Bez obzira da li su i koliko prvi potezi nove vlade naprednjaka i socijalista pogrešni zabrinjava to što u ovom trenutku nema prave opozicije koja bi bila korektiv vlasti. Čini se da su stranke koje bi trebalo da predstavljaju okosnicu opozicije ostale bez svog prostora.
Ivica Dačić i Aleksandar Vučić moraju da se uhvate u koštac sa mnogo toga - od prazne državne kase, preko ustupaka u vezi sa Kosovom, do iskorenjivanja korupcije - ali barem sa opozicijom, kako stvari sada stoje, nemaju problem. Ali, zašto opozicija ima problem i kako je ostala bez svog prostora?
Nenad Prokić, dramski pisac i jedan od funkcionera Liberalno demokratske partije, koja je važila za žestokog kritičara pogrešnih poteza vlasti i retrogradnih pojava u društvu, to doživljava kao sudbinu svih ledolomaca.
„Svi oni koji pričaju pre vremena dožive da neko drugi pokupi autorska prava na sve te priče. Kada sam ja pre sedam godina rekao da Srbija treba prva da prizna Kosovo i da bi onda to bio neki zalog za momentalno srećniju budućnost to je dočekano kao nacionalno izdajstvo, a sada kad to Dodik kaže to nije više ni vest u novinama“, kaže Prokić.
Vlast već čini pogrešne poteze na koje opozicija ne reaguje, reklo bi se da javnost najviše iritiraju sporna kadrovska rešenja, ljudi iz 90-ih i sa mrljama na karijeri umesto obećanih kadrova čistih ruku. Paradoksalno je to što je nova vlast veoma slaba i veoma loša u ovom trenutku, a opozicija gora od toga, ocenjuje režiser Lazar Stojanović.
„Posle osam godina neke sumnjive, muljave, kompromisne vlasti u koaliciji sa socijalistima demokrate višu nisu ni u stanju, nemaju ni razvijene mehanizme za opoziciono delovanje i reagovanje. Mislim da je za samu DS i za same opozicione stranke dobro da su nađu u opoziciji zbog toga što će ih to pričistiti, izoštriti, i spasiće ih onih nesreća i kompromisa u kojima pliva naša politika na vlasti. Međutim, mislim da će se to odraziti povoljnije na LDP, koji će ojačati, a bojim se da će DS morati da se raspadne na one koji čine njen pretežno nacionalistički deo i na one kojima je osnovni cilj Evropa i određeni demokratski sistem vrednosti za koji se zalažu“, smatra Stojanović.
Demokratska stranka, druga po snazi u parlamentu i nosilac do juče skoro svih ključnih poluga vlasti u zemlji, ne samo da se ne ponaša kao predvodnik opozicije i neko ko koriguje poteze vlasti nego nije u stanju ni nekoliko meseci od gubitka iste da konsoliduje vlastite redove i prizna zbog čega je poražena. Ključ za aktiviranje opozicije su događanja u DS-u čija je izborna skupština u novembru, smatra novinar nedeljnika Vreme Milan Milošević.
„Najjača stranka u opoziciji, Demokratska stranka, prolazi kroz postizborni šok i rešava svoje unutrašnje probleme tako da je ona na neki način izbačena iz igre. Ostale opozicione partije igraju neku klasičnu igru, ne može se govoriti o jedinstvenom opozicinom frontu s obzirom na velike programske razlike, recimo između demokrata i Demokratske stranke Srbije ili LDP“, kaže Milošević.
Veći problemi u velikim strankama
No, to što muči današnju opoziciju nije boljka iz ovih dana. Tako je barem vidi režiser Lazar Stojanović. Opozicija je, za njega, tradicionalno, istorijski veliki problem jer Srbija, kaže, nikada nije imala veliku, jaku, organizovanu i ozbiljnu opoziciju.
Boris Tadić na sednici Glavnog odbora DS-a, 8. septembar 2012.
„Uoči pritiska kojim je smenjen režim Slobodana Miloševića prethodio je veliki rad i velika pomoć iz inostranstva i veliko ugađanje i nagađanje i kompromisi da bi se stvorila snaga potrebna za to“, objašanjava svoju tezu Stojanović.
„Pre toga 1996. godine imali smo situaciju da je jedan stvarno razgnevljen narod spreman da doprinese nekoj političkoj promeni zapravo duvao u pištaljke zbog toga što je jedan deo verovao u jedno, a drugi u sasvim suprotno, i što se nije mogla ni formulisati platforma koja bi bila opoziciona. Konkretno, jedni su bili protiv Miloševića zbog toga što je izazvao ratove, a drugi zato što ih je izgubio. I dve strane su začas u svakom momentu mogle doći u sukob. Ja sam se čak čudio da to recimo vlast u to vreme nije koristila da razbuca taj pokret“, navodi Stojanović.
Ipak, kakva god bila, opoziciju su imali i Milošević i svi koji su dolazili na vlast posle njega. Đinđiću se, uz uvek bučne i bahate Šešeljeve radikale i socijaliste revoltirane zbog Miloševićevog izručenja, vrlo brzo suprotstavio i Koštunica, u mandatu prve Koštuničine vlade demokrate su znale šta im je činiti kada su otišli sa vlasti, Tadiću su kasnije bili opozicija svi oni, a neretko i Liberalno demokratska partija - iako ih je spajala proevropska politika mnogo toga drugog ih je razdvajalo. Danas pak oni koji bi trebalo da budu najveći kritičari vlasti, demokrate i LDP, kao da ne žele da kvare sreću naprednjaka i socijalista.
I velike i male stranke su u fazi preispitivanja i zauzimanja prostora koji su izgubile, navodi Nenad Prokić. Na pitanje kako vidi ubuduće prostor LDP-a, kaže da ukoliko LDP uspe da napravi modernu evropsku stranku koja funkcioniše po onom principu koji se predlaže od iste te stranke u društvu onda će i od nje biti nešto i društvo će imati neke koristi od takve stranke.
„Ukoliko ne, onda će se utopiti u kalkulisanje, strategije davanja originalnih izjava i to će biti dotle dokle postoji neko ko će za to da glasa. To je manji problem pošto je to manja stranka, mnogo veći problem je u velikim strankama“, konstatuje Prokić.
I dok se u samoj Demokratskoj stranci upravo izborna skupština čeka da bi se znalo kojim će putem ta partija krenuti novinar Milan Milošević ipak očekuje oštru konfrontaciju opozicije sa vlašću u skupštini oko pojedinih pitanja.
„Mislim da će biti oštra konfrontacija oko ekonomskih, socijalnih i sličnih pitanja“, zaključuje Milošević.
