Da li su javno mnijenje i ekonomska kriza jači od interesnih veza ruskog kapitala i crnogorske pameti? Hoće li Crna Gora uskoro na tržište izbaciti i cijenu kvadrata mora? Da li se Boka može oduprijeti "budvanizaciji" i "betonizaciji"? O tim temama razgovaramo sa Nevenom Staničićem iz tivatske nevladine organizacije Evropski dom.
RSE: Početkom godine je bio aktualan protest građana Tivta i Boke, povodom najava da će ruski investitori betonirati ostrvo Stradioti (poznat i kao Sveti Marko). Čini se da su se zainteresovani Rusi i vlast, koja je podržala njihovu ideju, uoči izbora nekako ućutali po tom pitanju. Jesu li odustali?
Staničić: U ovom trenutku to zaista niko zagarantovano ne može reći. Toliko je kontradiktornih informacija oko tog lokaliteta i te moguće investicije da više ni sami ne znamo o čemu se radi. Veliki broj nevladinih organizacija i veliki broj svih ljudi koji imaju pravo da kažu nešto o tome, počev od Instituta biologije mora u Kotoru, pa preko Morskog dobra, dali su mišljenje da predložena studija lokacije ne odgovara ni stanju na terenu, a ni onome u šta se svi zaklinjemo, a to je neki održivi razvoj. Ono što su bili signali, ali ne i norme, da se iz Ministarstva za ekonomski razvoj odgovori na primjedbe koje smo tako zdušno poslali, nisu do sada stigle u Tivat i niko do sada nije dobio nikakav odgovor. Zato smo bili iznenađeni sa prezentacijom na sajmu u Kanu.
Studio lokacije i ono što su Rusi prezentovali u svom katalogu nemaju dodirnih tačaka, sem užasno velikog betoniranja, tako da pitamo i koliko košta kvadrat mora. Rusi su kupili ostrvo a planiraju da betoniraju 100.000 kvadrata u moru. Mi se sada pitamo koliko košta kvadrat mora i ko je ovlašćen da u ime države Crne Gore prodaje more i predviđa ga za izgradnju? Da li neko ima pravo da teritoriju Crne Gore prodaje za privatno izdavanje i iznajmljivanje, to jeste otuđenje jer su Rusi predvidjeli rezidencije kojima mogu da priđu samo vlasnici?
RSE: Čini se da je priča o ostrvu Sveti Marko dokaz da je većina onih, koji se u Crnoj Gori bombastično najavljuju kao investitori, zapravo trgovci nekretninama. Pogledajmo primjer Zavale. Silne najave svjetskih brandova, hotela i turističkih sadržaja u stvarnosti postaju stanovi za tržište. Može li nam kriza donijeti i nešto dobro, makar kroz usporavanje te primitivne i bezobzirne devastacije jedinog resursa koji Crna Gora ima?
Staničić: Poslije prvog izlaganja studija lokacije, jedna od prvih teza je bila - hvala Bogu što dolaze krize jer se nadamo da nećete imati para da napravite to što je predviđeno. Definitivno se pokazuje da predviđena lokacija, ni infrastrukturno, ni na bilo koji način, ne može da izdrži toliko građevinskih, betonskih i ostalih radova. Kriza će sigurno uraditi svoje, ali ono što nas brine s druge strane je da Rusi ne odustaju od ove lokacije jer su je dobro izreklamirali i od nje ipak očekuju profit. Koji će rezultati biti u toj utakmici, to tek treba da vidimo?
RSE: Ostrvo Stradioti, ili Sveti Marko, je najveće ostvo u Boki Kotorskoj, koje se nalazi na svim svjetskim listama među najljepšim kulturno-istorijski vrijednim zalivima. Ako ne ovakvom vrstom crnogorso-ruske urbanizacije, o kojoj govorimo, kako mislite da treba valorizovati ostrvo, Tivatski zaliv i Boku Kotorsku?
Staničić: Ostrvo je bilo valorizovano na pravi način dok je njime upravljao Klub Mediterane, kada je tamo bilo sve namješteno u potpunom skladu s prirodom. Slažemo se da takva vrsta turizma i takav način prijema gostiju, možda u ovom trenutku više nisu aktualni, možda su i nemogući. To pitanje već pomenutog i hiljadu puta prežvakanog održivog razvoja je zaista stvar oko koje bi se konačno morali dogovoriti. Dakle niko ne očekuje da ostrvo ostane ovakvo kakvo je danas, niko ne očekuje da se može ponoviti Klub Mediterane, ali jedna doza usklađenosti sa onim što priroda i uopše Tivat i Bokokotorski zaliv mogu da podnesu, treba da postoji. To je ono što očekujemo i nadamo se da će biti ljudi koji će to da prihvate. A podrška iz čitavog svijeta je zaista veliki jer javljaju se univerzitetski profesori, počev od SAD-a do Japan, koji prate tu situaciju (Internet je danas čudo) i sve njihove analize su na strani naših očekivanja.
RSE: Boka Kotorska je jedinstveni dragulj svjetske baštine. Don Brako Sbutega je to nazvao Planet Boka. Oni koji danas imaju novac i koji crtaju planove, više vole da kopiraju Kan, Monte Karlo, Dubai. Vjerujete li da će Boka biti dovoljno žilava da se odupre "budvanizaciji" i "betonizaciji"?
Staničić: Ne znam, nadam se da hoće. Imamo jedan veliki problem u Crnoj Gori u ovom trenutku jer se urbanizmom ne bavi Ministarstvo urbanizma, kakvo postoji u svim državama koje drže do sebe. Kod nas u Crnoj Gori, zbog hiljadu i nešto razloga, urbanizam pravi Ministarstvo za ekonomski razvoj, a to je priča sam po sebi. Taj resurs, koji je crnogorska obala, ne doživljava se kao resurs koji bi tretirali urbanisti i svi oni koji planiraju prostor, nego resurs kojim Crna Gora treba da zadovolji neke sasvim druge potrebe. To su kratkoročna razmišljanja. Borimo se, a možda će nam kriza u tome pomoći, da se ipak vratimo onom izvornom i činjeničnom stanju. Siguran sam, da ljudi u Dubaiju imaju ovakav zaliv, na pamet im ne bi padalo da rade ono što rade. Boka i crnogorsko primorje su jedinstveni i zaista ne vidim razloga zbog čega bi morali praviti kopije onoga što već postoji, kada je samo po sebi već dragocjeno.
RSE: Početkom godine je bio aktualan protest građana Tivta i Boke, povodom najava da će ruski investitori betonirati ostrvo Stradioti (poznat i kao Sveti Marko). Čini se da su se zainteresovani Rusi i vlast, koja je podržala njihovu ideju, uoči izbora nekako ućutali po tom pitanju. Jesu li odustali?
Staničić: U ovom trenutku to zaista niko zagarantovano ne može reći. Toliko je kontradiktornih informacija oko tog lokaliteta i te moguće investicije da više ni sami ne znamo o čemu se radi. Veliki broj nevladinih organizacija i veliki broj svih ljudi koji imaju pravo da kažu nešto o tome, počev od Instituta biologije mora u Kotoru, pa preko Morskog dobra, dali su mišljenje da predložena studija lokacije ne odgovara ni stanju na terenu, a ni onome u šta se svi zaklinjemo, a to je neki održivi razvoj. Ono što su bili signali, ali ne i norme, da se iz Ministarstva za ekonomski razvoj odgovori na primjedbe koje smo tako zdušno poslali, nisu do sada stigle u Tivat i niko do sada nije dobio nikakav odgovor. Zato smo bili iznenađeni sa prezentacijom na sajmu u Kanu.
Studio lokacije i ono što su Rusi prezentovali u svom katalogu nemaju dodirnih tačaka, sem užasno velikog betoniranja, tako da pitamo i koliko košta kvadrat mora. Rusi su kupili ostrvo a planiraju da betoniraju 100.000 kvadrata u moru. Mi se sada pitamo koliko košta kvadrat mora i ko je ovlašćen da u ime države Crne Gore prodaje more i predviđa ga za izgradnju?
RSE: Čini se da je priča o ostrvu Sveti Marko dokaz da je većina onih, koji se u Crnoj Gori bombastično najavljuju kao investitori, zapravo trgovci nekretninama. Pogledajmo primjer Zavale. Silne najave svjetskih brandova, hotela i turističkih sadržaja u stvarnosti postaju stanovi za tržište. Može li nam kriza donijeti i nešto dobro, makar kroz usporavanje te primitivne i bezobzirne devastacije jedinog resursa koji Crna Gora ima?
Staničić: Poslije prvog izlaganja studija lokacije, jedna od prvih teza je bila - hvala Bogu što dolaze krize jer se nadamo da nećete imati para da napravite to što je predviđeno. Definitivno se pokazuje da predviđena lokacija, ni infrastrukturno, ni na bilo koji način, ne može da izdrži toliko građevinskih, betonskih i ostalih radova. Kriza će sigurno uraditi svoje, ali ono što nas brine s druge strane je da Rusi ne odustaju od ove lokacije jer su je dobro izreklamirali i od nje ipak očekuju profit. Koji će rezultati biti u toj utakmici, to tek treba da vidimo?
RSE: Ostrvo Stradioti, ili Sveti Marko, je najveće ostvo u Boki Kotorskoj, koje se nalazi na svim svjetskim listama među najljepšim kulturno-istorijski vrijednim zalivima. Ako ne ovakvom vrstom crnogorso-ruske urbanizacije, o kojoj govorimo, kako mislite da treba valorizovati ostrvo, Tivatski zaliv i Boku Kotorsku?
Staničić: Ostrvo je bilo valorizovano na pravi način dok je njime upravljao Klub Mediterane, kada je tamo bilo sve namješteno u potpunom skladu s prirodom. Slažemo se da takva vrsta turizma i takav način prijema gostiju, možda u ovom trenutku više nisu aktualni, možda su i nemogući. To pitanje već pomenutog i hiljadu puta prežvakanog održivog razvoja je zaista stvar oko koje bi se konačno morali dogovoriti. Dakle niko ne očekuje da ostrvo ostane ovakvo kakvo je danas, niko ne očekuje da se može ponoviti Klub Mediterane, ali jedna doza usklađenosti sa onim što priroda i uopše Tivat i Bokokotorski zaliv mogu da podnesu, treba da postoji. To je ono što očekujemo i nadamo se da će biti ljudi koji će to da prihvate. A podrška iz čitavog svijeta je zaista veliki jer javljaju se univerzitetski profesori, počev od SAD-a do Japan, koji prate tu situaciju (Internet je danas čudo) i sve njihove analize su na strani naših očekivanja.
RSE: Boka Kotorska je jedinstveni dragulj svjetske baštine. Don Brako Sbutega je to nazvao Planet Boka. Oni koji danas imaju novac i koji crtaju planove, više vole da kopiraju Kan, Monte Karlo, Dubai. Vjerujete li da će Boka biti dovoljno žilava da se odupre "budvanizaciji" i "betonizaciji"?
Staničić: Ne znam, nadam se da hoće. Imamo jedan veliki problem u Crnoj Gori u ovom trenutku jer se urbanizmom ne bavi Ministarstvo urbanizma, kakvo postoji u svim državama koje drže do sebe. Kod nas u Crnoj Gori, zbog hiljadu i nešto razloga, urbanizam pravi Ministarstvo za ekonomski razvoj, a to je priča sam po sebi. Taj resurs, koji je crnogorska obala, ne doživljava se kao resurs koji bi tretirali urbanisti i svi oni koji planiraju prostor, nego resurs kojim Crna Gora treba da zadovolji neke sasvim druge potrebe. To su kratkoročna razmišljanja. Borimo se, a možda će nam kriza u tome pomoći, da se ipak vratimo onom izvornom i činjeničnom stanju. Siguran sam, da ljudi u Dubaiju imaju ovakav zaliv, na pamet im ne bi padalo da rade ono što rade. Boka i crnogorsko primorje su jedinstveni i zaista ne vidim razloga zbog čega bi morali praviti kopije onoga što već postoji, kada je samo po sebi već dragocjeno.
