Dostupni linkovi

logo-print

Od istorije do histerije


Vahida Ramujkić (foto: Nikola Radić Lucati)

Vahida Ramujkić (foto: Nikola Radić Lucati)

Kakve su istorije novonastalih država na području bivše SFRJ, da li ih dovoljno poznajemo, na koji način nas formiraju, neke su od tema koje otvara rad “Istorije u raspravi” beogradske umetnice Vahide Ramujkić.

Vahida Ramujkić je jedna od osnivača Rotor Collectiva, a neki od najznačajnijih radova su joj "Schengen bez muke" (2006), "Oluja, povratak kući i druge strašne priče za decu" (2009) i “Dokumentarni vez”, koji je predstavljen u predgrađima Barselone, Kaira, Bristola i Beograda.

Rad “Istorije u raspravi” je instalacija koja podseća na učionicu, u kojoj se nalazi biblioteka istorijskih udžbenika sa prostora bivše SFRJ. Posetilac je pozvan da ih otvori, čita i uporedi sadržaje te tako stekne uvid u stare i nove nacionalne istorije.

Za ovaj rad dobila je glavnu nagradu 52. Oktobarskog salona.

Sa Vahidom Ramujkić razgovarali smo o istini, različitim tumačenjima istorijskih događaja i njihovim posledicama te o ulozi umetnosti u dekonstruisanju realnosti.


RSE: Šta je suština rada „Istorije u raspravi“?

Udžbenici u biblioteci se dele na tri dela, prema prelomnim istorijskim događajima koji su promenili našu sliku sveta, to su period do “zida” (1989, pad Berlinskog zida), period između “zida” i “tornjeva” (2001. kada je pogođen World Trade Centar u Njujorku) i perod posle “tornjeva” – ovi događaji donose bitne promene u našem shvatanju realnosti i dotadašnjih istorija što se očituje i u udžbenicima.

Kroz radionice sa učesnicima iz Srbije, BiH, Hrvatske i Kosova izučavamo razne zvanične istorije i uočavamo razlike u tumačenjima istih istorijskih događaja. Prevodimo i analiziramo izabrane tekstove bez davanja sudova i zaključaka, taj deo prepušten je publici i čitateljima naših publikacija.
Ove radionice nemaju za predmet bavljene istorijom u stručno naučnom smislu niti su učesnici profesionalci u ovoj disciplini.

Radimo uglavnom u grupi mladih ljudi koji imaju veoma različita obrazovanja u društvenim ili umetničkim strukama a polaziste nam je naše životno iskustvo jer je ono to koje nam daje za “pravo” da se bavimo istorijskim događajima kojih smo ili bili svedoci ili je posredno uticalo na naše živote, formiranje naših ličnosti, pa se stoga možemo smatrati baš “ekspertima” i ove teme. Ovaj rad sigurno se upliće u dnevnu politiku i isterivanje generalnih istina, njegova ambicija je da natera na kreativno i kritičko razmišljanje, aktivno čitanje informacija koje nam se plasiraju.

RSE: Imate uvid u sve udžbenike sa prostora bivše SFRJ. Koje su osnovne razlike u tumačenju nedavnih događaja iz devedesetih godina?

Ono što upada u oči kad se gledaju udžbenici devedesetih i s početka 21. veka, jeste da se odmah posle dobijanja nezavisnosti Hrvatske i BiH, pošto je konflikt trajao, u udžbenicima rasplamsava način pisanja, gde se odmah u uvodu opisuju delovi najnovije istorije, koji imaju naglašan nacionalni karakter. Lekcije imaju ton žute štampe, pokušavaju emotivno da utiču na đake, odnosno čitaoce, umesto da se bave činjenicama.

Od 2000. godine to se nekako smiruje, rezimiraju se lekcije, izbacuju se delovi koji su bili previše barokni, patetični i manipulativni i to se stišava. Autori u tekstovima pokušavaju da budu korektni jer je to vreme stabilizacije, programa evropskih integracija i sl.

Kada su u pitanju udžbenici Srbije i Hrvatske, na primer, ono što je domovinski rat, u srpskim udžbenicima je oružana agresija, Hrvati bi rekli TZV (takozvana) RSK, u srpskim udžbenicima se to više skoro ni ne pominje.

O operaciji Oluja i ratu u Hrvatskoj više se može saznati iz hrvatskih udžbenika nego iz srpskih. S druge strane, u hrvatskim udžbenicima se dosta prostora posvećuje kritici komunističkog režima.
Udžbenici istorije sa prostora bivše SFRJ

Udžbenici istorije sa prostora bivše SFRJ

RSE: Poslednju radionicu ste imali sa mladim ljudima sa Kosova i iz Srbije u Beogradu. Kakve su bile reakcije?

Na radionici je bilo negde oko 20 učesnika od čega 12 gostiju sa Kosova, uglavnom studenata. Iz biblioteke “Istorije u raspravi” skoncentrisali smo se na udžbenike koji su bili u opticaju na teritoriji Srbije i Kosova od socijalističkog perioda do danas. Način rada kreirali smo kolektivno kroz diskusiju i definiciju ključnih tema koje ćemo obrađivati. Krajnji rezultat radionice bila je fotokopirana publikacija ili radni svezak. Prva tema koja nam se otvorila bila je vezana za nesporazum koji je iskrsao vezano za Kosovsku bitku i Kosovski boj. To se dogodilo sasvim slučajno.

Pre samog početka radionice gostovali smo sa jednom od učesnica sa Kosova na radiju i kad je novinar upitao kako se u kosovskim udžbenicima opisuje Kosovski boj (upotrebivši reč ’Kosovo battle’), naša gošća počela je da priča o 1999. godini. Na samoj radionici opet smo komentarisali taj slučaj, a studenti sa Kosova su počeli da pričaju o 1999. godini. Shvatili smo kroz priču da Kosovski boj za njih ne predstavlja ništa naročito, jeste pomenut ali ne toliko važan. To je bila prva tema koju smo odredili. Došli smo do saznanja da ono što je Srbima 1389. to je njima bila ta 1999. Kod njih oko tog događaja postoji prošireni narativ na osnovu koga se utemeljuje kosovski identitet.

Ono što je takođe upadljivo, jeste da se nekim događajima daje mnogo prostora. Kod nas se 1999. godina skoro uopšte ne pominje, dok je u kosovskim udžbenicima to objašnjeno u više lekcija, priča se o žrtvama, operacijama... Drugi primer koji je jako upadljiv, jeste pitanje osnivačkih mitova – Sloveni i Iliri su u pitanju. Udžbenik 6. razreda sa Kosova je u 80 posto posvećen Ilirima, a Sloveni se pominju u jednoj lekciji zajedno sa tim ostalim narodima koji su došli na Balkansko poluostrvo. U srpskim je situacija obrnuta.

Publikacija nastala u toku radionice u Banjoj Luci

Publikacija nastala u toku radionice u Banjoj Luci

Ostale teme kojima smo se bavili su Prizrenska liga i Balkanski ratovi…
​RSE: Iz dosadašnjeg iskustva šta vam je najupečatljivije kada su u pitanju naučene istine i različite interpretacije istog događaja?

Najfrapantnija stvar u svemu ovome jeste neinformisanost. Nema veze kako su pisani ti udžbenici, bilo to netačno ili nekorektno, oni predstavljaju oficijelnu istoriju i osnov na kome se zasnivaju društveni odnosi i formira identitet pojedinaca u određenoj državi, a mi izgleda da o susednim zemljama nemamo nikakve informacije tog tipa. Ljudi mogu da budu kritični prema aktuelnim oficijalnim istorijama u svojim sredinama, ali će njihove realnosti, saznanja na kojima se grade njihovi stavovi biti potpuno različiti od onih u susednim zemljama. Možemo mi da komuniciramo i da se slažemo i ne slažemo, ali su naša osnovna polazišta potpuno drugačija, ako nismo svesni ili memamo informaciju o tim osnovnim razlikama naša komunikacija može biti puna nesporazuma i površnosti.

RSE: Koji je krajnji ishod takve neinformisanosti?

Mislim da je taj mehanizam jako opstruktivan za pojedince. Ti tekstovi kao da su pisani sa namerom da emotivno pogode osobu koja ih čita, odnosno uči, da izazovu osećanja. Kada bih se pripremala za radionice, čitala bi dosta tekstova iz raznih udžbenika, naročito u početku, i svaki put bih završila deprimirana.

Kada je, na primer, potrebno multinacionalnu perspektivu, kao što je bila jugoslovenska, programski prebaciti na nacionalnu, što je bio trend u svim bivšim jugoslovenskim državama tu se već vidi neka doza usiljenosti, nasilnistva i agresije.

Istorija je samo jedan od mehanizama kojim se to radi, i deo je medija, politike, javnog diskursa ali je bitna jer je u samom korenu građenja identiteta i insititucija društva. Istorija predstavlja deo osnovnog skeleta sistema društvenog bića.

RSE: Koliko istina o događajima poslednje dve decenije imamo u udžbenicima?

Učionica "Istorije u raspravi" na Oktobarskom salonu u Beogradu

Učionica "Istorije u raspravi" na Oktobarskom salonu u Beogradu

Pitanje o koncepciji istine je u samoj srži ovog projekta. Godine 1989. ili 2001. donele su promenu koncepcije istine kao paradigme u svetskim razmerama. Kada se to pitanje otvori na radionici, svako ima svoje objašnjenje, zato što danas tako funcionišu i mediji a i sve češća upotreba interneta je dovela do takvog stava.

Ušli smo u novi način kontempliranja istine. Imamo toliko informacija koje su u dosta slučajeva oprečne i svako ima mogućnost da formira svoju istinu. Promenjena je ta paradigma u našoj realnosti na način da je postalo jako zanimljivo kako danas govorimo o istini. Pre se nekako verovalo u tu jednu istinu, verovalo se da postoji istina, a danas je pitanje da li ona uopšte postoji.

RSE: U kakvoj su vezi zvanična verzija istorije i kolektivni identitet?

Taj kolektivni identitet je nešto što nas po difoltu pogađa, samo što često nismo u stanju da vidimo tu granicu, to preklapanje, koliko je naš identitet uslovljen kolektivnim a koliko je izgrađen na osnovu našeg ličnog iskustva i rada. Mislim da je na nama da to prepoznamo i bavimo se time prvo svako za sebe a posle kolektivno.

Mislim da tu postoji i jedna zabuna koju je jako opasno mešati. Postoji tradicija koja treba da se neguje i deo je kulture jednog naroda, ali kada se ona pomeša sa nacionalnim koji je programiran ’odozgo’, dolazi do jako opasne kombinacije. S jedne strane se gradi nacionalni identitet i koristi se s tim tradicionalnim tekovinama. S tim se zapravo, jako puno manipulisalo što je za mene jako opasna kombinacija.

RSE: Živeli ste dosta vremena u Barseloni i imali ste uvida u udžbenike i lične istorije i građana EU.

Jugoslovenski primer je jako zgodan za razmatranje zato što je konflikt svež, osetljiv i ranjiv. Imamo to saznanje u bliskoj prošlosti na osnovu ličnog iskustva, videli smo kako se menjala istorija. Videli smo uzroke i posledice.
U drugim zemljama, koje imaju nacionalne istorijske udžbenike o događajima pre 100, 200 300 godina to je jako teško pomerati i čačkati, mada one možda nisu savim korektne i postoji dosta razmimoilaženja poput odnosa Španije i Maroka, Katalunje i Baskije sa Kastiljom i sl. Ali su to teme koje su zapečaćene akademijom i institucijama u koje je mnogo teže prodreti sa nekom kritikom i istraživačkim namerama.

RSE: Rad „Istorije u raspravi“ dobio je nagradu na poslednjem Oktobarskom salonu u Beogradu koji s eove godine bavio temom suočavanja i odgovornosti. Da li i koliko umetnost može da utiče na te procese?

Mislim da su se granice umetnosti pomerile, i jako je zanimljivo koliko umetnost može da utiče na društvo, koliko može da se bavi i da promeni.... Njena moć je velika. Mislim da je to jako zanimljiva situacija.

S druge strane, angažovana umetnost koliko može da bude dobra, može da bude i štetna za društvo zato što pravi privid da se bavi društvenim temama, a u stvari samo formira tu sliku otvorenog društva, nekog diskursa koji zapravo nema nikakav uticaj na društvo. Meni je jako bitno u ovom radu da se pojavljuje u kontekstu umetnosti, zato što bi u bilo kom drugom kontekstu bilo lakše ući u idelogizacije i manipulacije bavljenja tom dnevnom politikom.

Izazov mi je koliko umetnost funcioniše na elitističkom nivou i postaje nekomunikativna za šire mase, zadržava se u zatvorenim krugovima. To mi predstavlja izazov u smislu da kreiram nešto što može da komunicira sa širim krugom ljudi, a da ne bude pojednostavljeno i banalizovano.
  • 16x9 Image

    Žarka Radoja

    Diplomirala na Akademiji lepih umetnosti, na temi "Ratna propaganda: Vukovar 1991.". Novinarstvom počela da se bavi u dnevnom listu "Vesti". Deo redakcije internet portala e-Novine od njenog osnivanja do novembra 2011. godine kada prelazi na internet stranicu RSE.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG