CSTO se pokazao potpuno nesposobnim

Priredio: Dragan Štavljanin

Neuspeh u sprečavanju etničkih sukoba u Kirgiziji, poslednji je primer neefikasnosti Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO). To znači da savez koji je ne tako davno bio slavljen kao pandan NATO-u – sada napokon mrtav, piše moskovski vojni analitičar Aleksander Golc u „Moskou Tajmsu“ (Moscow Times).

Praktično u svakoj televizijskoj seriji o bolnicama ima scena u kojoj lekari pokušavaju da ožive umirućeg pacijenta ne primećujući da je već preminuo. Nešto slično se dogodilo na samitu Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (CSTO) održanom ovog meseca u jermenskoj prestonici Jerevanu.

Ocena da je sastanak bio prožet nesuglasicama nije dovoljna za opisivanje konfuzije koja danas prevladava u CSTO. (Ova organizacija je osnovana 2002. Članice su: Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan).

Kremlj vodi kampanju protiv beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka, koji je dobio nekoliko stotina miliona dolara kredita od Rusije, a da za uzvrat prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. No, Lukašenka za sada nije ispunio obećanje. Tadžikistanski predsednik Emomali Rakhmon zaključio je da Rusija nedovoljno plaća za svoje vojne baze u njegovoj zemlji i počeo je da postavlja neosnovane i neozbiljne zahteve.

Uzbekistanski predsednik Islam Karimov, koji vidi pokušaje stvaranja zajedničkih snaga za brzo delovanje kao nagrizanje njegovog autoriteta kod kuće, ingorisao je samit. Što je još važnije, CSTO se oglušio u junu na očajničke molbe privremene Vlade Kirgizije za pomoć u zaustavljanju etničkih sukoba u toj zemlji.

U stvari, CSTO se pokazao potpuno nesposobnim za ispunjavanje svog mandata osiguravanja bezbednosti svojih država članica kolektivnim naporima. Neutemeljena je tvrdnja da su se članice ove organizacije dogovorile da pomažu jedne drugima samo u slučaju spoljne agresije - a ne i u slučaju unutrašnjih problema.

Naime, očigledno je da je bilo kakvo spoljašnje uplitanje u Centralnoj Aziji moguće samo kao posledica unutrašnjih nereda i kriza.

Od samog osnivanja CSTO bile su očigledne teškoće i ograničenja u njegovom funkcionisanju. Glavni problem je u tome što države članice ne gledaju istovetno na pretnje kao i na suočavanje sa njima.

Tako se, na primer, veoma razlikuju pretnje s kojima se suočavaju Jermenija i Belorusija. Štaviše, centralnoazijske države članice ove organizacije često su videle jedna drugu kao pretnju. Uzbekistan, Kirgizija i Tadžikistan imaju brojne teritorijalne pretenzije jedni prema drugima.

Ne hrle da ispune svoje obaveze

U stvarnosti, CSTO nije toliko multilateralni sporazum između članica, koliko je prisilno vezivanje bilateralnim ugovorima svake od ovih država sa Rusijom. Jedino što je korisno od ove organizacije je da se povremeno demonstrira da Moskva, barem prividno, ima saveznike. Dva puta godišnje, čelnici Belorusije, Jermenije, Kazahstana, Kirgizija, Tadžikistana i Uzbekistana moraju da se poklone Kremlju, u ulozi poslušne mlađe braće.

Zauzvrat, oni dobijaju razne ekonomske pogodnosti kao što su povlašćene cene energije i ruske vojne opreme. Ali, ta osetljiva ravnoteža je narušena u trenutku kada su članice počele da ispostavljaju nerealne zahteve jedne prema drugima. To se upravo događa poslednjih meseci.

To je i razlog zašto je glavno pitanje na samitu u Jerevanu bilo kako reagovati na situacije kao što je u Kirgistanu. Rasprava se razvlačila, ali učesnici nisu uspeli da se dogovore. U pokušaju da objasni taj ćorsokak, predsednik Rusije Dmitrij Medvedev je nanizao mnoštvo fraza.

„Razgovarali smo o koracima koji će doprineti stvaranju organizovane države Kirgistan. Postoje mnogi problemi u tom pogledu. ... Odlučeno je se promeni osnivački dokument CSTO na sledećem samitu u Moskvi u decembru 2010, tako da može efikasnije da deluje u kriznim situacijama“.

Jasno je da države članice kojima ne prete interni sukobi nisu spremne da preuzmu dodatne odgovornosti. Zbog toga, Rusija nije bila u stanju da stvori zajedničke snage za brzo delovanje - instrument koji bi mogao da zaustavi rat u ranim fazama. No, jedna je stvar iskazivati poštovanje Medvedevu kroz stisnute zube, a sasvim druga poslati svoje vojnike u daleke zemlje. CSTO se u suštini raspao u trenutku kada je morao da pokaže i najmanji znak ozbiljne posvećenosti u rešavanju problema.

U ovoj situaciji, one zemlje koje smatraju da se suočavaju sa stvarnom vojnom pretnjom, pokušavaju da izvuku što više koristi iz bilateralnih odnosa s Rusijom. S druge strane, Kremlj je prinuđen da pristane na to u nastojanju da zadrži barem privid savezničkih odnosa. To je jedini način da se objasni kako je u protokolu o ostanku ruske baze u Jermeniji do 2044, zvanični Jerevan uspeo da izdejstvuje i klauzulu po kojoj ruska strana preuzima odgovornost za zajedničko osiguranje vojne bezbednosti Jermenije kao i njenu vojnu modernizaciju.

Dugi niz godina, Moskva je pažljivo izbegavala da preuzme tu obavezu, svesna činjenice da bi to moglo da pogorša njene odnose s Azerbejdžanom, koji povremeno preti da će sukobe sa Jermenijom oko separatističke regije Nagorno Karabah, pretežno nastanjene Jermenima, rešiti vojnim putem.

No, iako je Jerevan potpisivanjem pomenutog protokola sa Moskvom ostvario izvanredan diplomatski uspeh, nema garancije da će Rusija intervenisati na strani Jermenije u slučaju oružanog sukoba. Kao što se već pokazalo u odnosima između država članica CSTO, u kriznim situacijama, one ne hrle da ispune svoje obaveze. Bez obzira na moguće izmene i dopune osnivačkog akta, lideri CSTO su sada još uvereniji da će biti prepušteni sami sebi ako situacija izmakne kontroli. To znači da savez koji je ne tako davno bio slavljen kao pandan NATO-u – sada napokon mrtav.