Božidar Spasić, nekadašnji operativac i funkcioner Službe državne bezbednosti SFR Jugoslavije, sumnja da bi ruska obaveštajna služba ikada uputila dopis Tribunalu za Jovicu Stanišića:
„S obzirom na činjenicu da Stanišić nije bio u kontaktu sa ruskom obaveštajnom službom nego sam sa Primakovim, koje je navodno bio veza njegova s Amerikancima. Ne treba zaboraviti da je osnovni nosilac ovog čitavog posla u vezi Jovice Stanišića bila američka obaveštajna služba CIA, da je ona definitivno u svom dopisu Haškom tribunalu priznala da je radio za nju. I verovatno da bi CIA smanjila tenziju bombe koju je napravila jer je priznala da je bio u pitanju njen agent, sada se traži da i od susednih ili njoj bliskih službi dođu dopisi.“
Ljudi iz bezbednosnih struktura u Srbiji tvrde da u trenutku dolaska Jovice Stanišića na čelo Državne bezbednosti, krajem 1991., saradnja te službe sa drugim službama jednostavno nije postojala. Kako kaže Mijatović, Stanišić je početkom 1992. počeo da uspostavlja prve kontakte, a kasnijih godina pod njegovim voćstvom državna bezbednost je, pored kontakata sa ruskom, uspostavila i kvalitetne odnose s obaveštajnim službama Kine i Francuske:
„Kad su u pitanju svi ti kontakti, te sve saradnje sa stranim službama, vođeni ne samo na najvišem nivou, posle tih susreta šefova razrađivali su se segmenti saradnje sa stranim službama i mi smo imali kontakte i, kako mi to kažemo, na nižim nivoima. Znači nije tako ta saradnja kako se piše u tom pismu koje je CIA dala tamo. Saradnje se ne odvijaju na nivou pojedinaca nego na nivou ljudi koji rukovode i ekspertskih grupa koje tu saradnju prate.“
Ali Božidar Spasić veruje da su ti kontakti bili mnogo bliži i kompleksniji, zbog čega je CIA i odlučila da pošalje pismo podrške za Stanišića:
„To je osnovno pravilo da svaka služba pokušava da na odgovarajući način zaštiti svog agenta kada on zapadne u nevolje, a očito da se ove nevolje približavaju Jovici Stranišiću jer su, koliko ja vidim, u Hagu ubrzana sad ta suđenja i verovatno da i njega čeka taj proces. Ja sam kao obavešatajac imao kontakte s određenim ljudima i u inostranstvu i u našoj zemlji. Par puta su ti ljudi dolazili u veoma velike nevolje i tada bih na nivou službe isposlovao da od mog šefa Službe državne bezbednosti dobijem jedan dopis, koji bih naznačavao kao službena tajna, i nosio, recimo, kod tužioca i kod sudija da bih predstavio i rekao: ’Taj čovek ima određenih zasluga za zemlju, radio je neke poslove, pa molimo da budete blaži prema njemu ili bar da imate neki lakši tretman, da ga ne držite u zatvoru.’“
Međutim, Zoran Mijatović tvrdi da je priroda kontakata Stanišića sa drugim službama bila legalna i podseća da je Slobodan Milošević kao predsednik SR Jugoslavije bio garant Dejtonskog sporazuma, pa po pitanju bezbednosti i njena tajna služba:
„Ja sad mogu da vam kažem da smo mi, između ostalog, kao služba bili dužni već 1996. godine da na jedan specifičan način obezbeđujemo razne te jedinice koje su odlazile na teritoriju Bosne i Hercegovine shodno Dejtonskom sporazumu, znači da ih kontraobaveštajno štitimo, da američkoj službi po potrebi dostavljamo određene podatke koji bi govorili o tome da li su na bilo koji način njihove trupe ugrožene na teritoriji Bosne i Hercegovine, ili na teritoriji Republike Srbije prilikom tranzita.“
Ali Božidar Spasić smatra da nije bilo ozbiljnih razloga za bliske lične kontakte sa CIA-om:
„Motivi su verovatno bili jedna slabost, možda i uplašenost u tom momentu ili u ta vremena naprosto od toga da jedna velika služba ti pristupi. Znate kad agentima pristupi jedna tako jaka i moćna služba, onda oni popuštaju po svim šavovima. Ovo je samo katastrofa što je popustio šef jedne tajne policije.“
Ipak, Zoran Mijatović zaključuje da su u osnovi podrške stranih obaveštajnih službi Jovici Stanišiću, kako se često navodi, neke od njegovih uloga tokom rata, kao što je spasavanje mirovnjaka UNPROFOR-a i zarobljenih francuskih pilota:
„Kad je u pitanju rešavanje nagomilanih problema koji su tada bili u Srbiji, Jovica Stanišić je na jedan određeni način delovao da se mnogi sukobi ne prošire i da se mnogi sukobi koji su tada postojali reše na miran način.“
Epilog podrške Jovici Stanišiću videće se na kraju suđenja za ratne zločine u Haškom tribunalu jer, kako pravnici često navode, njegov profesionalizam ili pouzdanost u saradnji sa drugim službama ni u kom slučaju ne bi trebalo da relativizuju navode optužnice.
«Slučaj Dobrovoljačka» i dalje izaziva kontroverze
Autor: Omer Karabeg
Nedavna odluka Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu da otvori istagu i raspiše međunarodnu poternicu za 19 državljana Bosne i Hercegovine, koji su, po mišljenju tog suda, odgovorni za smrt i ranjavanje vojnika prilikom napada na kolonu Jugoslovenske narodne armije na početku rata u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, izazvala je mnogo kontroverzi.
Pored pitanja da li se napad na kolonu JNA 3. maja 1992. godine u Dobrovoljačkoj ulici može okarakterisati kao ratni zločin, postavlja se i pitanje kakve će posledice taj potez imati na odnose regionu. Da li to znači da će Beograd ubuduće po svojim kriterijumima određivati šta je ratni zločin i raspisivati poternice za državljanima susednih država koji su po oceni pravosudnih organa Srbije učinili zločine nad Srbima? Šta o svemu ovome kažu pravni stručnjaci? U ovom prilogu čučete mišljenja Kasima Trnke, profesora ustavnog prava iz Sarajeva, i Milana Škulića, profesora krivičnog prava iz Beograda, koji iznose potpuno oprečne stavove o slučaju Dobrovoljačka i njegovim reperkusijama.
Oni se, pre svega, ne slažu u tome da li je napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj bio zločin. Kasim Trnka smatra da se cela stvar mora posmatrati u širem kontekstu. Po njemu, JNA je, nakon što je BiH 6. aprila 1992. godine bila priznata od strane Evropske zajednice kao nezavisna država, bila okupatorska armija na tlu te zemlje:
„JNA očigledno nije imala razloga da boravi u Sarajevu i u cijeloj BiH. Dakle, oni su očigledno već imali potpuno jasne planove kako trebaju da nastupaju u BiH s obzirom da su njeni građani odlučili da ona bude nezavisna i suverena država. Dakle, očigledno radilo se o jednom aktu agresije i o legitimnom činu samoodbrane.“
Milan Škulić je, međutim, mišljenja da u ovom slučaju nije bitno da li je ili nije postojala agresija na BiH. On tvrdi da je bitno da li je počinjen zločin, a po njegovom mišljenju - jeste:
„Činjenica je da je kolona JNA, protivno dogovoru koji je bio postignut, na jedan mučki način napadnuta. Činjenica je da su tu vojnici ubijani. Postoji osnovana sumnja da je tada učinjen ratni zločin. Ali ono što meni posebno ovde deluje simptomatično, to je da se protura teza koja je dosta opasna, a to je, dakle, da u nekom ratu koji je bio pravedan se ne mogu se učiniti ratni zločini.“
Kasim Trnka kaže da njegova teza nije da se u odbrambenom ratu mogu počiniti ratni zločini, nego da u Dobrovoljačkoj ulici nije počinjen ratni zločin, što potkrepljuje činjenicom da Haški sud nije to smatrao zločinom, pa nije ni gonio taj slučaj, niti ga je ustupio domaćem pravosuđu:
„Podsjećam da je Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju - Haški tribunal imao niz prijava i za gospodina Izetbegovića, Silajdžića i Ganića kao osobe koje su bile tada u kolektivnom šefu države i da je Međunarodni tribunal raspolagao s obimnom dokumentacijom u nizu djela, uključujući i taj tzv. slučaj Dobrovoljačke ulice. I Tribunal u Hagu nije našao osnova da podiže optužnicu za ovaj ili druge slučajeve.“
Milan Škulić je suprotnog mišljenja:
„Nije argument da kažete da se Tribunal nije time bavio. On se nije bavio mnogo čime što se kasnije procesuiralo. Imate u Beogradu slučaj „Škorpiona“, imate „Ovčaru“, imate dakle mnogo delikata koji nisu rešeni u Haškom tribunalu pa su se gonili ovde. Imate toga i u BiH sigurno. Jer po toj logici ispada ono što Hag nije uradio nije zločin, ispada dakle da sve ono što se u BiH goni sada nije zločin. A nije tako.“
Nakon završetka rata, BiH, Srbija i Hrvatska potpisale su 1996. godine tzv. Rimski sporazum u kome su se obavezale da neće podizati optužnice za ratne zločine bez saglasnosti Haškog tribunala. Tako je bilo sve do 2004. godine kada je Haški tribunal prestao da ocenjuje da li u nekom slučaju postoji sumnja da je počinjen zločin. Jedno vreme vladalo je zatišje, a onda su pravosudni organi Srbije krenuli sa novom praksom. Najpre je 2007. godine podignuta optužnica protiv Ilije Jurišića, člana Operativnog štaba Centra javne bezbednosti u Tuzli za vreme rata, koji je uhapšen na beogradskom aerodromu, odakle je nameravo otputovati u Nemačku. Uhapšen je pod sumnjom da je odgovoran za napad na kolonu JNA 15. maja 1992. godine u Tuzli, u kome su, prema optužnici, poginula 92 vojnika. Sada je pokrenuta istraga i za slučaj Dobrovoljačka. Tim povodom Kasim Trnka kaže:
„Zašto se vlasti Republike Srbije sada - doduše nije to sada, ima prilično vremena otkad ste počeli intervenirati na ovaj način - se praktično miješaju u unutrašnje stvari jedne nezavisne i suverene države? Je li vi mislite da organi vlasti u BiH nisu sposobne i nisu u stanju da urade tu čitavu stvar? I zašto Republika Srbija nije prihvatila jedan korektan dogovor kakav je npr. postignut između Hrvatske i Srbije - da se zločini sude prema mjestu događanja.“
Milan Škulić na to odgovara:
„Srbija se ovde angažuje jer poštuje i svoje međunarodne obaveze i svoje domaće zakonodavstvo. Prema realnom principu važenja krivičnog zakonodavstva, Srbija ima mogućnost i pravo da primeni svoje zakonodavstvo i u vezi krivičnih dela koja se učinjena van teritorije Srbije ako su prilikom njihovog izvršenja stradali državljani Srbije. Po tom osnovu Srbija može da vodi ovaj postupak, vodi istragu, ako skupi dokaze može da optužuje i čak sudi u odsustvu, bez obzira što se radi o krivičnim delima učinjenim van teritorije Srbije. Bilo bi idealno kada bi nadležni organi države BiH to istražili i kada prikupe dokaze, ako prikupe dokaze, krivično gone one koji su osnovano sumnjivi da su učinili da su učinili takvo krivično delo. Prošlo je toliko godina, očigledno ne pada nikome na pamet da to radi.“
Kasim Trnka tvrdi da treba imati poverenje u pravosuđe BiH i postavlja pitanje zašto Srbija ne goni one svoje državljane koji su učestvovali u opsadi Sarajeva i činili druge zločine u BiH:
„Ako se stavili maloprije prigovor zašto organi BiH ne rade - a zašto organi Republike Srbije ne preduzimaju krivično gonjenje prema ogromnom broju pripadnika JNA, paravojnih formacija i drugih, počevši od Ratka Mladića i Hadžića, koji su počinili nesumnjive ratne zločine?“
Milan Škulić daje sledeći odgovor:
„Činjenica je da u tom pogledu postoje različita mišljenja: ono što je za neke opsada grada, to je za druge vojna operacija. Ceo problem jeste u tome što mnogi u BiH neće da prihvate da se radilo o građanskom ratu. Po mojoj oceni, u pitanju je bio čist građanski rat gde su se sukobili građani BiH različite nacionalnosti - uz, naravno, razne kombinacije.“
Kasim Trnka je na to reagovao ovako:
„Kakav ste vi profesionalac kad je u velikom broju presuda Tribunala i u ovoj presudi Međunarodnog suda pravde nedvosmisleno i višestruko puta rečeno o međunarodnom sukobu, primijenjeni propisi međunarodnog humanitarnog prava o međunarodnom sukobu?“
I ova rasprava pokazala je koliko su u zemljama bivše Jugoslavije različiti kriterijumi o tome šta je ratni zločin. Ono što je za jedne zločin, za druge je herojstvo, što je za jedne agresija, za druge je legitimna vojna akcija. Dovode se u pitanje i odluke Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde koji su nedvosmisleno potvrdili da je u Srebrenici izvršen genocid. Domaći sudovi jedva da mogu objektivno da sude i svojim državljanima optuženim za ratne zločine, a kamoli građanima drugih država koji su u ratnom sukobu bili na suprotnoj strani. Zato će praksa podizanja optužnica protiv državljana susednih zemalja, ukoliko se nastavi, izazvati mnogo nepoverenja u regionu. Šta ako i Sarajevo i Zagreb i Podgorica krenu tim putem? Ljudi koji su učestvovali u ratu neće se usuđivati da napuste svoju zemlju jer bi mogli biti uhapšeni čim pređu granicu susedne države. Hoćemo li opet u devedesete?
Identifikovana i jedna od žrtava
Autor: Iva Martinović
Tužilaštvo za ratne zločine Srbije saopštilo je da je identifikovalo deset pripadnika nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova za koje se sumnja da su počinili zločine nad nealbancima na severu Albanije 1999. godine. Na osnovu fotografija do kojih je došlo tužilaštvo identifikovana je i jedna od žrtava.
Predstavnici Tužilaštva za ratne zločine predstavili su novinarima svedoka Radeta Dragovića koji je na fotografijama sa severa Albanije prepoznao oca. Predrag Dragović nestao je iz Peći u junu 1999. godine. Na slikama je prikazan u uniformi, a srpsko tužilaštvo pretpostavlja da je pred egzekuciju bio nateran da je obuče kako se ne bi videlo da je ubijeni civil:
“Oca sam prepoznao po bradi, nosu, ustima, brkovima i zalisku koji je imao. Moj otac, kao i niko iz moje porodice, nije učestvovao u ratnim aktivnostima tokom ‘99. na Kosovu. Kada smo ja i majka izašli iz Peći, on je ostao sa svojom majkom dole. Uhvaćen je, prema babinoj izjavi, 22. juna je izašao da kupi cigarete - i više se nije vratio.”
“Identifikovano je oko desetak lica, pripadnika OVK, za koje imamo dokaze da su počinili ratne zločine nad Srbima i nealbancima na severu Albanije 1999. godine.”
Vukčević je naveo da, prema saznanjima Tužilaštva, osim "žute kuće" postoje još tri lokacije za koje se sumnja da su u njima vršene transplatacije organa. Kroz te objekte na severu Albanije je, prema njegovim rečima, prošlo oko 300 ljudi. Vukčević je najavio novi dopis albanskom tužilaštvu u kome će ih pozvati na saradnju u istrazi:
“Ukoliko ne budemo mogli zajedno sa albanskim tužilaštvom da istražimo ovu stvar, a što je u intetresu i Albanaca i nas, onda ćemo morati da se obratimo i međunarodnim faktorima.”
Na konferenciji u Specijalnom sudu prikazno je i nekoliko fotografija snimljenih na severu Albanije na kojima se vide egzekutori i žrtve.
NGO traže proglašenje Dana sećanja na genocid u Srebrenici
Autor: Zoran Glavonjić
Dvadesetak predstavnika nekoliko nevladinih organizacija okupilo se ove sedmice ispred zgrade Predsedništva Srbije gde je od predsednika te zemlje, Borisa Tadića, zatražilo da se 11. jul i u Srbiji proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici.
Milan Antonijević, izvršni direktor JUKOM-a - Komiteta pravnika za ljudska prava, pročitao je javno pismo u kojem se od predsednika Srbije Borisa Tadića, kao čoveka koji može da utiče na ključne odluke i politiku države, zahteva da podrži inicijativu da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici:
"Podsećajući vas da je 15. januara 2009. godine Evropski parlament usvojio Rezoluciju o proglašenju 11. jula Danom sećanja na genocid u Srebrenici, ukazujući da je time, s obzirom na izraženu političku volju nas, građanki i građana, da Srbija bude deo Evropske unije, to postala i obaveza naših vlasti. Izražavajući čvrsto uverenje da je poštovanje i priznanje žrtava najtežeg zločina među zločinima i početak izgradnje zajedničkog pamćenja u koje će biti utkane sve žrtve ratnih zločina počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije, naša zajednička obaveza."
Boris Tadić zbog državničkih obaveza nije primio predstavnike nevladinih organizacija, koje su mu pismo koje je pročitano uputile 11. februara.
Na skupu ispred zgrade Predsedništva Srbije nije bilo incidenata, a okupljene je obezbeđivao veliki broj policajaca.
Nevladine organizacije najavile su da će svakog 11. u mesecu javno upućivati zahtev da se proglasi Dan sećanja na genocid u Srebrenici i, kako je navedeno, cilj je da Skupština Srbije do 11. jula 2009. donese takvu odluku.
Potpisnice inicijative su Fond za humanitarno pravo, Žene u crnom, Helšinski odbor za ljudska prava u Srbiji, Centar za unapređenje pravnih studija, Komitet pravnika za ljudska prava i Inicijativa mladih za ljudska prava, a podršku su dale Koalicija za toleranciju, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beogradski centar za ljudska prava, Fond za otvoreno društvo, Kvirija centar, Sandžački odbor za ljudska prava i Sandžački intelektualni krug.
* * * * *
Program Pred licem pravde - Suđenja za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije pripremaju Radio Slobodna Europa i Institut za ratno i mirnodopsko izvještavanje(IWPR). Svake nedjelje od 18.30 do 19.00 i od 22.30 do 23.00 sata - samo u našem radijskom programu i na internet stranici.