Dostupni linkovi

logo-print

Stojanović: Tumačenje istorije po tezi Memoranduma SANU


Za mene je najveći problem prikazivanje ratova devedesetih u čitavom regionu, pa i u Srbiji: Dubravka Stojanović

Za mene je najveći problem prikazivanje ratova devedesetih u čitavom regionu, pa i u Srbiji: Dubravka Stojanović

Iako školski udžbenici istorije u Srbiji danas imaju umereniji pristup prema devedesetima u odnosu na one od pre deset godina, u nekim ključnim političkim pitanjima, pre svega kada je reč o slici sopstvene nacije u prošlosti, i dalje dominira etnocentrični stav da su svi drugi narodi uvek radili protiv nas, kaže za RSE istoričarka Dubravka Stojanović.

Na početku još jedne školske godine, ova profesorka opšte istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu govori, između ostalog, o tome kako su u nastavnim knjigama za osnovce i srednjoškolce prikazani raspad Jugoslavije i ratovi koji su pratili nestanak te zemlje, šta će u udžbenicima istorije teze iz Memoranduma SANU i na koji način bi trebalo učenicima prezentovati istorijske događaje.

RSE: Na koji način se u školskim udžbenicima u Srbiji govori o istoriji?

Stojanović: Dosta je promenjeno stanje. Posle 2010. godine imamo niz alternativnih udžbenika, po više njih za svaki razred, i to je bitno poboljšalo sliku istorije, način na koji se ona predstavlja i jezik. Međutim, neke stvari su ostale iste. Glavno je da je to vrlo etnocentrična istorija, kao i svuda u regionu. To je istorija koja sebe predstavlja kao najveću žrtvu, pogotovo susednih naroda, tako da se vrlo insistira na svim situacijama koje potkrepljuju takvu tezu, dok, s druge strane, u predstavljanju istorije nema situacija u kojima je bilo saradnje s drugim narodima ili nečega zajedničkog.

Za mene je najveći problem prikazivanje ratova devedesetih u čitavom regionu, pa i u Srbiji. Ti ratovi, njihovi uzroci i tok, se prikazuju bukvalno na isti način kakav smo imali pre njihovog izbijanja i dok su oni trajali. Njihovi uzroci su prikazani na isti način na koji ih je prikazala Miloševićeva, Tuđmanova ili već neka druga propaganda.

Mi ovde i dalje imamo tezu da su Jugoslaviju srušile dve separatističke republike, da je sve propalo sa propašću Aleksandra Rankovića, da je Ustav iz 1974. kriv za sve. Dakle, mi u potpunosti na snazi kao tumačenje imamo tezu iz Memoranduma SANU, a kasnije iz Miloševićeve vlasti. Mi se od toga nismo odmakli. To smatram najvećim problemom, zbog toga što smo zakucani ne u devedesetima, nego u 1989. godini.

RSE: Šta je posledica tog etnocentričnog pristupa?

Stojanović: To se pokazuje na mnoge načine: počevši od toga da su, kada se govori o Prvom ili Drugom svetskom ratu, potpuno odvojene lekcije u kojima se govori o svetu od onih u kojima se govori o nama. U ovim drugim ima duplo više strana nego u onim o svetu. Tako da se ne vidi nikakva veza između nas i sveta. Mi kao da živimo sami na planeti i kao da se oko nas kreću neki čudni ljudi, ali mi s njima nemamo dodirnih tačaka.

Drugo, vi sve posmatrate iz sopstvene perspektive i samim tim ne vidite nijednu celinu. Na primer, kada se govori o socijalističkoj Jugoslaviji, u svakoj današnjoj državi se govori o tome da je baš ona bila najviše oštećena kada su se određivale granice među republikama. Svako ima velike pasuse o tome kako je njima oteto to i to, a trebalo je da pripadne toj republici, ali je nepravdom komunističkog sistema pripalo nekoj drugoj. To ima svako, a pri tom niko ne kaže da je svako nešto trebalo da dâ za tu federativnu državu u kojoj su prvi put iscrtane te granice. Prema tome, da je svako ostao bez nekog dela za koji zamišlja – iz nekih istorijskih ili etničkih razloga – da je trebalo da pripadne baš njima.

Samim tim vi ulazite u kovitlac samoviktimizacije, gde ste samo vi žrtva, gde je ta Jugoslavija nešto što je samo protiv vas, da su svi narodi neprekidno radili protiv vas. Tako ulazite u tu paranoidnu sliku istorije koja je samo na korak do agresije koju nazivate „odbrambenim ratom“, jer ste napadnuti, ugroženi i svi su protiv vas.

To je nešto što je karakteristično za sve, to su pokazala naša uporedna istraživanja, ali kad govorimo o Srbiji, to je veoma izraženo.

RSE: Pomenuli ste da od 2010. godine ima više alternativnih udžbenika. Da li to znači da je nastavnicima i profesorima ostavljeno da sami odluče koji će udžbenik koristiti?

Stojanović: To je taj princip. Ideja je da jedan izdavač ne bi mogao da korumpira sve nastavnike i da je to najdemokratskije. Međutim, u našim zemljama se uvek desi nešto neobično, tako da se pokazalo da je i tu korupcija moguća. Recimo, u Hrvatskoj je izbio ogroman skandal kada se otkrilo da su izdavači slali nastavnike na put u Rim i na letovanja. Kod nas su, dakle, i takve stvari moguće, ali teorijski svaki nastavnik bira udžbenik po kojem će raditi. Ideja je, naravno, da će se autori truditi da to bude što bolje.

To je, kažem, dalo rezultate, udžbenici su sada bolji, umereniji, sa više ilustracija i nekim novim pristupima. To jeste poboljšalo sliku, ali u nekim ključnim političkim pitanjima, pre svega kada je reč o slici sopstvene nacije u prošlosti malo se toga promenilo.

RSE: Već godinama sa grupom istoričara radite na pisanju zajedničkih knjiga o istoriji Balkana. Kakve bi metode učenja istorije trebalo uključiti u škole na Balkanu?

Stojanović: Početkom novembra treba da izađu naše dve knjige koje se odnose upravno na najosetljiviji period od 1945. do 2008. godine, uključujući i jugoslovenske ratove. To smo uradili svi zajedno, od Slovenije do Turske i Kipra. Mislimo da time nudimo potpuno novi pogled na te događaje i da istoriju treba učiti kroz multiperspektivan pristup, odnosno da onda kad naučite kako „vaša“ strana vidi jedan događaj, da treba da naučite i kako isti događaj vidi i druga strana.

Mislimo da će na taj način deca dobiti, ako ništa drugo, informaciju o tim takozvannim „neprijateljskim narodima“ koji nas okružuju, ali i da će to biti prvi korak ka razumevanju toga da istorija nije neka zakucana Biblija, da je to polje dijaloga, da su tu viđenja veoma različita i da je to nešto o čemu treba razmišljati, a ne učiti napamet.

RSE: Koliko takav projekat ima podršku nadležnih institucija i struke u Srbiji?

Stojanović: Mi smo do sad imali veliku podršku poslednjih ministarstava. Od 2008. godine, nakon odlaska Koštuničinog ministarstva. Uživali smo podršku i poslednjeg ministra prosvete Srđana Verbića. Videćemo kako će ići sa ovim novim knjigama, one će sigurno izazvati veliku kontroverzu, ali mi radimo u čitavom regionu i trudićemo se da one dobiju što bolju primenu i podršku vlasti, jer bez toga mi ne možemo da uđemo u škole.

  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG