Ove školske godine u XV Beogradsku gimnaziju će zajedno sa đacima ući i patrijarh Pavle. Ministarstvo prosvete je kao jedan od prvih poteza u novoj vladi prihvatilo predlog da ova srednja škola ponese ime nekadašnjeg poglavara Srpske pravoslavne crkve. Za pojedine poznavaoce prilika, situacija u kojoj se verske ličnosti uvode u svetovne institucije je još jedan korak ka urušavanju ionako krhke sekularnosti u Srbiji.
Inicijativu za promenu imena XV Beogradske gimnazije podneli su još prošle godine roditelji dece ove srednje škole koja se nalazi na području opštine Rakovica, objašnjava nam Jasmin Nikolovski, direktor XV Beogradske gimnazije.
„Inicijativa je većinom glasova dobila podršku na nivou škole, gde je organizovan referendum na kojem su se izjasnili svi zaposleni. Ne mogu reći da je bilo jednoglasno, ali je to bila većina glasova. Potom smo dobili apsolutnu podršku Skupštine opštine Rakovica, školske uprave i svakako i ponajviše blagoslov patrijarha Irineja“, kaže Nikolovski.
Predlog je, kako nam je potvrdio Jasmin Nikolovski, prihvatilo i Ministarstvo prosvete pod rukovodstvom ministra Mladena Šarčevića, koji je na ovu funkciju došao pre dve sedmice kada je i formirana nova vlada. Isti predlog je pre nekoliko meseci odbio Šarčevićev prethodnik Srđan Verbić.
Obrazloženje koje se u medijima moglo pročitati bilo je da škola na poslednjoj eksternoj evaluaciji nije dobila dobru ocenu, kao i da mora da pokrene vannastavne aktivnosti koje bi negovale duh velikana čije ime želi da ponese. S druge strane, u školi su nam rekli da je problem bio proceduralne prirode, a da su ovo objašnjenje tadašnjeg ministarstva pročitali u dnevnim novinama.
Za Biljanu Stojković, vanrednu profesorku Biološkog fakulteta u Beogradu, ovaj slučaj pokazuje da radnici u obrazovnim institucijama „ne razumeju značenje sekularnosti“.
„U školama vlada potpuna nesvest o tome šta piše u Ustavu i da je Srbija sekularna, svetovna država, što uključuje svaku vrstu politike, pa i prosvetne politike. Dakle, mi samo prisustvujemo još jednom elementu narušavanja sekularnosti i najžalije od svega je što to dolazi od same prosvete, odnosno od profesora i nastavnika koji u prosveti rade“, smatra Stojković.
Na pitanje zbog čega je školska uprava prihvatila ideju da jedna svetovna ustanova ponese ime verskog poglavara, direktor gimnazije odgovara:
„Sve što je činio, činio je u okviru vrline i etike. Nije delio ljude ni po naciji ni po veri. Iz tih razloga, patrijarh Pavle nadilazi versko.“
Činjenica je da se, za vreme dok je bio na čelu SPC, patrijarh Pavle u nastupima vladao znatno umerenije od dobrog dela visokih crkvenih zvaničnika. Nije se, poput episkopa Filareta, slikao sa puškomitraljezom na ratištu, nije živeo u luksuznim dvorima poput vladike Kačavende, niti je davao zapaljive i šovinističke izjave kakve su davali Amfilohije Radović i Atanasije Jevtić.
Početkom devedesetih, u jeku ratova u Hrvatskoj i Bosni, izjavio je da ako „Velika Srbija“ treba da nastane po cenu jednog ljudskog života, onda takav projekat ne treba da bude realizovan uopšte.
Međutim, jednako je nesporno da se tadašnji patrijarh niti SPC nisu javno distancirali od onoga što su činili pomenuti velikodostojnici, ali i neki u najmanju ruku kontroverzni ljudi koji su se pozivali na Crkvu.
„Treba podsetiti da je Arkan (Željko Ražnatović, vođa paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda, prim. aut.) govorio da je njegov vrhovni komandant patrijarh Pavle i da se Crkva od toga nikada nije ogradila“, kaže istoričar Milivoj Bešlin.
Naš sagovornik podseća da je i sam patrijarh imao konkretne uplive u politiku.
„Treba se setiti onog njegovog poznatog pisma lordu Karingtonu u vreme rata u Hrvatskoj 1991. godine, u kojem govori da Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi i ni u kakvoj Hrvatskoj, da su Srbi bili prisiljeni da žive zajedno sa Hrvatima, da oni tamo više ne mogu da žive i da delovi Hrvatske moraju biti pripojeni matici srpskog naroda Republici Srbiji. Ovo je bio citat. To je najdirektnija podrška ratu koji je (Slobodan) Milošević vodio“, kaže Bešlin.
Patrijarh Pavle bio je na čelu SPC od 1990. do smrti 2009. godine. Tadašnja Vlada Srbije, pod vođstvom Demokratske stranke, je povodom njegove smrti proglasila trodnevnu žalost, a verskog poglavara je ispratila počasna garda.
Vlast u Srbiji već decenijama pliva na talasu pravoslavnog populizma, konstatuje Biljana Stojković.
„Kada država nema drugih načina da vlada i poboljša kvalitet života i organizaciju društva, opredeljuje se za populizam. Crkve su za tu stvar vrlo zgodne i one su vrlo često i predvodnice populizma“, zaključuje vanredna profesorka Biološkog fakulteta.
Facebook Forum