Novi Obamin angažman ili “finlandizacija” Bliskog istoka

Priredio: Dragan Štavljanin

Glavni cilj posete predsednika SAD Baraka Obama (Barack) Izraelu i Jordanu ove sedmice nisu, zapravo, ove dve zemlje, ni “Arapsko proleće” niti Iran u potpunosti, kao što neki tvrde. Fokus je na ulozi SAD na Bliskom istoku, piše Majkl Sing (Michael Singh) u “Vošington postu” (The Washington Post). Nuklearno naoružani Iran može stvoriti situaciju na Bliskom istoku nalik na sovjetska zastrašivanja Evrope nakon Drugog svetskog rata, pišu Sajmon Henderson i Gabrijel Šejnmen za The Wall Street Journal).

Saveznici Vašingtona žele izraženije američko vođstvo u ovom regionu i jasniju sliku o politici Vašingtona o ključnim pitanjima. Njihova poruka iskazuje zabrinjavajuću ironiju: Predsednik čiji je spoljlnopolitički slogan 2008. godine bio “angažman” – ako ne promeni kurs u drugom mandatu – ostaviće u nasleđe američki dezangažman na Bliskom istoku.

Obama je preuzeo predsedničku funkciju pre četiri godine sa bliskoistočnom strategijom u kojoj je naglasak bio na povlačenju iz Iraka, rešavanju izraelsko-palestinskog sukoba, tako što će zauzeti čvršći stav prema Izraelu, poboljšanje američkog imidža u islamskim zajednicama i razgovoru sa neprijateljski nastrojenim režimima.

Ova strategija je doživela neuspeh jer je bila zasnovana pre na američkoj politici nego na bliskoistočnim realnostima. Ona je poklekla u suočavanju sa beskopromisnim iranskim i sirijskim režimom, istrajnim izraelsko-palestinskim sukobom i, pre svega, ogromnim socijalnim, političkim i ekonomskim nezadovoljstvom koje je doživelo kulminaciju u “Arapskom proleću” 2011.

Vašingtonska administracija nije odgovorila na neuspeh svog inicijalnog pristupa sa realističnijom strategijom. Umesto da bude aktivna, postala je reaktivna.

Kako, na primer, objasniti, da se SAD zalažu za “vojnu opciju” u rešavanju problema iranskog nuklearnog programa, a u međuvremenu su povukle drugi nosač aviona iz Persijskog zaliva u februaru?

Kako razumeti američko oklevanje da učini išta značajnije da se okonča građanski rat u Siriju u kome je za dve godine poginulo civila skoro kao tokom sukoba u Iraku? Kako pomiriti proklamovanu američku podršku demokratiji i ljudskim pravima sa njenom uzdržanošću da pomogne opoziciju u Egiptu i Iranu koja deli ove vrednosti?

Mnogi Amerikanci smatraju da stanovništvo Bliskog istoka želi da se zvanični Vašington politički i vojno povuče iz ovog područja. Međutim, saveznici SAD gledaju na tu opciju sa zabrinutošću.

To ne znači da oni nisu kritični raspoloženi prema američkoj politici u prošlosti. Mnogi od njih, pogrešno, smatraju da je zbacivanjem Sadama Huseina omogućeno Iranu da preuzme uticaj u Iraku. Međutim, to za saveznike Vašingtona ne znači da on treba da napusti ovaj region. Naprotiv. Oni smatraju da SAD ima veću odgovornost da im pomogne u rešavanju problema.

Na početku drugog mandata, Obama ima šansu za novi početak. Njegov tim je bio u pravu 2008. kada je insistirao da su potrebne promene u američkom pristupu Bliskom istoku. Međutim, američki predsednik mora sada da se osvrne sa istom kritičnošću na svoj učinak u prvom mandatu, kao što je činio prema politici svog prethodnika i napravi nužne korekcije.

Ako Vašington odbije vodeću ulogu u prevladavanju problema na Bliskom istoku, manja je verovatnoća da će alternativa biti “regionalna rešenja”, već pre produbljivanje problema s obzirom da glavni akteri u ovom delu sveta i njihove spoljašnje pristalice iskazuju svoje interese i zauzimaju pozicije, često duž sektaških i ideoloških linija.

Obama je otišao 2009. u Kairo i ponudio “novi početak”. Ovoga puta, američki saveznici u regionu, očekuju nešto jednostavnije: obnovlejnu privrženost i obećanje o američkom vođstvu. To bi predstavljao stvaran i dobrodošao angažman.

Rizik of finlandizacije Persijskog zaliva

Nuklearno naoružani Iran može stvoriti situaciju na Bliskom istoku nalik na sovjetska zastrašivanja Evrope nakon Drugog svetskog rata, pišu Henderson i Šejnmen.

Da li i najsofisticiranije obaveštajne službe mogu da saznaju blagovremeno dokle je stigla u razvoju nuklearnog oružja zemlja veličine pola Evrope? SAD su bile zatečene skoro kad god je neka zemlja došla u posed atomskog oružja, počev od Sovjetskog Saveza 1949. do Severne Koreje 2006.

Stoga bi bilo korisno razmotriti kako bi svet izgledao sa nuklearno naoružanim Iranom. Čak i danas, bez ove bombe, vlasti u Teheranu često se hvališu da će “izbrisati Izrael sa mape”.

Iran želi da dominira Bliskim istokom. Kao manjina u regionu - stanovnici Irana su Persijanci i šiiti, dok u ostatku Bliskog istoka žive uglavnom Arapi i suniti – Teheran nastoji da uspostavi ravnotežu šireći uticaj na okolne zemlje.

Iran je koristio nered tokom “Arapskog proleća” da proširi uticaj na oblasti naseljenim šiitskom populacijom koje su pod sunitskom vlašću.

Ovaj region podseća sada na Centralnu i Istočnu Evropu krajem 1940-ih godina na početku Hladnog rata. U to vreme, Sovjetski Savez je kontrolisao “Istočni blok”, mada ne u potpunosti. Vašington je sprečio pokušaj Moskve da izoluje Berlin, a Hari Truman (Harry Truman) je onemogućio Staljina da se stacionira u Iranu, tako da su se sovjetske trupe povukle iz ove zemlje. Grčka i Turska su spasene od komunističke revolucije i ostale su u zapadnom bloku.

Onda je Staljin testirao atomsku bombu u avgustu 1949. Sovjetsi Savez je potpuno dominirao Istočnim blokom, sa pogubnim posledicama. U svim burnim događajima – ustanak u Istočnoj Nemačkoj 1953, demonstracije u Poljskoj i sovjetska invazija u Mađarskoj 1956, podizanje Berlinskog zida 1961, invazija Čehoslovačke 1968 – Zapad je ostao po strani i pasivan.

U trenutku kada su Sovjeti došli u posed nuklearnog oružja, bilo je nezamislivo rizikovati “trgovati” Moskvom, Pragom ili Budimpeštom sa Vašingtonom, Njujorkom ili Los Anđelesom.

Staljin i Hruščov su čak doveli do toga da navodno odlučni saveznici SAD počnu da se kolebaju oko svrstavanja u njegov blok. Treba se setiti opozicije u Zapadnoj Nemačkoj oko stacioniranja američkog taktičkog nuklearnog oružja na njenoj teritoriji, kao i vojne neutralnosti Austrije. Iako je Sovjetski Savez okupirao Finsku tokom Drugog svetskog rata, ona je usvojila politiku prinudne neutralnosti – zbog čega je i nastao termin “finlandizacija”. Nakon što je Sovjetski Savez došao u posed nuklearnog oružja, pola Evrope je prepušteno Staljinu.

Iransko atomsko oružje bi izazvalo sličnu krizu na Bliskom istoku. Teheran bi dominirao malim, energijom bogatim državam u Persijskom zalivu i izazvao zebnju među navodno nepokolebljivim američkim saveznicima u ovom regionu. Veće zemlje na Bliskom istoku, ukoliko zaključe da Vašington nije spreman da ih zaštiti od ekspanzivnog Irana, takođe mogu da podlegnu.

Ukoliko SAD dozvole da Iran dođe u posed nuklearnog oružja, rizikuje “finlandizaciju” Persijskog zaliva. Sovjetska dominacija u Evropi je trajala više od 40 godina. Koliko bi trajala dominacija Irana na Bliskom istoku?