Da li Evropa može da preživi uspon ostatka sveta

Priredio: Dragan Štavljanin

Nije nužno prihvatiti najapokaliptičnija predviđanja o opadanju evropske moći, a da pri tom ne uvidite da je malo verovatno da će stari kontinent, bez jačanja integracija, dugo ostati najveća ekonomija na svetu. U takvim okolnostima, čak bi i Nemačka bila mala ili sila srednje veličine, piše istoričar Timoti Garton Eš  (Timothy Garton Ash) u “Internešenel Herald Tribjunu” (The International Herald Tribune).

Ko je osvojio najviše medalja na poslednjih Olimpijskim igrama? Evropa. Čija je ekonomija najveća na svetu? Opet evropska. Gde najviše ljudi vole da odputuju za vreme praznika? Naravno, u Evropu. Po mnogim merilima moći, Evropska unija pripada sa SAD-om i Kinom globalnoj Velikoj trojci. Međutim, ako to kažete zvaničnicima u Pekingu, Vašingtonu ili bilo kojoj drugoj svetskoj prestonici, oni će se verovatno glasno smejati takvoj izjavi.

S obzirom da su evropski lideri ponovo okupljaji na kriznom samitu na kojem ne mogu da nađu izlaz – ova potencijalna supersila se doživljava kao “bolesnik razvijenog sveta”.
Zašto? Manjkav koncept evrozone doveo je do toga da je recesija u Evropi drastičnija nego u SAD, a eventualni krah evrozone povukao bi sa sobom i ostatak svetske ekonomije. Međutim, zašto Evropljani nisu pokazali političku volju da spasu evrozonu približavanjem stavova o fiskalnoj i političkoj uniji?

Šta se desilo sa snagama koje su pokretale evropski projekat ujedinjenja u poslednjih 60 godina? Ako one blede, gde Evropljani mogu da nađu novu inspiraciju?

Kao što sam nedavno tvrdio u “Foreign Affairs”-u, pet ključnih pokretača evropskog ujedinjenja od 1950-ih, sada su ili nestali ili izgubili znatan deo svoje energije.
Prvi je bio lično sećanje na rat i mantra “nikada više”, što je motivisalo tri generacije Evropljana posle 1945. Međutim, poslednja generacija koja je iskusila Drugi svetski rat odumire, tako da je kolektivno sećanje slabo.

Drugo, sovjetska pretnja je pružala snažan podsticaj zapadnim Evropljanima da se ujedine tokom Hladnog rata. U tom periodu, SAD su aktivno podržavale evropske integracije – od Maršalovog plana do diplomatije čiji je cilj bio ujedinjenje Nemačke. Ne više. Vladimir Putin nije Jozef Staljin. Takođe, SAD sada imaju druge prioritete.
Treće, do 1990-ih motor evropskih integracija bila je Zapadna Nemačka sa Francuskom “za volanom”.

Nemci su osećali snažnu idealističku želju da se rehabilituju u evropskoj porodici naroda – i imali su težan nacionalni interes da ostvare. Jedino pridobijanjem poverenja suseda i međunarodnih partnera mogli su realizuju nemačko ujedinjenje. Sada kada je taj nacionalni interes ostvaren, bledi evropski idealizam u Nemačkoj  sa odumiranjem ratnih generacija. Sada Nemačka ne želi da poseže za svojom čekovnom knjižicom kad god Evropa to zatraži.

Četvrto, nekada porobljeni narodi Istočne Evrope nisu više podjednako strastveno zagrejani za Evropku Uniju, mada se njihovi građani još sećaju diktatura, oskudica i ratova. Dok je Poljska jedan od najsnažnijih pobornika evropskih integracija, Mađarska i Češka republika se među najvećim skepticima, koji su skloni prepirkama.

Napokon, rasprostranjena pretpostavka da “Evropa” znači poboljšanje životnog standarda i socijalnu sigurnost za sve Evropljane – sada je dovedena u pitanje zbog sve većeg duga, starenja stanovništva, globalne konkurencije i krize u evrozoni. Mladi Grci i Španci teško da sada osećaju pomenute benefite.

Ipak, i u najskeptičnijim zemljama se uviđa da je bolje pripadati jedinstvenom tržištu od 500 miliona potrošača, nego zavisiti od domaćih 50 miliona ili čak manje od 10 miliona – što je veličina polovine članica Evropske Unije. To je početak nove faze, odnosno razlog za novu evropsku unifikaciju. Mada Evropljani treba da udvostruče napore da osiguraju da kontinent ne zaboravi traumatičnu prošlost – veličina je ključna za našu zajedničku budućnost.

Dvadeset prvi vek biće epoha džinova: umornih starih, kao što su SAD i Rusija, i novih gladnih, poput Kine, Indije, Brazila i Južne Afrike.

Nije nužno prihvatiti najapokaliptičnija predviđanja o opadanju evropske moći, a da pri tom ne uvidite da će je malo verovatno da će stari kontinent dugo ostati najveća ekonomija na svetu. U takvim okolnostima, čak bi i Nemačka bila mala ili sila srednje veličine.

Ako Evropljani žele da sačuvaju izuzetan spoj prosperiteta, mira, relativne socijalne sigurnosti i kvaliteta života koji su ostvarili u poslednjih 60 godina – potrebna im je veličina koju jedino Evropska unija može da osigura.


U svetu džinova, bolje je da i sami budete džin. Trgovinski pregovori između Kine i Evropske Unije su razgovor jednakih: takvi pregovori Kine i Francuske ne mogu biti na ravnopravnim osnovama.

Pre jedne decenije, kreatori kineske politike tretirali su Evropsku Uniju kao ozbiljnu silu u usponu, potencijalni novi stožer u multipolarnom svetu. Sada u Pekingu gledaju na EU skoro sa prezirom. Kina se fokusira na Brisel samo kada je reč o nekoliko konkretnih oblasti, kao što je trgovina i pitanje konkurentnosti, u kojima EU zaista nastupa jedinstveno. U većini slučajeva, Peking je skloniji poslovima sa pojedinačnim članicama, kao što potvrđuje nedavna poseta kineskoj prestonici nemačke kancelarke Angele Merkel.

Lek se nalazi u evropskim rukama. Ukoliko bi rešenje krize u evrozoni podrazumevalo i stvaranje čvršće fiskalne i političke unije, a onda i istinske zajedničke spoljne politike – onda bi Kina doživljavala Evropsku uniju mnogo ozbiljnije. Sličan odnos bi imali i SAD i Rusija.

Evropljani ne bi trebalo da u potpunosti dignu ruke – ma kako ta nada sada izgledala slabašno – od toga da pionirski poduhvat mirne integracije nekada zaraćenih država može da ukaže na put za bolje “globalno upravljanje” kao odgovor na zajedničke pretnje poput klimatskih promena, zatim tenzije koje se neizbežno javljaju između sila u usponu i u opadanju. Jer, bez jačanja globalne saradnje, 21 vek bi ličio na kasno 19 stoleće sa rivalitetom velikih sila.

U najboljem slučaju, Evropa može postati ne samo još jedan džin, već može da ponudi primer novog oblika kooperativnog multinacionalnog džina.

Kada je nemački kolonosta pokazao kartu Afrike prethodniku Angele Merkel iz 19 veka – Oto fon Bismarku (Otto von Bismarck), “Gvozdeni kancelar” je, odbacujući stratešku važnost dalekih kolonija, odgovorio da se jedina mapa koja ga interesuje nalazi u Evropi: “Francuska je levo, Rusija je desno, mi smo u sredini – to je moja mapa Afrike”.
Današnji Evropljani treba da uvaže i prilagode ovu Bizmarkovu mudrost, tako što će saopštiti: “Kina, Indija i Rusija su desno, Amerika i Brazil su levo – to je naša mapa Evrope”.