Da li Dačić i Đilas preuzimaju kormilo

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa dva politikologa iz Beograda, Vladimir Goati i Zoran Stojiljković, govore o sadašnjoj poziciji i budućnosti Ivice Dačića i Dragana Đilasa - dva ključna igrača na političkoj sceni Srbije.

Bilo je reči o tome šta je Dačića, a šta Đilasa izabacilo u prvi plan, da li je Đilas napadom na megalomanske ambicije Tadićevog štićenika Jeremića počeo bitku za vođstvo u Demokratskoj stranci, da li se Dačić zaleteo kada je zatražio mesto premijera u trenutku velike krize u Srbiji za koju ni mnogo sposobniji političari od njega ne bi mogli naći rešenje, ko je veći populista i demagog - Dačić ili Đilas, kako Dačić sebe poredi sa Čerčilom, kao i tome kako će na njihove političke karijere uticati činjenica da je Dačić bio Miloševićev poslušnik, a Đilas je bio protiv Miloševića.

Omer Karabeg: Može li se reći da su Dačić i Đilas trenutno najjači igrači na političkoj sceni Srbije?

Vladimir Goati: Mislim da takva ocena nije daleko od istine s tim da i jedan i drugi imaju različite prednosti, pa ih je teško upoređivati. Dačić je već viđen kao premijer, što znači da će imati izuzetno jak položaj, dok je gospodin Đilas za sada samo jedan iz vrha najjače opozicione, u ovom slučaju - Demokratske stranke. U svakom slučaju, to su dva čoveka koji će u budućnosti u velikoj meri uticati na političku istoriju Srbije. Kad procenjujemo šanse jednog i drugog, moramo uzeti u obzir i rakete nosače na kojima oni sede, a to su njihove partije. U tom pogledu neuporedivo je veća i značajnija stranka u čijem je vrhu Đilas, dok je Dačićeva Socijalistička partija stranka srednje veličine. Ona u ovom trenutku u parlamentu ima 25, dok Demokratska stranka ima 63 poslanika. Ako se u budućnosti nešto bitno ne promeni, što nije mnogo verovatno jer je partijski sistem u Srbiji u priličnoj meri stabilizovan, taj odnos snaga će u velikoj meri uticati na poziciju i jednog i drugog.

Zoran Stojiljković: Složio bih se da se radi o dva vrlo uticajna političara. Nisu oni jedini, ali je sigurno da će njih dvojica igrati dosta veliku ulogu u ovoj deceniji. Tu spada i  Aleksandar Vučić, a ne treba otpisati ni Čedomira Jovanovića. Toj generaciji pripada i Mlađen Dinkić koji ima značajno iskustvo političkog preživljavnja i koji je neka vrsta političkog buldoga. Mislim da će generacija političara rođenih 60-tih i 70-tih godina doći na politički presto Srbije i da su političari iz generacije 50-tih godina, poput Tadića i Nikolića, na zalasku karijere. Mislim da će Dačić i Đilas biti među dva-tri najuticajnija igrača.

Alavost u definiciji političara

Omer Karabeg: Može li se desiti da Đilas u dogledno vreme zameni Borisa Tadića? Meni se čini da je ta bitka već počela u trenutku kada je Đilas vrlo oštro napao odluku Cvetkovićeve vlade da odobri 2 miliona i 900 hiljada dolara za megalomanske planove Vuka Jeremića, što sigurno nije učinjeno bez Tadićevog znanja.

Zoran Stojiljković: Mislim da su čarke unutar Demokratske stranke, bez jasnih linija podele, počele kada se ta partija, posle neočekivanog gubitka predsedničkih izbora, našla u situaciji da ostane bez udela u vlasti. To stvara nervozu u stranci koja je navikla da vlada. Naravno da je poljuljana pozicija lidera stranke, koji nije uspeo da dobije ni predsedničke izbore, ni mandat za sastav vlade, ali je pitanje u kojoj meri je on izgubio podršku u stranci i kakav će stav zauzeti uticajni regionalni lideri stranke. Đilas pokazuje autonomiju, ponaša se kao naslednik, ali ja ne bih otpisao Tadića. Što se tiče  Đilasovog napada na Jeremića, ja mislim da je to bio pucanj u prazno. Ta izjava zvuči populistički i mislim da ona neće dati efekte na koje je Đilas računao.

Vladimir Goati: Nemam informacije o tome šta se dešava u Demokratskoj stranci, ali postoje svi uslovi za unutrašnje trenje i povišenu temperaturu, jer kako je neko već rekao, kad partija izgubi izbore, to je najjači motiv za unutrašnje promene bilo rukovodstva, bilo ideologije ili načina organizacije. Demokratska stranka od toga ne može da pobegne. Što se tiče Đilasove kritike vladine odluke da Jeremiću odobri 2,9 miliona dolara za troškove njegove kancelarije u Ujedinjenim nacijama do kraja ove godine, nisam siguran da li je to individualna stvar ili je on to učinio kao zamenik predsednika Demokratske stranke sa znanjem vrha stranke. Inače, sve to oko Jeremićeve kancelarije čudno zvuči. Ujedinjene nacije daju 300.000 dolara da čovek, koji godinu dana predsedava Generalnom skupštinom, ima vozača, sekretaricu i šefa kabineta. Sada odjednom vlada donosi odluku da se Jeremiću odobre tri miliona dolara do kraja godine, s tim što bi ukupna suma iznosila 7 i po miliona. Sve je to dovedeno do apsurda. Jeremić, kako piše štampa, namerava da napravi kancelariju u kojoj će za pare poreskih obveznika Srbije kao savetnike angažovati i bivše ministre spoljnih poslova Španije i Italije. To je zaista grandomanska ideja. Srbija, koja je na granici finansijskog kolapsa i na ivici ekonomskog ambisa, treba da izdvoji 7 i po miliona dolara za Jeremićevu megalomansku kancelariju i za njegov stan u Njujorku koji treba da košta 15.000 dolara mesečno. To je nešto što bi i ekonomske sile poput Kine i Sjedinjenih Američkih Država teško mogle sebi da dopuste. 

Zoran Stojiljković: Jako je dobro što je ta informacija postala dostupna javnosti i što su građani za nju saznali. Sada smo u situaciji da procenimo koliko je novaca potrebno uložiti u to dosta uticajno mesto u strukturi Ujedinjenih nacija, na kome imamo svog čoveka, i da na kraju merimo efekte tog ulaganja. Inače, osim Jeremića, Đilas pomalo gađa i u Tadića. Videćemo šta će s tim biti, posebno da li će u toj polemici u javnost procuriti i podaci koliko koštaju obilaznice oko novog mosta na Adi ili nešto drugo što javnost inače ne bi saznala.

Omer Karabeg: Može li se reći da se Dačić malo zaleteo uzimanjem mesta premijera, pa još i mesta ministra policije, što govori o njegovoj priličnoj alavosti na vlast. Srbija je u velikoj ekonomskoj krizi, za koju ne bi imali rešenje ni mnogo sposobniji lideri od Dačića. On će snositi najveću odgovornost za pogoršanje životnog standarda, koje neminovno sledi. Pored toga, moraće da pravi ustupke i oko Kosova, što će mu oboriti popularnost.

Zoran Stojiljković: Mislim da su dosta velike šanse da se to pokaže kao prevelika alavost, kako vi kažete. Nisam siguran da će dogovor o izgledu nove vlade biti napravljen do kraja ovoga meseca. Ako privredne i socijalne vesti budu jako loše, a to je prilično izvesno, moguća je tokom godine i neka vrsta kompromisa koja bi podrazumevala pravljenje šire koalicije, što bi vodilo rekonstrukciji nove vlade. Meni su vrlo indikativni dosta tolerantni tonovi u komunikaciji između Đilasa i Vučića, kao i probrane reči s kojima Nikolić govori o Tadiću. Dakle, ne bih isključio neku vrstu revizije dogovora o vladi koji će sada biti postignut. Zbog toga se ovaj sadašnji izbor može pokazati kao rizičan za Ivicu Dačića. Mislim da je on toga svestan, ali je činjenica da bi se neprihvatanje ponude da bude premijer negativno odrazilo kako na njegov rejting, tako i na rejting njegove stranke i koalicije.

Vladimir Goati: Alavost spada u definiciju političara. Političke stranke nisu etička udruženja, one se rukovode logikom - uzmi što više plena, zadovolji svoje kliente i ljude koji su te podržavali. Verovatno bi i veliki broj drugih političara reagovao kao Dačić. Političari nikada ne ispuštaju šansu da budu premijeri, pa makar situacija bila gora nego što je danas u Srbiji. Takvu ponudu lider omanje partije, kao što je Dačićeva, dobija jednom u životu. Inače, nova vlada će biti u izuzetno teškoj poziciji. Ona neće biti u poziciji da kao dosadašnje vlade raspodeljuje nekakav višak, ma koliko mali on bio, nego da vrši redistribuciju stečenih prava. Moraće da uzima penzionerima da bi dala zaposlenima, da uzima zdravstvu, koje već nema dovoljno, da bi dala nauci. Moraće da udari na ono na šta su ljudi najosetljiviji - na penzije i plate.

Omer Karabeg: Koliko će na Dačićevu i Đilasovu karijeru uticati činjenica da je devedesetih godina Dačić bio Miloševićev čovek i to istaknuti funkcioner, a Đilas je bio protiv Miloševića?

Zoran Stojiljković: Uticaće u onoj meri u kojoj je ta vrsta podele još uvek važna. Neko ko je bio protiv Miloševića neće se lako vezati za Dačića, kao što se neko ko je bio miloševićevac neće vezati za Đilasa. Ali mislim da te podele u budućnosti neće igrati neku ulogu. Njihova politička karijera će mnogo više zavisiti od toga kako će se ponašati u raspodeli ovog malog kolača koji je preostao.

Vladimir Goati: Narod više za to mnogo ne mari. Pamćenje je dosta kratko i plitko. Nije prošla ni jedna generacija, a već se zaboravilo ono što se događalo devedestih godina. Izgleda da biračima ne smeta konvertitstvo Socijalističke partije, ta promena dresa koja se dogodila 2003. godine. Još manje je verovatno da će im smetati za dve, tri ili pet godina. Izgleda da ne smeta ni međunarodnim činiocima koji su to nezaintresovano posmatrali sve do trenutka kad je Dačić otišao u Rusiju i kada se u taj alhemičarski proces pravljenja vladajuće koalicije nekako posredno uključio i ambasador Rusije, koji doduše tvrdi da on nema nikakve veze s tim, a da je boravak Dačića u Rusiji potpuno nevažna stvar. Tek tada su se upalila svetla u zapadnim prestonicama i predstavnici Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije počeli su da se više interesuju za to šta se događa na političkoj sceni Srbije.

Ambicije i samozaljubljenost

Omer Karabeg: Rekao bih da Dačić pati od preteranog samoljublja i da mu je ova slava udarila u glavu. On sebe poredi sa Čerčilom, što je komično. Sa druge strane Đilas, koji takođe ne pati od preterane skromnosti, izbegava da u javnosti previše pokazuje svoje samoljublje.

Zoran Stojiljković:  Za političara Dačićevog kalibra, koji je već zauzeo značajne pozicije i vinuo se u političku visinu, gde je vazduh razređen i gde su ambicije ogromne, neophodna je izvesna količina samozaljubljenosti koju skrupulozniji ljudi nemaju. To se pokazuje time što učestvujete u talk show-ovima gde ste glavna ličnost i što dajete izjave u kojima sebe poredite sa velikim svetskim političkim liderima. Treba, međutim, priznati da je Dačiću uspelo da reši gotovo nerešiv zadatak - da promeni konzervativnu biračku strukturu svoje partije, a da pritom ta stranka ne ispadnete iz političkog sedla i ne izgubi parlamentarni status. On ima dobro politikološko obrazovanje i neku vrstu populističkog tribunstva, on ume da komunicira sa onim delom publike na čiju podršku računa. Taj Dačićev populistički gard i ta pomalo musolinijevski podignuta brada odgovaraju prosečnom srbijanskom biraču, koji je već pomalo sit svih stranih uticaja i uslovljavanja. Dačić će u tom stilu nastupiti pre podne na mitingu, a popodne će na sastanku sa strancima pokazati neku sasvim drugu retoriku.

Omer Karabeg: Ali zar nije komično da se poredi sa Čerčilom?

Zoran Stojiljković: On se nije poredio sa Čerčilom. On se poredio sa situacijom u kojoj se Čerčil našao.

Omer Karabeg: Ali i to je komično.

Zoran Stojiljsković:  To je stvar pretencioznosti, što je odlika srbijanske političke elite. To su ljudi koji su okupirali pozicije u Srbiji. Sva ta politička elita je prilično neodgovorna i prilično korumpirana ili nedovoljno rezistentna na korupciju.

Vladimir Goati: Naše biračko telo vrlo pozitivno reaguje na neke neumerene izjave. Ljudi kažu: “Vidi ovaj čova se nikog ne plaši, upoređuje se sa legendarnim političarima“. To jeste egocentrizam, ali kod nas se to tumači kao samopouzdanje. Kad je reč o Draganu Đilasu, ono što njega izdvaja iz plejade drugih mlađih političara, je to što je on 1992. godine imao hrabrosti da na susretu Miloševića sa predstavnicima studenata kaže Miloševiću da treba da podnese ostavku. On je tada pokazao hrabrost, odvažnost i čvrstinu kičme koje je malo naših političara pokazalo. Mislim da i njegov rezultat na nedavnim izborima, kao i na onim od pre četiri godine, pokazuje da još postoje ljudi koji se toga sećaju.

Omer Karabeg: I za jednog i za drugog se kaže da su populisti, da umeju da se nametnu, da su demagozi. Ko je od njih dvojice veći populista?

Zoran Stojiljković: Značenje izraza demagog je uglavnom pežorativno, ali ne mora da bude tako. To je veština koja podrazumeva komuniciranje s masom. Ko ne ume da komunicira s masom u društvima kao što su naša, u personalizovanim političkim kulturama kakve su kulture na prostoru bivše Jugoslavije, ne može biti političar. Nije problem što političari imaju tu veštinu, nego je problem u tome da li su kritični prema onome što rade i da li oko sebe stvaraju demokratsku klimu i ambijent. Meni je velika nepoznanica u kojoj meri i Dačić i Đilas mogu da podnesu kritiku. Političari koji ovde dugo sede na vlasti stiču takozvani kremaljski sindrom, odnosno okruže se poltronima i ljudima koji im govore da sve što rade - rade beskrajno dobro. Oni izgube sposobnost da primaju kritičke sugestije. Mislim da se to na neki način desilo i Tadiću. Do njega je mnogo lakše bilo doći u prvom nego u drugom mandatu, kada je njegova pozicija postala izdvojena. Bojim da bi se to moglo da dogodi i ovoj dvojici.

Vladimir Goati: Hajde da malo razdvojimo njihove putanje. Đilas se tek 2002. godine uključio u politiku, a Dačić je u politici od ranih devedesetih godina. Dakle, ima daleko dužu političku karijeru. U pitanju su dva različita pristupa životu i politici. Đilas je neuporedivo konkretniji, možda zato što je rukovodio tako komplikovanom celinom kao što je Beograd. Mislim da će i Dačić kao premijer morati mnogo više da se služi brojkama i procentima.

Omer Karabeg: Ko, po vama, u budućnosti ima više šanse da zauzme lidersku poziciju u Srbiji - Dačić ili Đilas?

Zoran Stojiljković:  Teško je to prognozirati. Nismo vlasnici staklene kugle. Na to će uticati mnoge okolnosti. Splet okolnosti davaće šansu jednom ili drugom. Ne treba zaboraviti ni na ulogu spoljnjih veto igrača - to su predstavnici međunarodne zajednice i međunarodnih finansijskih krugova. U svakom slučaju, i Dačić i Đilas će u narednim godinama biti važni igrači na političkoj sceni Srbije. Njihovi politički habitusi su prilično različiti. Meni je Dačić više političar klasičnog tipa, dok Đilas demonstrira menadžerski pristup politici. Ako baš treba da se opredelim, čini mi se da će iskustvo koje ima Dragan Đilas u narednih nekoliko godina biti potrebnije Srbiji. Upravljati velikim sistemom, kao što je Beograd i dnevno rešavati probleme snabdevanja, energetike i socijalnih službi - značajno je iskustvo koje može biti od velike pomoći u rešavanju problema na nivou cele države.

Vladimir Goati: Više šansi će imati onaj ko bude imao bolju mašinu, to jeste ko bude imao bolju partiju iza sebe. Mislim da dolazi vreme postmoderne politike, u kojoj će velika državna pitanja biti u drugom planu. Moći će još eventualno da se idelogizira pitanje Kosova, ali se i za to sužava prostor. Potrebni su lideri koji će biti u stanju da mobiliše ljude na pravim pitanjima, koji će imati hrabrosti da donese odluke, pa makar one bile i neprijatne. Mislim da je Đilas takav tip političara koji je potreban Srbiji, ukoliko želimo da stvarno idemo ka Evropskoj uniji, ka svetu koji ne raspravlja beskonačno o problemima, nego ih rešava.