Dostupni linkovi

logo-print

Opet na bauštel, trbuhom za kruhom


Ovde posla nema, mora da se ide – kažu za RSE radnici iz Srbije koji ovih dana čekaju radne vize za odlazak u Nemačku. Pred nemačkim konzulatom u Beogradu u poslednje vreme sve su duži redovi, koji podsećaju na teške devedesete kada se na Zapad masovno odlazilo trbuhom za kruhom.

U njima je ovih dana bio i Abdulah iz Sjenice koji ide za Frankfurt.

„Idem na građevinu. Sve sam dogovorio. Radiću pos’o koji bude. Fizikalac. Imam ja prilično iskustva. Radio sam gde sam stig’o. Mora da se ide u Nemačku, no šta ću... Šta da mi kaže familija. Vele ’idi, šta ćeš drugo’. Da bi živeli bolje mora se ići“, kaže Abdulah.

Varioci, armirači, fizički radnici, električari, stolari, majstori za grejanje, ali i medicinske sestre, visokoobrazovani raznih profila i IT stručnjaci, svakog dana od ranog jutra čekaju u redu za „papire“ uz koje će dobiti priliku da rade u Nemačkoj.

Ovim ljudima posredničke agencije iz Srbije za rad na građevini obećale su platu od desetak evra po satu, dok su u Nemačkoj domaći radnici i oni koji dolaze iz drugih zemalja Evropske unije plaćeni bar dva i po puta više. Pocedura za skupljanje svih potrebnih dokumenata, kako tvrde oni koji odlaze, potraje i po mesec i po dana, ali im to ne predstavlja veliku prepreku jer tamo zarade mnogo više nego ovde.

Kranista iz Valjeva Živko Đurđević (52) prvi put ide u Nemačku. U Srbiji ostavlja suprugu i dvoje dece da bi zaradio u Minhenu.

„Na bauštel idem, jer ovde nema posla. Da vidim da zaradim nešto, koliko toliko. Ne idem što hoću, nego što moram. Ovde živim kako živim, pomirio sam se sa besparicom, nema tu hoću-neću. Da u Nemačkoj uzmem neki evro, pa da uložim u kuću, ako može i da se uštedi onda super. A valja sina i ćerku ženiti i udavati, treba i za svadbe imati“, priča Đurđević.

Radnici iz Srbije na bauštelu, kako zovu poslove na građevini u Nemačkoj, uglavnom rade po deset sati dnevno. U redu za privremeni rad u toj državi većinom su građani iz najsiromašnijih delova Srbije, sa juga zemlje, ali odlazi i mnogo kvalifikovane radne snage. Idu inženjeri i lekari, a jedno od najtraženijih zanimanja je medicinski tehničar.

Ljubinka Kostić (58), iz Striževa kod Jagodine, u Berlinu ima ćerku koja radi kao medicinska sestra. Ispred konzulata čeka da sredi neka dokumenta da bi je posetila, a da može, kaže Ljubinka, i ona bi radila u Nemačkoj.

„Za Nemačku ti trebaju papiri. Ako imaš papire, radiš. Nemaš papire, dođe policija i ajde curik, Srbija. A ovde nema posla, ovde kao da je zabranjeno da radiš. Sve skupo, za pedeset evra ne možeš ništa da kupiš. Ja bi’ radila, ali za to treba škola. Da budem čistačica. Ako ima pos’o za mene, da se prijavim na biro. Jadan i ovaj narod što ima školu. Džaba mu kad nema pos’o“, kaže Ljubinka Kostić.

  • 16x9 Image

    Zoran Glavonjić

    Novinarsku karijeru počeo je 1995. u informativnoj redakciji beogradske televizije Studio B. Radio je u beogradskom listu "Dnevni telegraf" i u dnevniku "Glas javnosti." Na RSE je od avgusta 2000. godine.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG