Iznervirani ministar u Vladi Srbije Rasim Ljajić je, povodom povlačenja Zakona protiv diskriminacije iz Parlamenta Srbije na intervenciju Srpske pravoslavne crkve i drugih većhih crkava u Srbiji, izjavio: neka nam se kaže da ubuduće zakone šaljemo prvo crkvama, a onda neka idu u redovnu proceduru. Dakle, to nije rekao bilo ko, već ministar u Vladi Srbije. Ova njegova rečenica sugeriše da nesto debelo nije u redu u odnosu države i crkve, odnosno nosilaca političke vlasti i čelnika SPC.
Kakva je moć Crkve u Srbiji danas? Iz čega se crpi njen takav uticaj? Da li su u pravu oni koji pitaju da li je uopšte Srbija sekularna država? Ili je Crkva jedan od igrača, ne i najbitnijih, koji igraju u državnom dvorištu? Pre samo par meseci ista ova pitanja deo javnosti je postavljao jednim drugim povodom-povodom novog Statuta Vojvodine. Tada se takođe oglasio Sinod SPC pismom državnom vrhu u kome se izražava zabrinutost za suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.
Boris Tadić, predsednik Srbije i najveće vladajuće stranke je pre neki dan ponovio sličnu poruku o pokušaju rasparčavanja Srbije, što iz Vojvodine što sa Kosova.
Nije davno bio razvod Srbije i Crne Gore, tokom koga se SPC svaki čas oglašavala. Od ozbiljnih stvari-osude referenduma o samostalnosti, do farsičnog štrajka glađu vladike Filareta na granici između dve nove države. To su samo neki od najsvežijih primera kontroverznih postupaka Crkve u odnosu na državne poslove.
Vraćamo se Zakonu o diskriminaciji. Kako je moguće da je dovoljan jedan telefonski poziv da bi se iz procedure, dan uoči početka zasedanja Parlamenta, povukao zakonski predlog na kome je rađeno pune tri godine i koji je, kažu, već bio poslat u Brisel. Nenad Prokić, poslanik LDP-a:
“Ovaj telefonski razgovor, nakon koga je Zakon povučen iz procedure, nešto je što ne pripada modernom svetu. To pripada džamahirijama, ali onda neka izađu politićke partije koje to dozvoljavaju sa takvim programom na izbore, pa kada dobiju, neka prave džamahiriju u kojoj će moći Irinej ili Pahomije ili bilo ko treći da povlači zakone iz procedure.”
Zoran Živković, bivši premijer, kaže da nije problem u Crkvi, već u državi:
“Mislim da je to više marketinško igranje sa Crkvom, nego realni uticaj Crkve. To je uticaj marketinških magova koji nemaju pojma sa životom, sa politikom, a vrlo utiču na politiku i život u našoj zemlji. To je jedan akt koji pokazuje da Vlada nema nikakav autoritet. I da se odlučuje o poslovima Vlade na nekom drugom mestu, a to je sigurno u kabinetu predsednika Srbije.“
Ljubivoje Stojanović, savetnik u Minsitarstvu vera, smatra da treba postovati pravila igre, da nije dobro da se ona krše, ali naglasak stavlja na to da mnogima smeta aktivna uloga Crkve u Srbiji danas:
“Mnogi ljudi, kada vide uvažavanje Crkve i države, odmah to proglašavaju za klerikalizaciju, jer im je bilo lepše ono vreme kada je Crkva bila potisnuta. Mislim da smo sada u stanju traženja najboljih mogućnosti odnosa uvažavanja, neosporavanja između Crkve i države. Iz prošlih vremena ima jedna lepa kovanica: 'miroljubiva koegzistencija'. Mislim da bi to bilo idealno.”
Nenad Prokić ne vidi problem u oglašavanju Crkve, već u nepoštovanju procedure:
“Jer je stav Crkve vazan za svako mišljenje koje želi da bude opšteprihvaćeno. I mi ne želimo da prenebregavamo mišljenje Crkve, ali za to postoji određena procedura. Kad je reč o antidiskriminacionim zakonima, Crkva je bila pitana, učestvovale su u pripremi Zakona, ali one sad hoće nesto naknadno, van procedure. Pa se onda Crkva pojavljuje kao sila opasna po državu. To nije dobro.”
Zoran Petakov, jedan od autora i urednika zbornika “Kritika klerikalizaije Srbije”, kaže da se političari, u čiju iskrenu religioznost on sumnja, utrkuju u udvaranju Crkvi koja je uspela da se izbori za poseban status u društvu:
“To je stvar koja je veoma opasna. Zato što, ako se Crkvi povlađuje danas, sutra će se pojaviti Obraz ili neka druga fašistička organizacija ili paramilitarna organizacija koja će se sakriti iza termina pravoslavlja ili termina katolicčanstva u Hrvatskoj i onda će oni moći nesmetano da deluju. E, to je problem države, to je problem političara, to je problem aktuelne političke elite kojoj iz pragmatičnih razloga to odgovara (ja sam uveren da oni nisu baš neki vernici, da nemaju veze sa pravoslavljem ili katoličanstvom).“
Simfonija Pravoslavne crkve i države danas u Srbiji, u kojoj se ne pošstuju demokratska pravila igre, kaže Nenad Prokić, loša je vest i za državu i za društvo, a najviše za demokratiju. Sve je to posledica smutnje, pometnje u kojoj se poduže nalazi srpsko društvo. Samo jedna od vidljivih posledica je to što nema balansa između Crkve i države koji je u evropskim zemljama davno uspostavljen. Ckrva svoju moć crpi iz kolapsa u kome se nalazimo već 20-ak godina, kaže Nenad Prokić:
“U kome je ona bila saradnik svakojake bede, u kome je ona sekla razne slavske kolače koje nije trebalo da seče. I onda ona, u jednom opštem nakaznom kulturnom modelu u okviru koga su bili pogrešni idoli, pogrešni ideali, u kome crno nije bilo crno, nego je bilo belo, i obratno, u kome heroj nije bio heroj, nego nešto drugo, u kome zločinac nije bio zločinac, nego nešto drugo... u toj opštoj močvari Crkva drugima deli savete a da ta svoja osnovna pitanja nije sama razrešila.“