Dostupni linkovi

logo-print

Srbljanović: Lov na sve nas


Biljana Srbljanović

Biljana Srbljanović

Piše: Biljana Srbljanović

Kada je, 2005. godine, na desetu godišnjicu genocida u Srebrenici, "Inicijativa mladih za ljudska prava" postavila bilborde podsećanja na ovaj zločin, reakcija javnosti i medija je bila histerična. Umetničke fotografije Tarika Samaraha nastale u Potočarima, uz samo jednu rečenicu teksta "Da vidiš, da znaš, da pamtiš" preko noći su bile uništene, premazivane crnom bojom, po njima su dopisivane pretnje "Biće repriza" ili "Nož, žica, Srebrenica", kao i poruke slavljenje Ratka Mladića i Radovana Karadžića, koji su tog trenutka još uvek bili na slobodi. I do tada je genocid u Srebrenici u srpskoj politici bio tabu-tema, do te mere da ljudi nisu bili ni svesni kada se dogodio i kakvu on težinu ima za naše društvo.

Bilbord sa fotografijom Tarika Samaraha u Beogradu

Bilbord sa fotografijom Tarika Samaraha u Beogradu

Boris Tadić je, na primer, za svoju prvu predsedničku inauguraciju godinu dana ranije, odabrao upravo ovaj datum, pravdajući se da je do toga došlo slučajno. Tako se ispostavilo da niko od članova limenog orkestra, niko u špaliru Vojne garde i Žandarmerije, niko iz KUD-a "Lola", nijedan Gudač Svetog Đorđa, koji su učestvovali u svečanom programu, niko ni od kuvara Interkontinentala i Hajata (koji su, za proslavu, spremili posni meni da ne uvrede vernike), niko dakle, pa ni sam specijalni gost - Patrijarh Pavle, izgleda nije znao da se tog 11. jula, ne tako daleko od Beograda, dogodio najveći zločin na teritoriji Evrope, nakon Drugog rata. Ja čak ni ne sumnjam u to. Zaista mislim da najveći broj tih svih ljudi umešanih u organizaciju žura na dan ukopa stotine sanduka nevinih žrtava rata, te 2004. godine, zapravo nisu ni znali kada se i kako dogodio srebrenički genocid, a da su oni, koji su to odlčno znali, delili mišljenje većine - da je Srebrenica zapravo bila "oslobođena" i da je to bio herojski čin, a ne krivica srpske vojske.

Kada su predsedniku Tadiću aktivisti "Inicijative mladih" prigovorili za neprikladan odabir datuma, on im je tada lakonski odgovorio da ni njemu dan ne odgovara, jer je godišnjica kada su mu "Ustaše ubile dedu". Diskurs "oko za oko" relativizacije zločina, "ko je prvi počeo" manirom nezrelog čoveka i društva, od tada je mogao da se ustoliči kao legitiman i kod one "pristojne", takozvane "građanske Srbije".

Medijska hajka

I sama sam, godinu dana kasnije, upravo na ovaj dan, doživela svoju prvu medijsku hajku, kao reakciju na moj blog. Na B92 sam, 10. jula 2006. godine prenela poziv "Žena u crnom" koje su organizovale svoje uobičajeno godišnje okupljanje u ime sećanja na žrtve i napisala, kao Tarik, bukvalno samo jednu rečenicu: "Sećanje je naša obaveza, Srebrenica naša sramota." U satima koji su usledili, doživela pravu hajku, koja se, nažalost, nikada zaista nije završila. Danas je to uobičajena stvar, ali mi je tada delovalo šokantno: količina uvreda i pretnji, razvlačenje u najgnusnijem kontekstu po tabloidima, psovke i primitivna pljuvačina, žigosanje da sam izdajnica i strana plaćenica, za mene je tek počinjalo.

Istog tog jula, samo nekoliko dana kasnije, aktivisti "Inicijative mladih" iz Niša, bili su pohapšeni zbog crtanja grafita protiv Ratka Mladića. Ovi klinci su tada izradili šablone sa likom ratnog zločinca, šarali zidove po gradu, beležeći ponovo samo jedne rečenicu: "Ratko Mladić, traži se za genocid“.

Zbog bilborda sa slikom stradanja u Srebrenici, zbog grafita, zamerke na lumperaju u danima srebreničke tuge, ili najobičnijeg poziva na dan sećanja na žrtve, u ovoj zemlji je uvek bio otvoren lov na sve nas. Novine su, povodom Tarikovih fotografija, angažovale kuku i motiku da odbrani srpsku čast: kolumnisti, novinari i političari su, na najprimitivniji način, denuncirali "plaćeništvo" aktivista "Inicijative mladih", vređali majke žrtava i podržavali negiranje zločina. Čedomir Antić, tadašnji funkcioner Dinkićeve stranke na vlasti, tvrdio je, na primer, da su "Tvorci parole „Nož, žica, Srebrenica“ živi dokaz trijumfa ustaške ideologije, i to u Srbiji.[...] Čitam u „Slobodnoj Bosni“ intervju sa Radovanom Kupresom i nekim Andrejem Nosovim. To su vođe one „Inicijative mladih“ kojoj je britanska ambasada dala 13.500 evra da postavi bilborde sa potresnim fotografijama iz Srebrenice." (Zločin i profit, Blic, 6. septembar 2005. godine)

"Novosti" su napale organizatore: "Zašto je Inicijativa mladih locirala Srebrenicu kao najveći problem mladih Srbije, a ne na primer nezaposlenost ili poboljšanje studentskog standarda? Ko vas plaća? Ko je platio i koliko akciju sa bilbordima o Srebrenici?" te negirali zločin: "Jeste li sigurni da su ti kovčezi stizali baš iz Srebrenice? Još nije dokazano da je Srbija učestvovala u tom zločinu." (Čistimo samo svoje dvorište, Večernje novosti, 6. juli 2005.).

Uznemiravanje javnosti

Ostali mediji su pozivali stručnjake za marketing i psihologe, da objasne kako je opasno postavljati bilborde sa takvim porukama, jer "to uznemirava javnost" i "deca to gledaju". Ugledni kolumnisti "Kurira" i "Glasa javnosti", Isidora Bjelica i Dragoljub Draža Petrović, optuživali su aktiviste "Inicijative mladih" da su plaćenici, vređajući žrtve, a ovaj potonji bogami i preživele majke, povodom podsećanja na zločin.

Bjelica je tako u tekstu "Srebrenica među kondomima" beležila: "Baš sam se sa prijateljima i decom vozila kolima, kad, najednom, između golih riba, flaša, reklama za uloške i prezervativa ugledah neke jezive bilborde sa mrtvačkim kovčezima na kojima piše „Pamti, seti se Srebrenice“ ili tako nešto. [...] Ne zna se da li su ti bilbordi uvredljiviji za te mrtve ljude u sanducima i njihovu rodbinu, koji postaju predmet marketinške kampanje za mazijanje love nekog NVO-a (ne znam koja je to organizacija - „Inicijativa mladih“)” (Kurir, 2. juli 2005.)

Njen kolega Dragoljub Draža Petrović je ipak možda otišao najdalje, optužujući Majke Srebrenice da prave "šou-program" za pare. U autorskom tekstu "Šou-biznis za pare", Petrović denuncira srebreničke matere što kosti svoje dece godinama traže, rečima "„Nema posla kao što je šou-biznis. Malo je ipak bljutavo za biznis koristiti leševe. Humanitarci, koji su humani dok god ima nekog da calne lovu, okitili su Beograd bilbordima o Srebrenici [...] Kada prekosutra u Potočarima bude odavana počast srebreničkim žrtvama, skupiće se tamo i oni koji od ove tragedije prave i šou i biznis. Kao prvo, skupina zvana "Majke Srebrenice“. Žene koje svoju nesreću pretvaraju u zanimanje - profesionalne majke žrtava. Zar nije bol za najrođenijima intimna stvar? Jok. Od ovog bola treba neko da uzme veliku lovu [...] Pitam se - da li među majkama Srebrenice ima onih koje su sakrile svoje sinove da ne ginu za Alaha i Aliju Izetbegovića, kao što je uradilo pola beogradskih majki jer nisu dale da im sinovi ginu u jednom idiotskom ratu." (Čekajući fajront, Glas javnosti, 08. Jul 2005.)

Snaga negacije genocida

Ovakvih primera unisonog napada na "Inicijativu mladih za ljudska prava" i svih onih koji su je osnovali ili koji je podržavaju i danas, nažalost, ima mnogo. Baš mnogo. Oni ne iznenađuju kada dođu od vlasti, kao prošle godine, kada su skup sećanja na žrtve genocida u Srebrenici zabranili ili od Šešelja, koji je na skup (uprkos zabrani, ipak održan) pokušao da upadne i silom se razračuna. Ti brojni napadi teže padaju kada dolaze od "običnog sveta", mladih ljudi, novih političkih snaga i aktivista. Kada je Dušan Pavlović iz pokreta "Dosta je bilo", pre nedelju dana, postavio pitanje na Tviteru "Je l' neko razume, zašto ponovo treba da usvajamo rezoluciju o Srebrenici? Šta fali onoj iz 2010. godine?" on je samo reflektovao opšte neznanje i nezainteresovanost za posledice neobično velikog zločina, za naše društvo, za čitav region, za generacije koje dolaze. Malobrojni su Pavloviću, narodnom poslaniku "alternativne" političke snage, u koju se kunu razočarani u politiku, pokušali da objasne šta sve "fali onoj iz 2010. godine", za početak to da nije rezolucija, nego deklaracija, a na kraju da fali najbitnije - reč "genocid", ali on se, kao ni njegove kolege i saradnici, više nisu osvrtali na kritike. Već pomenuti Draža Petrović je, sada kao urednik "Danasa", istog tog dana, po četvrti put reciklirao svoj tekst iz Kurira iz 2006. godine (u međuvremenu, nešto malo preuređen i drugim povodima objavljivan u Danasu 2012. godine, u Nedeljniku 2013. godine, i sada, 2016. na N1 i, ako ćemo o parama, verovatno svaki put iznova naplatio) u kom je ismevao Čedomira Jovanovića povodom toga što je jedini srpski političar koji je pozvan da ove godine ode u Potočare. O Jovanoviću sam i sama pisala brojne kritike, ali nikad povodom njegovog stava u odnosu na ratove, žrtve genocida i pomirenje u regionu, utoliko mi je gadnije kad pročitam ovo neduhovito podsmevanje činu sahrane posmrtnih ostataka žrtava, koje Petrović čak ni ne priznaje:

"Dženaza namaz" Odlično! Konačno koktel! Imate li neki namaz od guščije džigerice? Od namaza volim i kavijar? - raspitivaće se [Jovanović] kod ljubaznih domaćina za sadržaj menija." (N1, 1. juli 2016.)

Neke su majke danas sahranile još stotinak tela svoje dece, svojih najbližih. One nisu to radile "za pare", kao što niko od nas nije plaćen da godinama trpi uvrede kolumnista, političara, anonimnih internet ratnika i drugih šešelja ili sporadičnih prolaznika, samo zato što ne želimo da društvo ćuti o genocidu u Srebrenici. Podržavati taj diskurs, lako je i donosi poene. Našalite se ili se poserete po nekom od nas u kolumni, na tviteru, u novinama, i svi će vam aplaudirati. Samo što ste time, osim sebe, osramotili i celo društvo.

Ta ista "plaćenička" "Inicijativa mladih za ljudska prava" opet je jedna od retkih koja je pozivala građane da upale sveće ispred Narodne skupštine za seni ubijenih u Srebrenici. Oni time pozivaju da se pruži otpor svim relativizatorima i prostacima iz te iste Skupštine, iz vrhova redakcija, iz mraka interneta, iz partija i na vlasti i u opoziciji, iz partija u nastajanju, iz građanskih akcija, svih onih koji bi, kao jedan čitalac "Danasa", na izjavu Florans Artman da raste snaga negacije genocida u Srebrenici, lepo odgovorili: "Nož, žlica, jogurt-gibanica... dajte ljudi malo veselije teme... ajmo se radovati malo životu..." (Danas, 11. juli 2016.)

Ajmo, brate. Evo, može ko Azmir?
"Spakovala sam mu komad kukuruznog hljeba, malo šećera i soli i jednu presvlaku. Idi sine, velim, valjda ćemo se sresti u Tuzli. Plačem ja, gledam kako zamiče iza kuće. Sutradan, u Potočarima, hiljade naroda, pojavi se ni od kuda moj Azmir. Sine, otkud tebe, pitam, a on se zaleti, zagrli me izljubi, kaže, nisam te mati poljubio, zato sam se vratio. Još mi na obrazu stoji njegov dah. Bi malo sa mnom i ode prema šumi, da se pridruži koloni. ... Godinama kasnije, na televiziji, čujem spominju Hag. Okrenem se i na ekranu vidim kako streljaju grupu momaka, među njima i moj Azmir. Gledam, ne vjerujem, jest moj Azmir, njemu pucaju u leđa. Pade moje dijete. Bos. Ni sedamnaest godina nije imao." (Potočari, 11. juli, Azmirova "plaćenička" Majka Srebrenice.)

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG