Dostupni linkovi

logo-print

Živković: Đilas i Tadić su podjednako pogubni po Demokratsku stranku


Zoran Živković

Zoran Živković

Izborna skupština Demokratske stranke u novembru, po delegatskom principu – pobeda je Dragana Đilasa nad Borisom Tadićem. Do juče su Tadić i Đilas bili jedno telo sa dve glave, a od danas su to ljudi koji se u javnim nastupima prozivaju ne baš časnim imenima. Bez obzira na to koji od njih dvojice pobedi, stranka će biti vođena na potpuno isti način, a to znači da će je neprikosnoveni lider voditi tako kako njemu odgovora. Da li će to biti Tadić ili Đilas, to je potpuno nevažno, kaže, pored ostalog, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa Zoran Živković, nekadašnji premijer Srbije i lider Demokratske stranke.

RSE: Glavni odbor Demokratske stranke prihvatio je Tadićev izveštaj, kao i njegov predlog da se izborna skupština Demokratske stranke održi 10. novembra, ali ne neposrednim glasanjem, što je tražio. Ubedljivom većinom odlučeno je da se glasa po delegatskom principu, na čemu su insistirali Đilas i Pajtić. Šta se može zaključiti iz toga što je usvojeno ovakvo kompromisno rešenje?

Živković: Usvajanje Tadićevog izveštaja je potpuno nevažna stvar u ovom trenutku jer su i u tom izveštaju i u javnosti pre toga i Tadić i Đilas rekli da će biti izborne skupštine. I neusvajanje izveštaja dovelo bi do izborne skupštine. U tom smislu je to sada potpuno nevažno.

Ali, izborna skupština 10. novembra po delegatskom principu nije kompromis, to je pobeda Đilasa. Prava pobeda je u tome što je ponovo nametnut stari delegatski sistem, a ne predlog koji deluje savremeno ili više demokratično, a to je da svi članovi stranke glasaju neposredno.

Očigledno da je predlaganjem da se glasa neposredno, dakle, da za njega glasaju svi članovi stranke, odnosno, oni članovi stranke koji nisu delovi opštinskih odbora, Tadić mislio da bi imao prednost.

RSE: Zašto je mislio da bi tako imao prednost?

Živković: Verovatno zbog toga što misli da je i dalje omiljen političar - bar u Demokratskoj stranci , ako ne i u Srbiji. S druge strane, Đilas i njegova ekipa nameću priču da se glasa delegatski, dakle, na način kao što je to bilo i do sada, a to će dovesti do toga da se u svim opštinskim odborima izvrši diferencijacija za jednog ili za drugog ili za nekog trećeg kandidata. To će značiti apsolutnu pobedu onoga ko se izbori da ima većinu odbora koji će ga predložiti kasnije i koji će kasnije glasati na skupštini za njega kao kandidata.

RSE: Zašto Đilas veruje u to da će delegatskim principom uspeti da izvojuje pobedu?

Živković: Mislim da je to čista matematika. To znači, očigledno, da je Pajtić, odnosno, Vojvodina, uz njega. Ako je uz Beograd, za koji se smatra da ga Đilas suvereno kontroliše, tu i Vojvodina – to je većina delegata koja donosi sigurnu pobedu.

Međutim, ja bih podsetio vaše čitaoce i srpsku javnost da je gospodin Đilas pre neki mesec rekao da se on nikada neće kandidovati protiv Tadića. A Tadić je, opet, rekao da će se ponovo kandidati. To, dakle, znači da se Đilas neće kandidovati na sledećoj skupštini stranke; ako je iole dosledan, ako postoji još nešto malo obraza i nešto malo držanja za reč i izrečenu izjavu, onda bi to značilo da Tadić neće imati Đilasa za protivkandidata na sledećoj skupštini. Slutim, međutim, da ćemo narednih dana verovatno biti svedoci toga da mnogi odbori predlažu Đilasa i mole ga da se on, ipak, prihvati tog važnog posla, pa će on, verovatno pred kraj nedelje, da pristane, pravdajući svoju odluku zahtevima velikog broja odbora.

Generalno, meni je ovo što se desilo na sednici Glavnog odbora nastavak jedne potpuno nedemokratične politike, koja se vodi u Demokratskoj stranci već osam godina i koja je donela ovo što je donela - a to znači propuštenih, propalih, osam godina za Srbiju, za građane Srbije, za Demokratsku stranku; osam godina vlasti u kojima je Tadić bio predsednik, uz Demokratsku stranku kao dominantu u toj vlasti, a da se ništa dobro u Srbiji nije desilo, naprotiv - ako izuzmemo profesionalizaciju Vojske i završetak saradnje sa Hagom. Ali, to su samo dve stvari za osam godina, dva politička događaja za osam godina - to je jako malo.

Mi smo u tih osam godina, umesto daljeg razvoja Srbije na svim planovima, dobili nazadovanje Srbije. U svim aspektima njenog života. Mi smo danas nekonkurentniji, korumpiraniji, kriminalizovaniji, nego što smo bili pre osam godina. To je, nažalost, dobrim delom krivica Demokratske stranke, odnosno, krivica Borisa Tadića i Dragana Đilasa, ali i ostalih ljudi iz predsedništva, koji su svih osam godina suvereno, bez bilo kakve konsultacije sa glavnim odborom, skupštinom ili sa bilo kim iz partije, vodili politiku Demokratske stranke, a to znači i politiku Srbije.

RSE: Tadić je u svom izveštaju o radu ponudio neke elemente svoje odgovornosti, pa i krivice, za neuspehe Demokratske stranke. Rekao je da je najodgovorniji za izborni poraz stranke, ali i odmah dodao da nije jedini odgovoran i kriv, te da treba utvrditi odgovornost potpredsednika i drugih stranačkih funkcionera. Šta o tome kažete?

Živković: Postoje dva velika promašaja - to su poslednji izbori, koji su izgubljeni, ali smatram da je mnogo veći promašaj to što je protraćeno osam godina, koje su bačene u vetar i što nije urađeno ništa značajno. Nisam primetio ništa drugo u tom izveštaju o radu, u kojem je Tadić praktično dao svoju političku biografiju u jednom sažetom obliku, osim onoga što sam rekao, a to je kraj saradnje sa Hagom i profesionalizacija Vojske.

RSE: Dobijen je i status zemlje-kandidata za EU.

Živković: Status kandidata danas u Evropi imaju svi koji su hteli da ga dobiju: Makedonija ima status kandidata pet godina, Turska 20 godina, Crna Gora je već počela i pregovore. Prema tome, status kandidata je samo šećerlema koja stoji negde na vrhu ormara i koju ponekad uzmete u ruke. Dakle, za ozbiljne ljude i političare to ne može da se uzme kao neki veliki uspeh.

RSE: Da se zadržimo na pomenutom Tadićevom priznanju da je najodgovorniji za izborni poraz stranke. Nije li onda bilo logično očekivati da, nakon što je priznao svoju odgovornost, objasni zašto ne podnosi ostavku?

Živković: Ja sam u izbornoj noći, kao logičan korak, Tadiću javno preporučio da podnese ostavku jer je potpuno normalna stvar da kada izgubite izbore ponudite ostavku, odnosno da je podnesete i da kažete da nema načina da promenite tu odluku. Tako se radi svuda u demokratskom svetu.

Kada sam izgubio na izborima u stranci 2004. godine, ja sam se povukao iz politike. Mogao sam da ostanem u vrhu stranke, mogao sam da ostanem poslanik, ali to je bilo apsolutno nespojivo s tim da skupština stranke nije podržala moj predlog kako treba da radi. To je, preme tome, značilo da mi tu nije mesto.

Boris Tadić

Boris Tadić

Tadić je, dakle, trebalo da podnese ostavku dan-dva posle izbora, naravno i celo predsedništvo jer kada predsednik podnese ostavku, to znači da praktično pada celo predsedništvo i da je nužno raspisati vanredne izbore u stranci. Trebalo je ta tri meseca iskoristiti za jednu hladnu i mirnu analizu toga šta se dešavalo, priznati greške, ali ne od toga stvarati alibi, nego priznati realno greške i spremiti novu strategiju za opoziciono delovanje, koje takođe mora da ima za cilj ostvarivanje programa i programskih ciljeva stranke, što su svi zaboravili. Da ste u subotu ispred Sava centra pitali bilo koga od članova predsedništva 10 najvažnijih stvari iz programa DS, ne bi znali da vam kažu ni tri.

Prema tome, stranka više nije ono što je bila u vreme kad se, pod vodstvom Zorana Đinđića, prvo borila da skine s vlasti Slobodana Miloševića, a kasnije da Srbiju pokrene napred ozbiljnim reformama. Danas je to samo mehanizam za ostvarivanje ličnih i grupnih ambicija. Očigledno da više nema ni grupnih ambicija, nego su samo lične ambicije važne. Zato je i došlo do sukoba ove dvojice. Do juče su praktično Tadić i Đilas bili jedno telo sa dve glave, a od danas su to ljudi koji se u javnim nastupima prozivaju ne baš časnim imenima.

RSE: Neki analitičari su već izrekli da je Tadićev izveštaj više zvučao kao isticanje prednosti Borisa Tadića kao lidera DS u odnosu na Dragana Đilasa, koji se percipira kao tehnokrata, vešt u komunikaciji sa medijima. U tom izveštaju koji je negde u zoni apstrakcije i neodređenosti, nisu jasno dati programsko-ideološki principi partije. Slažete li se s tim?

Živković: Naravno, ali to se nije čulo poslednjih osam godina ni od jednog, ni od drugog, niti od bilo koga ko je u ime stranke nastupao u javnom političkom životu Srbije. Potpuno su zaboravljeni ti ciljevi, demokratski mehanizmi u odlučivanju u samoj stranci. Stranka se pretvorila u mehanizam koji služi samo ljudima na vrhu, koji su bili potpuno odsečeni od svog članstva i građana Srbije, koji su imali svoje čauše po regionalnom i lokalnom principu. Svako od ozbiljnijih članova predsedništva je imao svoju vertikalu od Beograda do provincije i samo se bavio time kako da ojača ili održi svoju moć.

Ta moć, na žalost, nije imala za cilj da se stvori bilo kakva velika nacionalna ili politička vrednost, nego se ona koristila za sticanje materijalnih sredstava. To je jasno kao dan. Zato je jako smešno kada Tadić danas priča o tome da stranka ne sme da se da tajkunima. Pa, data je tajkunima, on je doveo te tajkune u Demokratsku stranku. Prvo je doveo Đilasa, koji potpuno može da odgovara definiciji izraza tajkun. A tu su i drugi njegovi savetnici, koji nisu bili u formalnom odnosu sa njim u Demokratskoj stranci. Dakle, sve je ovo samo prirodan završetak dekadencije Demokratske stranke, njene apsolutne zloupotrebe u poslednjih osam godina za nečasne ciljeve.

RSE: Primetno je bilo u jednom trenutku da Tadić u svom izveštaju poručuje da postoji opasnost da izgubi u trci za predsednika stranke, ali da je ipak optimista. Hteo je verovatno da kaže opasnost po stranku. Da li je moguće da on više i ne pravi razliku između sebe i stranke, da je Demokratsku stranku poistovetio sa svojom personom?

Živković: Ja o tome govorim već osam godina. I u vreme kada je Tadić za većinu političara u Srbiji, komentatora, novinara, urednika, a možda i građana, bio čudo neviđeno i najmoderniji političar u Evropi u XXI veku, i tada je to bila prazna retorika i tada je to bilo - stranka to sam ja. Ali, narednih dana ćemo od mnogih koji su ga do juče veličali čuti vrlo teške i ružne komentare i o njegovoj ličnosti i o njegovom političkom radu, tako da nema potrebe da se ja bavim time.

RSE: Govoreći o svojoj odgovornosti, Tadić kaže da je ona pre svega u tome što se nije na vreme obračunao sa tendencijama konfederalizacije stranke i što je dozvolio kadrovske greške i ulazak u stranku ljudi koji imaju bezobzirne, strašne ambicije. Na koga pre svih cilja, na Đilasa?

Živković: Sve mu je to rečeno vrlo jasno i vrlo javno još 2004. godine. To sam mu ja rekao. Tada je verovatno mislio da je to dobro. On se nije bavio strankom. Njemu je bilo dovoljno da ga ljudi oko njega smatraju najlepšim, najpametnijim i najuspešnijim, a stranku je prepustio svojim operativcima i svojim prijateljima sa košarke. Oni su napravili pravu konfederalizaciju stranke. Prvi put se pričalo 2005. godine da je DS konfederacija Vojvodine, Beograda i još nekoliko uticaja u istočnoj i zapadnoj Srbiji. To je bilo jasno kao dan.

On se nije obračunao, kaže sada, sa lošim kadrovskim rešenjima, ali to nije učinio jer ih je on i postavio. Ispalo je da su oni pojedinci koji su pre pola godine rekli da se Tadić i Tito razlikuju po tome što je Tito na vreme sklonio svog Đilasa, a ovaj drugi nije, bili u pravu i da se to, eto, današnjim danom potvrdilo, ne kao vic, nego kao životna istina.

RSE: Nekako je, prema njegovom izveštaju, ispalo da je Tadićeva najveća odgovornost što je bio bolećiv, meka srca. Nigde nema pomena o velikim društvenim neuspesima, sunovratu reforme pravosuđa i tako dalje. Kako to tumačite?

Živković: To je ono što se, takođe, ne dešava danas prvi put. Ta loša reforma sudstva je urađena pre dve godine, ali ništa se o tome nije govorilo. Srbija je, hajte, biću ličan, 2003. godine, kada sam ja vodio Demokratsku stranku i Vladu Srbije, bila na 74. mestu u svetu po konkurentnosti, a danas je na 95. U vreme kada je Tadić preuzeo stranku i Srbiju, bar formalno je Crna Gora bila u istoj državi sa Srbijom, bar formalno Kosovo nije bilo nezavisno, a danas je sve to drugačije.
DS je bila stranka koja je osam godina plivala na izbornim pobedama koje su bile posledica straha dobrog dela Srbije da ne dođu radikali na vlast

Imamo pad zaposlenosti, dramatično jačanje socijalnih razlika, probleme sa lekovima, probleme sa zimom i grejanjem, ko zna kakva nas zima čeka i kakvo će biti grejanje ove zime. O tome se nikada nije govorilo i to nije samo krivica Borisa Tadića. Naravno da on može da upadne u problem da misli da je sve što radi savršeno, ali postoji Glavni odbor sa 400 ljudi koji treba da mu kažu – halo, nije to baš tako, to samo ti tako misliš, ali kad siđeš na asfalt, to nije kao kad gledaš Srbiju sa Andrićevog venca! Međutim, niti su ljudi u njegovom neposrednom okruženju, niti je taj Glavni odbor koji ima upravo za cilj da spušta na zemlju funkcionere koji se podignu i odu na nebesa u svojim maštarijama, nalazili za shodno da mu bilo šta u tom pravcu predoče; nisu jer tamo sede ljudi koji su, kao i danas, nesposobni da kažu bilo šta; govorili su samo oni koji su i inače govorili na Glavnom odboru poslednjih osam godina. Sve su to, dakle, bolesti Demokratske stranke. Naravno da je najveća krivica gospodina Tadića, ali naravno da dobar deo te krivice dele i svi oko njega, pre svega Đilas, pa onda i ostali potpredsednici, članovi predsedništva, a i ceo Glavni odbor.

Tu je, uostalom, i pitanje Političkog saveta. Šta je Politički savet radio ovih osam godina? Ne bavi se Politički savet, valjda, mirenjem predsednika i zamenika predsednika, kao što je bio pokušaj neko veče, nego se bavi dubokim promišljanjem o tome šta je stranka uradila, šta radi i šta treba da radi. Nismo čuli niti u široj niti u stranačkoj javnosti bilo šta, nismo videli bilo kakav dokument, koji bi nam ukazao na stvari koje su važne i koje su plod ozbiljnog rada nekog od tih organa.

Ovo je bila stranka koja je osam godina plivala na izbornim pobedama koje su bile posledica straha dobrog dela Srbije da ne dođu radikali na vlast. Kada su radikali promenili svoju masku, uostalom, uz pomoć Demokratske stranke, i kada su socijalisti oprani od devedesetih rukom Borisa Tadića, onda su ti isti građani Srbije koji su do tada glasali za Demokratsku stranku, čak i takvu kava jeste, samo da na vlast ne bi došli socijalisti i radikali, odlučili da joj ovog puta ne daju podršku. Verovatno najviše zbog toga što je u poslednjih osam godina, osim po stranačkim bojama, bilo gotovo nemoguće razaznati ko je iz koje stranke i po čemu se razlikuju ljudi iz jedne, druge i treće stranke.

RSE: Ne pokazuje li Tadić političku neodgovornost za zemlju odlaganjem stranačkih izbora s obzirom da dovodi do situacije da vlast nema opoziciju, pošto se DS, kao najveća opoziciona stranka, toliko dugo bavi sama sobom?

Živković: Ja ne mislim da je to predug vremenski period. Ako je ideja da se održi ozbiljna skupština Demokratske stranke, da se pre toga naprave ozbiljne analize, i po opštinskim odborima i na nivou Pokrajine, i na nivou Beograda, i na nivou cele stranke, onda to nije veliki vremenski period, nije, dakle, odlučujuće, da li je to mesec dana duže ili kraće. A što se tiče opozicije, Demokratska stranka neće biti prava opoziciona stranka do kraja mandata ove Vlade.

RSE: Zar? Zašto neće?

Dragan Đilas

Dragan Đilas

Živković: Koja god od ove dve opcije da pobedi - pri čemu verujem da će se pojaviti i treća, ali je, naravno, za očekivati da će Demokratska stranka u ovakvom stanju u kakvom je, stranka sa promenjenim DNK, tako da kažem,pre svega birati između Tadića i Đilasa, bez obzira na to ko je šta pričao o tome hoće li ili neće da se kandiduje za predsednika. A ko god da pobedi, gledaće da bude dobar sa vlastima, da sa njom napravi kohabitaciju - koju, uostalom, i danas imamo i koja je očigledna, to je zaštita Đilasa na mestu gradonačelnika Beograda od strane predsednika Vlade Srbije i ministra odbrane. To je jedan nonsens koji ne postoji ni u modernoj, ni uopšte, u političkoj istoriji Evrope.

RSE: Šta čini da u to verujete? Ako Djilas zaista uživa zaštitu od strane Vučića, kao što kažete, zašto to po vašem sudu Vučić radi?

Živković: To je očigledno. Ne mogu da shvatim da je nekakav Leskovac, Šabac, gde mora da se promeni vlast jer SNS i URS i SPS treba da imaju i lokanu vlast, kao što imaju centralnu vlast, da to važi za sve, sem za manje važne gradove, a da u Beogradu nikome ne pada na pamet da isto to uradi, mada su u šanse iste kao i u Leskovcu.

RSE: Govorite o paktu Đilasa, Vučića i Dačića. Zašto taj pakt ?

Živković: To je očigledno. To su, cinično ću reći, „mladi lavovi srpske politike“, koji i otvoreno pričaju da je sada njihova šansa i da je sada njihovo vreme. To pričaju i Vučić i Dačić, u javnim nastupima, da je to, eto, njihova lična šansa. Kao da mi prisustvujemo nekom reality show i navijamo za nekoga ko će lično nešto da uradi. A ne pričaju o svojoj odgovornosti i obavezi, koje te funkcije, koje sada obavljaju, na koje su izabrani, suštinski nose obavezu prema ovom društvu i prema ovoj državi. To je, dakle, jedna, uslovno rečeno, mlada grupa političara koji su dugo u politici, ali ne i u samom vrhu, i koji sada ovo vide kao svoju veliku šansu za ostvarivanje nekih svojih ambicija.

RSE: Šta bi bila ambicija Vučića da štiti Đilasa u gradu?

Živković: Vrlo je jednostavno. Mnogo vam je lakše da budete uspešna vlast ako nemate ozbiljnu opoziciju. A nećete imati ozbiljnu opoziciju ako budućeg šefa ili zamenika šefa najvažnije opozicione stranke kupite tako što ćete mu ostaviti, odnosno, tako što mu nećete oduzeti, vlast u jednom segmentu, gde i nije mala moć, gde, gde su veliki budžeti i šanse za ko zna kakve još projekte, gde se ne podnose računi za potrošeno. Prema tome, jako je lepo, posebno u teškim vremenima, da imate kupljenu opoziciju - na ovaj ili onaj način. Naravno, to je lepo kratkotrajno, ali je, razume se, katastrofalno za državu, za razvoj Srbije.

Ja stvarno sa puno volje tražim neki potez ove nove vlasti koji će mi ukazati na to da oni nisu tu samo da bi zadovoljili svoje interese, nego da hoće da urade nešto dobro za Srbiju, ali za ovih 50-tak dana nisam otkrio još ni jedan.

RSE: Ima onih koji smatraju da je, kada je vodstvo Demokratske stranke u pitanju, lažna dilema Tadić ili Đilas. Kako se prema tome određujete?

Živković: Očigledno je da su se oni posvađali oko nečega, a otkako su stari Feničani izmislili novac, nije teško doći do zaključka zašto se neko svađa. Suštinski se slažem sa tim da će stranka biti vođena na potpuno isti način, a to znači da će jedan neprikosnoveni lider stranku voditi tako kako njemu odgovora -da li će to biti Tadić ili Đilas, to je potpuno nevažno.

Pošto je sada već zakazana izborna skupština, a s obzirom na to da je mene Tadić pre par meseci prozvao da bi voleo da se takmiči sa mnom za mesto predsednika – mada sumnjam da će bilo ko smeti da me predloži za tu funkciju – možda je to prilika
da te prave demokrate u stranci, ako ih je još ostalo, a nadam se da jeste, možda je to, dakle, prilika da skupe dovoljan broj kandidatura za mene ili za još nekoga ko nije iz aktuelnog rukovodstva, pa da to onda bude prilika da napravimo jednu mnogo ozbiljniju i mnogo interesantniju skupštinu stranke, nego što će biti ako jedini kandidati ostanu Đilas i Tadić.

RSE: Ukoliko njih dvojica ostanu jedini kandidati, kakav god izbor da bude, razmišljate li o povratku u aktivnije bavljenje strankom?

Živković: Ne. Meni je potpuno svejedno jer ne vidim nikakvu razliku između Đilasa i Tadića. Do prekjuče su me i ubeđivali da među njima nema nikakve razlike i - u pravu su. To što su danas promenili mišljenje, to ne znači da su promenili istinu.
  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG