Dnevnik za Radio Slobodna Evropa vodio Tomislav Marković, novinar iz Beograda
Subota, 8. januar
Buđenje u dva sata popodne s postbožićnim mamurlukom u glavi. Najradosniji hrišćanski praznik, rođenje Božijeg sina u telu čoveka, ovaploćenje drugog lica svete Trojice obeležili smo sasvim nedostojno – umerenom alkoholijadom. Ali ja sam bar otpadnik od vere, pa imam neko opravdanje. Bilo je i jeretičkijih proslava Božića. Tako je mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije iskoristio praznik da ponovo da oduška mržnji i da baci kletvu na ljude koji bi eventualno srušili metalnu crkvu-kiosk na Rumiji, koja je vojnim helikopterom dopremljena na planinski vrh, a sve pod pokroviteljstvom Don Voje od Koštunića. Iva Klisić mi piše tekst o ovoj veseloj temi za zagrebačke "Novosti". Amfilohije je svratio do Bara na badnji dan, gde je prilikom paljenja badnjaka, između ostalog, širio hrišćansku toleranciju i sledećim rečima: "Ko srušio taj hram, Bog ga srušio i njega i njegovo potomstvo i časni krst mu sudio". Mitropolit mirno proklinje seme i pleme, zvanične reakcije su po običaju mlake i sve će se završiti bez ikakvih posledica. A ni vernici se ne bune, očigledno je da im mitropolitove reči miluju uši osetljive na jevanđelske poruke. I to traje već decenijama, Amfilohije proklinje koga stigne, podržava rat i ratne zločince, veseli se nad Đinđićevim odrom, bulazni nad grobom Danila Kiša, oplakuje majku Radovana Karadžića, širi mržnju protiv Parade ponosa i inspiriše nasilnike. I ništa se ne dešava, njegovo preosveštenstvo je nedodirljivo. Ostaje nam da se u svojoj nemoći sprdamo s njegovim bedastoćama i arhaičnim jezikom u kojem vrvi od izraza tipa "muželožnička ljubav", "mestobljustitelj" ili "djetorodni nagon". Sećam se da mi je Lamija Begagić jednom poslala SMS u kom Sarajevo naziva "gradom gde je Princip pucao na princa Ferdinanda i njegovu suprugu sa tek realizovanim djetorodnim nagonom".
Nedelja, 9. januar
Sunčan zimski dan, idealan za šetnju i kafenisanje po gradu. Usput obaveštavam Draga Kovačevića da je ove nedelje slobodan glede "Novosti", pošto je njegov tekst proklizao za sledeći broj. Opet je crkva u prvom planu, izgleda da će ovo izdanje "Regije stranaca" biti pomalo tematsko. Vojska Srbije uvodi svešteničku službu, a Porfirije je već proglašen za episkopa vojnog. To što već radi kaopredsednik Republičke radiodifuzne agencije uopšte mu ne smeta. Sekularna država, šta to beše? Crkva je u svom osvajačkom pohodu započetom devedesetih godina osvojila sve što joj je palo pod ruku, samo joj je vojska još falila da zaokruži bogougodnu finansijsku konstrukciju. Vojni sveštenici će biti poseban rod vojske i primaće platu, naravno, iz državnog budžeta na radost ateističke manjine među poreskim obveznicima. SMB episkop Porfirije je lepo objasnio suštinu ovog čina: "Kad bude imala svoju sveštenu hijerarhiju, i vojska će biti bliža prirodi svoje službe, koja je uzvišena. Vojska brani suverenitet, integritet i dostojanstvo svog naroda, a sveštenici u tome daju svoj doprinos. Kao što duša daje život telu". Slika sveštenika koji blagosilja Škorpione pre polaska u pokolj sama iskrsava iz sećanja.
Ponedeljak, 10. januar
Prvi radni dan u e-novinama, bar za mene. Polako se okupljamo i čestitamo praznike jedni drugima. U redakciji e-novina radim skoro dve i po godine i još uvek me ponekad iznenadi taj bizaran osećaj slobode i opuštenosti. Radiš najintenzivnije moguće, a uopšte nemaš osećaj da si na poslu. Nema pritisaka, cimanja, maltretiranja i ostalih gluposti koje se obično vezuju za pojam "posao". U redakciji je prisutan čak i webmaster Ivan Ilić. Za Novu godinu je putovao autobusom u Berlin preko Beča. Nekoliko sati nakon što je krenuo, na sajtu "Blica" se pojavila vest da je autobus koji je krenuo iz Beograda za Berlin preko Beča imao saobraćajku u Mađarskoj, blizu granice sa Austrijom, ima puno povređenih putnika. Zovemo Ilića, nedostupan. Panika. Skoro svi su ubeđeni da je to baš Ilićev autobus. Milica Jovanović zove turističku agenciju i dobija obaveštenje da je Ivan Ilić ugruvan i da je krenuo nazad za Beograd. Užas. Žarka Radoja na kraju dobija Ilića na neki drugi broj, on se javlja iz Beča, živ, zdrav i potpuno neugruvan, pojma nema o čemu se radi. Radost i razočaranje u redakciji. Bojan Tončić kaže: "Propade mi nekrolog. A već sam imao i naslov – 'Otišao je jedan od nas".
Utorak, 11. januar
Kolega Dušan Komarčević negde je iskopao lifestyle magazin "Vodič za život" u kojem Dobrica Ćosić piše kolumnu. "Kataklizma kolumnizma", pomislim, otvorim impesum i imam šta i da vidim. Glavni i odgovorni urednik je Dragoslav Bokan, nekadašnji vođa paravojne formacije "Beli orlovi", a spisak saradnika vrlo zanimljiv. Tu su Dule Nedeljković, Gorica Nešović, Ivan Tokin, Dragana Kanjevac, Robert Nemeček, Vladimir Đurić Đura (bez Mornara), Minja Bogavac itd. Očigledno, niko više nema problem da sarađuje sa čovekom čije su jedinice tokom rata harale po okolnim zemljama. Možda su ljudi u pravu. Je l' Bokan osuđen? Nije. Je l' optužen? Nije čak ni to. Čist kao nevina dečja suza. Kad može Vasa Pavković da piše književnu kritiku za Vučelićev "Pečat", može i urbana beogradska ekipa svoje kolumnice za Bokanov magazin u čijem podnaslovu stoji "vaš vedri vodič za dušu, duh i telo". U čemu je problem? Možda u elementarnoj ljudskoj pristojnosti, zrnu savesti i mrvi svesti šta se ovde dogodilo devedesetih. Ah, davno je to bilo, ko bi se toga još sećao kad, što bi rekla Demokratska stranka, "život ne može da čeka". A Bokan je iskusan vodič, kao što je nekad vodio "orlove" u rat, tako danas može čitaoce bez pamćenja kroz život. Srećan put u nikud!
Sreda, 12. januar
Za praznike je u Beograd stigao Dragan Radulović, pisac iz Budve, autor sjajnog romana "Aušvic kafe".
Dragan RadulovićNalazimo se u kraju, u kafeu "Priča" i pretresamo književna, politička i druga pitanja bez odgovora. Obojica smo začuđeni koliko je u književnosti malo prisutan užas devedesetih. "Iza svega ovoga stoji Mordor", kaže Dragan. A skoro svi ga guraju pod tepih zaborava i prave se da se ništa nije dogodilo. Književnost postaje saučesnik u zaboravu. Kulturno propagandni komplet Beton i još neki pojedinci pokušavaju nešto da promene, ali veliki je to posao. "Ne gajim iluziju da književnost može nešto bitno da promeni, ali pokušavam da neke stvari objasnim sebi", kaže Dragan koji je u svom romanu tematizovao otmicu putnika iz voza u Štrpcima. Ovde vlada mišljenje da se civilizacijskim kolapsom koji se desio devedesetih i ne treba baviti, to je davna prošlost. A recimo Elfride Jelinek je 2008. godine napisala odličan komad "Rehnic (Anđeo uništenja)" – izašao nedavno u izdanju Rendea – koji se bavi zločinom nad Jevrejima koji se desio krajem Drugog svetskog rata u Austriji. Izgleda da u austrijskoj književnosti vreme drugačije teče nego u srpskoj, nismo u istoj
vremenskoj zoni.
Četvrtak, 13. januar
Najzad stižu prevodi mlađih albanskih pisaca za projekat koji Beton radi u saradnji sa Jetonom Nezirajem iz prištinskog Multimedijalnog centra, a pod pokroviteljstvom Tradukija. Spremamo dve antologije za Sajam u Lajpcigu, jedna obuhvata priče mlađih srpskih pripovedača (koje se prevode na albanski), a druga prozu, poeziju i dramu mlađe kosovske scene (koje se prevode na srpski). Nestrpljivo pregledam prevode sa scene koju uopšte ne poznajem, Kosovo je isključeno iz kulturnog prostora odavno. Ima zaista sjajne, jezive poezije. Čitam pesmu Arbena Idrizija "Među likvidiranima bio je i umobolnik" koja govori o zločinu srpskih policajaca nad ženama, decom i starcima. Ubijen je i umobolnik koji je nosio petla pod miškom. Kraj pesme je zastrašujuć:
kada je masakr okončan jedan je milicionar uhvatio petla
stavio ga pod kofu, na čijem je dnu bila rupa
samo je petlova glava virila vani
“hoćemo malo zabave,
razumeš?”, reče organ
onda su on i drugovi pucali na petla za opkladu
stavljajući kao ulog gomile opljačkanih stvari
ali
niko nije dobio
a petao je kukurikao da se čulo do neba
sve dok se neko nije dosetio da opali granatom iz tenka
petlovo perje
letelo je visoko visoko visoko --- ko zna kuda je sve odletelo
Petak, 14. januar
Dnevnik sam započeo Amfilohijem, a sa njim i završavam. Mitropolit jednostavno voli da pravi incidente. Služio je moleban u Podgorici u čast dolaska Nove godine po julijanskom kalendaru (što je inače nepostojeći praznik u crkvenom kalendaru, ne postoji sveta Nova godina). Tu je nastavio u maniru badnje večeri rekavši da ukoliko Crna Gora želi da ide ka Evropi, ona to „mora činiti na ćiriličnom pismu“. Pa je nastavio sa širenjem miroljubivih poruka: "Neki kažu da promenimo svoj jezik i uvedemo neki novi, nepostojeći, kojim niko nikada nije govorio u Crnoj Gori. Možemo to i da uradimo, ali se time ne obnavlja duša Crne Gore, njeno pamćenje i njena pamet". Vođa Crkvenih Kmera ne miruje, on neumorno vodi svoj mali rat za tradicionalne hrišćanske ideje krvi i tla. I tu nema pomoći.
Subota, 8. januar
Buđenje u dva sata popodne s postbožićnim mamurlukom u glavi. Najradosniji hrišćanski praznik, rođenje Božijeg sina u telu čoveka, ovaploćenje drugog lica svete Trojice obeležili smo sasvim nedostojno – umerenom alkoholijadom. Ali ja sam bar otpadnik od vere, pa imam neko opravdanje. Bilo je i jeretičkijih proslava Božića. Tako je mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije iskoristio praznik da ponovo da oduška mržnji i da baci kletvu na ljude koji bi eventualno srušili metalnu crkvu-kiosk na Rumiji, koja je vojnim helikopterom dopremljena na planinski vrh, a sve pod pokroviteljstvom Don Voje od Koštunića. Iva Klisić mi piše tekst o ovoj veseloj temi za zagrebačke "Novosti". Amfilohije je svratio do Bara na badnji dan, gde je prilikom paljenja badnjaka, između ostalog, širio hrišćansku toleranciju i sledećim rečima: "Ko srušio taj hram, Bog ga srušio i njega i njegovo potomstvo i časni krst mu sudio". Mitropolit mirno proklinje seme i pleme, zvanične reakcije su po običaju mlake i sve će se završiti bez ikakvih posledica. A ni vernici se ne bune, očigledno je da im mitropolitove reči miluju uši osetljive na jevanđelske poruke. I to traje već decenijama, Amfilohije proklinje koga stigne, podržava rat i ratne zločince, veseli se nad Đinđićevim odrom, bulazni nad grobom Danila Kiša, oplakuje majku Radovana Karadžića, širi mržnju protiv Parade ponosa i inspiriše nasilnike. I ništa se ne dešava, njegovo preosveštenstvo je nedodirljivo. Ostaje nam da se u svojoj nemoći sprdamo s njegovim bedastoćama i arhaičnim jezikom u kojem vrvi od izraza tipa "muželožnička ljubav", "mestobljustitelj" ili "djetorodni nagon". Sećam se da mi je Lamija Begagić jednom poslala SMS u kom Sarajevo naziva "gradom gde je Princip pucao na princa Ferdinanda i njegovu suprugu sa tek realizovanim djetorodnim nagonom".
Nedelja, 9. januar
Sunčan zimski dan, idealan za šetnju i kafenisanje po gradu. Usput obaveštavam Draga Kovačevića da je ove nedelje slobodan glede "Novosti", pošto je njegov tekst proklizao za sledeći broj. Opet je crkva u prvom planu, izgleda da će ovo izdanje "Regije stranaca" biti pomalo tematsko. Vojska Srbije uvodi svešteničku službu, a Porfirije je već proglašen za episkopa vojnog. To što već radi kao
Sekularna država, šta to beše? Crkva je u svom osvajačkom pohodu započetom devedesetih godina osvojila sve što joj je palo pod ruku, samo joj je vojska još falila da zaokruži bogougodnu finansijsku konstrukciju.
Ponedeljak, 10. januar
Prvi radni dan u e-novinama, bar za mene. Polako se okupljamo i čestitamo praznike jedni drugima. U redakciji e-novina radim skoro dve i po godine i još uvek me ponekad iznenadi taj bizaran osećaj slobode i opuštenosti. Radiš najintenzivnije moguće, a uopšte nemaš osećaj da si na poslu. Nema pritisaka, cimanja, maltretiranja i ostalih gluposti koje se obično vezuju za pojam "posao". U redakciji je prisutan čak i webmaster Ivan Ilić. Za Novu godinu je putovao autobusom u Berlin preko Beča. Nekoliko sati nakon što je krenuo, na sajtu "Blica" se pojavila vest da je autobus koji je krenuo iz Beograda za Berlin preko Beča imao saobraćajku u Mađarskoj, blizu granice sa Austrijom, ima puno povređenih putnika. Zovemo Ilića, nedostupan. Panika. Skoro svi su ubeđeni da je to baš Ilićev autobus. Milica Jovanović zove turističku agenciju i dobija obaveštenje da je Ivan Ilić ugruvan i da je krenuo nazad za Beograd. Užas. Žarka Radoja na kraju dobija Ilića na neki drugi broj, on se javlja iz Beča, živ, zdrav i potpuno neugruvan, pojma nema o čemu se radi. Radost i razočaranje u redakciji. Bojan Tončić kaže: "Propade mi nekrolog. A već sam imao i naslov – 'Otišao je jedan od nas".
Utorak, 11. januar
Kolega Dušan Komarčević negde je iskopao lifestyle magazin "Vodič za život" u kojem Dobrica Ćosić piše kolumnu. "Kataklizma kolumnizma", pomislim, otvorim impesum i imam šta i da vidim. Glavni i odgovorni urednik je Dragoslav Bokan, nekadašnji vođa paravojne formacije "Beli orlovi", a spisak saradnika vrlo zanimljiv. Tu su Dule Nedeljković, Gorica Nešović, Ivan Tokin, Dragana Kanjevac, Robert Nemeček, Vladimir Đurić Đura (bez Mornara), Minja Bogavac itd. Očigledno, niko više nema problem da sarađuje sa čovekom čije su jedinice tokom rata harale po okolnim zemljama. Možda su ljudi u pravu. Je l' Bokan osuđen? Nije. Je l' optužen? Nije čak ni to. Čist kao nevina dečja suza. Kad može Vasa Pavković da piše književnu kritiku za Vučelićev "Pečat", može i urbana beogradska ekipa svoje kolumnice za Bokanov magazin u čijem podnaslovu stoji "vaš vedri vodič za dušu, duh i telo". U čemu je problem? Možda u elementarnoj ljudskoj pristojnosti, zrnu savesti i mrvi svesti šta se ovde dogodilo devedesetih. Ah, davno je to bilo, ko bi se toga još sećao kad, što bi rekla Demokratska stranka, "život ne može da čeka". A Bokan je iskusan vodič, kao što je nekad vodio "orlove" u rat, tako danas može čitaoce bez pamćenja kroz život. Srećan put u nikud!
Sreda, 12. januar
Za praznike je u Beograd stigao Dragan Radulović, pisac iz Budve, autor sjajnog romana "Aušvic kafe".
vremenskoj zoni.
Četvrtak, 13. januar
Najzad stižu prevodi mlađih albanskih pisaca za projekat koji Beton radi u saradnji sa Jetonom Nezirajem iz prištinskog Multimedijalnog centra, a pod pokroviteljstvom Tradukija. Spremamo dve antologije za Sajam u Lajpcigu, jedna obuhvata priče mlađih srpskih pripovedača (koje se prevode na albanski), a druga prozu, poeziju i dramu mlađe kosovske scene (koje se prevode na srpski). Nestrpljivo pregledam prevode sa scene koju uopšte ne poznajem, Kosovo je isključeno iz kulturnog prostora odavno. Ima zaista sjajne, jezive poezije. Čitam pesmu Arbena Idrizija "Među likvidiranima bio je i umobolnik" koja govori o zločinu srpskih policajaca nad ženama, decom i starcima. Ubijen je i umobolnik koji je nosio petla pod miškom. Kraj pesme je zastrašujuć:
kada je masakr okončan jedan je milicionar uhvatio petla
stavio ga pod kofu, na čijem je dnu bila rupa
samo je petlova glava virila vani
“hoćemo malo zabave,
razumeš?”, reče organ
onda su on i drugovi pucali na petla za opkladu
stavljajući kao ulog gomile opljačkanih stvari
ali
niko nije dobio
a petao je kukurikao da se čulo do neba
sve dok se neko nije dosetio da opali granatom iz tenka
petlovo perje
letelo je visoko visoko visoko --- ko zna kuda je sve odletelo
Petak, 14. januar
Dnevnik sam započeo Amfilohijem, a sa njim i završavam. Mitropolit jednostavno voli da pravi incidente. Služio je moleban u Podgorici u čast dolaska Nove godine po julijanskom kalendaru (što je inače nepostojeći praznik u crkvenom kalendaru, ne postoji sveta Nova godina). Tu je nastavio u maniru badnje večeri rekavši da ukoliko Crna Gora želi da ide ka Evropi, ona to „mora činiti na ćiriličnom pismu“. Pa je nastavio sa širenjem miroljubivih poruka: "Neki kažu da promenimo svoj jezik i uvedemo neki novi, nepostojeći, kojim niko nikada nije govorio u Crnoj Gori. Možemo to i da uradimo, ali se time ne obnavlja duša Crne Gore, njeno pamćenje i njena pamet". Vođa Crkvenih Kmera ne miruje, on neumorno vodi svoj mali rat za tradicionalne hrišćanske ideje krvi i tla. I tu nema pomoći.
