Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Zlatno doba, dan prvi


Aleksandar Vučić, ilustrativna fotografija

Aleksandar Vučić, ilustrativna fotografija

U vreme nastanka ovog teksta Srbiju još samo sati dele od konstituisanja nove Vlade, treće uzastopne u kojoj je Aleksandar Vučić daleko najuticajnija ličnost, a druge u kojoj je premijer. I četvrte ukupno u kojoj učestvuje, pošto je jednom davno već bio ministar informisanja, ali to se možda više ne računa. Ako to spomenete, završićete na jednoj neobičnoj izložbi, i to kao eksponat.

Ipak, ono što će ovaj Vučićev mandat razlikovati od prethodnih jeste da će Srbija tokom njega ući ni manje ni više nego u – zlatno doba. Ne, ovo nije nekonstruktivni cinizam mrzovoljnog političkog komentatora, ovo je suvi citat misli samog mandatara: Vučić je dan pred skupštinsku sednicu, sebi svojstveno ozbiljnog izraza lica, najavio baš zlatno doba, ništa manje.

Pošto je pre nekog vremena već govorio o istoj stvari, biće da mu se nije omaklo od uzbuđenja, nego da misli sasvim ozbiljno.

To što vam je nezamislivo da bilo koji drugi političar u bilo kojoj drugoj iole demokratskoj zemlji o sopstvenoj epohi vlasti – pa makar i o njenoj etapi koja tek treba da nastupi – govori na ovaj (eufemistički rečeno neprimeren i neskroman) način, možda i nije simptom nečega vrlo uznemirujućeg i alarmantnog: možda je samo pokazatelj Vučićevog osobenog stila. A opet, stil je čovek.

Kako god bilo, Vučić danas pred poslanicima i javnošću predstavlja Vladu i svoj program. Mnogo se govorilo o famoznom ekspozeu koji mandatar piše u tišini svog kabineta, i koji je navodno narastao do tolstojevskih dimenzija, pa ga je inspirisani autor kratio i krotio koliko se moglo a da ne ostane bez svoje (ne sumnjamo) raskošne suštine, koja će danas napokon biti pred nama.

Najavljuje se da će njegova „odbrana“ trajati satima; jedan opozicioni poslanik (Đorđe Vukadinović) ironično je rekao da već uveliko obavlja kondicione pripreme za njegovo praćenje, dok kod vladajuće većine za ironiju nema mesta: opet će dobiti šansu da se svom predsedniku javno podive „mentalno i fizički“, kako je jedan zaneseni poslanik rekao Vučiću u lice tokom prethodnog ekspozea.

Kako je ovih dana Olimpijada u Brazilu danonoćno okupirala jedan kanal državne televizije, biće da će onaj drugi okupirati ekspoze, pa će moći da se takmiče, naime, Olimpijada i naš političar sa Olimpa upravo nastupajućeg zlatnog doba i roga izobilja.

Ne sumnjamo da se pobednik ovog neravnopravnog odmeravanja unapred zna. Zlatnu medalju okačiće mu ona većinska Srbija koja mu je, što aktivno što pasivno, obezbedila novi mandat.

E sad, druga je stvar što nikome nije jasno zašto smo za to morali da prolazimo kroz veštački izazvane vanredne izbore, a ni samom Vučiću valjda sada nije jasno šta mu je to trebalo, pošto u ovaj mandat ulazi sa znatno tanjom parlamentarnom rezervom glasova.

Mada, opet, produžiti sebi mandat za dve godine, nije ni to mali ćar. Naročito ako se one zgodno preklope s najavljenim Zlatnim dobom.

U čemu se ova vlada relevantno razlikuje od prethodne? Postoje kraći i duži odgovor na to pitanje. Kraći bi glasio: ni u čemu. Duži je sadržajniji, i glasi: baš ni u čemu.

Isti su koalicioni partneri opet na okupu: Srpska napredna stranka sa svojim klijentima sa liste, te Socijalistička partija Srbije. Poneko od sve bizarnije političke klijentele je otpao (Velimir Ilić) a poneko avanzovao (Milan Krkobabić) dočim su treći stabilni (Rasim Ljajić), ali sve to je zaista epohalno nevažno.

Sve vedete prethodnog saziva i dalje su tu, a sad, neka se izvesna vrsta analitičara do mile volje zabavlja time je li, recimo, Zorana Mihajlović „ojačala“, te koja je poruka činjenice da su najverniji i za nezaljubljeni deo domaće i svetske javnosti najiritantniji Vučićevi pobočnici – i proizvođači skandala na dnevnoj bazi – poput Aleksandra Vulina i Nebojše Stefanovića ponovo tu, i to u svojim starim resorima.

Kad smo kod toga, vlada u kojoj sedi Aleksandar Vulin, a da ga u tu vladu nije uterala nikakva neizbežna parlamentartna matematika, unapred sebe o(t)pisuje kao, hm, ne baš ozbiljnu; doduše, rado ćemo povući ovu tešku reč, čim nastupi Zlatno doba.

Jedina možda signifikantnija promena je izostanak dosadašnjeg ministra pravde Nikole Selakovića, čoveka koji se suptilno isticao političkim provokacijama sa šmekom nereformisanog radikalskog nacionalizma iz devedesetih; valjda je to ishod onih famoznih „spoljnih pritisaka“ koje su mandatar i njegovi trbuhozborci nagoveštavali, turobnih izraza lica?

Eto, politika ponekad zahteva baš dramatično teške žrtve, ali sigurno je da će mandatar naći načina da Selakoviću obezbedi adekvatno mesto sa kojeg će moći da učestvuje u ozlatnjenju našeg do sada prilično bižuterijskog doba.

Za sektor kulture i informisanja „regrutovan“ je, pak, čovek DSS-ovskog političkog pedigrea, i bez bilo kakve radne biografije u kulturi i medijima, a koji je do sada istu dužnost obavljao na nivou grada Beograda.

To miriše na „desni zaokret“ u tim oblastima, što je tipičan vučićevski manevar kad god treba u nekim vrućijim političkim oblastima činiti fundamentalne ustupke, a onda nastojati da se to što manje primeti, to jest odvlačiti pažnju javnosti nečim drugim.

Socijalisti su ponovo u vlasti što je tobože bilo upitno. Razvod je prolongiran na neodređeno vreme, kao kod nekih starih bračnih parova koji su, kao, stalno na rubu raspada, a neće se razdvojiti pre smrti, a za posle ćemo videti.

Doduše, verovatno je Vučić uistinu hteo da izbegne socijaliste a da za to ništa bitno ne žrtvuje, ali već one noći kad je ne baš srećnog izraza lica saslušao izborne rezultate, moralo je biti jasno da od toga nema ništa, i da će neuništivi Ivica Dačić i dalje svetom pronositi slavu „Miljacke“, ne reke nego pesme. Neki drugi, konkretniji doprinos predstojećem pozlaćenju naših života valjda niko ni ne očekuje.

Mandatar je, dakle, na potezu. Biće to dug ekspoze, ali nije to ništa: ono što usledi biće mnogo duže, i proticaće kroz naše živote veoma sporo, kao na kašičicu. Tako je to valjda sa Zlatnim dobom; doduše, samo nagađamo, pošto do sada s njim nismo imali nikakvog iskustva. Da li ćemo umeti da ga prepoznamo kad dođe, ili ćemo biti primorani da njegovom donosiocu verujemo na reč?

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG