Književna grupa Proza na putu, poznata po autorima desničarske orijentacije, već drugu godinu raspisuje konkurs za književnu nagradu 'Poziv na putovanje' čiji je cilj, kako kaže grupa pisaca, da se afirmiše savremena proza u najboljem duhu saveta mladom piscu
Danila Kiša „Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.“
I već drugu godinu bezuspešno to pokušava da spreči
Mirjana Miočinović koja je po piščevom testamentu zadužena za brigu o njegovoj zaostavštini. Mirjana Miočinović u pismu objavljenom u listu Danas objašnjava zašto upotrebu imena Danila Kiša smatra siledžijstvom koje je protivno njenoj volji:
“I ta volja nije posledica nekakvog hira, već najdubljeg uverenja da između njih i Danila Kiša, između onoga kako je on mislio i pisao, kao i toga kako je živeo, i onoga kako oni pišu, misle i žive, nema nikakvih dodirnih tačaka. Naprotiv. Zbog njima sličnih i zbog vladajuće (nacionalističke) ideologije koju zastupaju, on je napustio ovu zemlju. Moj im je pak lični savet da prelistaju kupusare Dobrice Ćosića, svog zaštitnika i jedinog "učitelja mišljenja" koji je po njihovoj meri, i pronađu neki slogan koji bi pristajao njihovom programu.“
Vladimir Kecmanović, jedan od članova grupe Proza na putu, najavljuje odgovor u listu Danas.
“Činjenica je da prošle godine, kada je bila ideja da nagrada nosi ime Danila Kiša, Mirjana Miočinović to nije dopustila i mi, poštujući njen stav, nismo nagradu nazvali po Kišu. Mi se na njega pozivamo i na to imamo zakonsko pravo”, kaže Kecmanović.
Književnik
Filip David, lični prijatelj Danila Kiša, za naš program tim povodom kaže da je ta grupa pisaca bliska ideologiji Dobrice Ćosića.
“Ono na čemu oni zasnivaju svoje zajedništvo, to je moj utisak, to jeste ideologija. I to ona vrsta nacionalističke ideologije koju je Danilo Kiš najoštrije osuđivao. Setimo se samo šta je on govorio o nacionalizmu, da je to ideologija kiča i banalnosti, da je to totalitarna ideologija. I pozivati se na njega uz nagradu koju oni dodeljuju, to je u odnosu na Kiša neka vrsta blasfemije. Ja potpuno razumem i podržavam ono što je napisala Mirjana Miočinović. Jer je to izrugivanje sa imenom Danila Kiša”, naglašava David.
Na pitanje šta ga vezuje za Danila Kiša, Vladimir Kecmanović odgovara:
“Kada sam pročitao Grobnicu za Borisa Davidoviča, odlučio sam da se bavim pisanjem. A vanknjiževni, najbliži stav Danila Kiša mi je ono što je govorio, a to je da ustaje od stola kad mu neko kaže da Staljinovi i Hitlerovi logori nisu isto.”
Sartrov Žil
Pisac
Saša Ilić, jedan od urednika književnog časopisa Beton, za naš program podseća da nije zloupotreba Danila Kiša jedini takav primer na srpskoj književnoj sceni.
“Danas imamo i aproprijaciju lika i dela, recimo, Radomira Konstantinovića (autora 'Filosofije palanke'), kad o tome priča Gojko Tešić najavljujući štampanje Konsantinovićevih dela. Jednog dana, ubeđen sam, kada Mirko Kovač ne bude među živima, da će nacionalisti u Srbiji reći: pa da, ali on je bio veliki srpski pisac... Dakle, naprosto se radi o nasilnom, brutalnom preuzimanju legitimiteta velikih autora”, kaže Ilić i dodaje da taj problem nije sporadičan.
“Problem je mnogo dublji. Problem je ove kulture. I problem kulturne javnosti koja ćuti pred tim. Jadno je da MIrjana Miočinović mora sam da se bori za odbranu nekih principa”, navodi Saša Ilić.
Filip David
I Filip David podseća na još ranije pokušaje svrstavanje Danila Kiša u nacionalističke torove:
“Ja se sećam, još u vreme Miloševića, da je ministar kulture Željko Simić objavio veliki tekst sa naslovom: Danilo KIš nije vaš, nego naš! Dakle, stalno neko pokušava da prisvoji Danila Kiša, kao da to može. Ako u tome ne uspeju, onda dolazi do potpuno suprotne reakcije. Vređanje, podcenjivanje njegovog značaja, njegove uloge.. Tako da neki pisci koji su bliski rupi Proza na putu, objavio je knjigu' Lažni car Šćepan Kiš' u kojoj potpuno negira ulogu Danila Kiša, optužuje ga da je on eksponent nekih stranih sila, da je postavljen da kontroliše srpsku literaturu, da neko iz inostranstva njime diriguje, da je svoj uspeh u inostranstvu postigao zahvaljujući svojim jevrejskim vezama itd. I te dve suprotnosti se, zapravo, dodiruju. Ako ne može da bude naš, onda ćemo ga ocrniti na najgori mogući način. Ali ćemo pokušati, ipak, pre toga, da ga prisvojimo.”
Ne znam da li se domaći čuvari nacionalnog pečata prepoznaju u mnogim citatima iz Kišovog opusa u kojima iscrtava portret nacionaliste okovanog u svom palanačkom duhu. Tek, malo ko podseća na tog Danila Kiša. Pisca koji je slikovito opisao nacionalistu, bio on Francuz, Englez, Srbin ili neki drugi Balkanac:
“To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova «tajna», da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju”, piše Kiš.
Kiš dovršava svoj portret daljim objašnjenjem da je taj i takav nacionalista ništavan.
“Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam....On je potencijalni borac koji čeka svoj čas"
, pisao je Kiš u predvečerje ratova na Balkanu.