Dostupni linkovi

logo-print

Norveški recept državnog blagostanja


Norveška zastava, ilustrativna fotografija

Norveška zastava, ilustrativna fotografija

Piše: Čarls Reknagel (priredio: Slobodan Kostić)

Kristian Midtoj je kuvar u jednom vrtiću u Oslu. Međutim, oni nije samo neko ko sprema jela, već vrhunski kulinar, majstor za specijalitete poput sašimija ili dinstane divljači koje priprema za svoje klijente uzrasta od jedne do šest godina.

Njegova kuhinja smeštena na otvorenom prostoru, inače centru dnevnog boravka, pod stalnom je opsadom veselih, gladnih i radoznalih mališana.

Imamo dovoljno mesta tako da oni mogu da sede koliko god hoće i uživaju u jelu“, priča Midtoj i dodaje kako uvek pokazuje deci od čega se spremaju njegova jela. „Oni su beskrajno radoznali, uvek željni da čuju i vide nove stvari.“

Čak i u Norveškoj, četvrtoj zemlji na svetu po visini bruto proizvoda, vrtići sa ovakvim specijalitetima na meniju nisu baš uobičajena stvar.

Ipak, u državi gde čak osamdeset odsto vrtića dobija državne subvencije, tih devedesetak eura koje moraju da izdvoje roditelji za ovakve gurmanluke, nisu preveliki udar na kućni budžet, tim pre što su zarade u Norveškoj veće za skoro pedeset procenata od prosečnih plata u Evropskoj uniji.

To što je Norveška tako bogata, i nije nešto nepoznato. Ova zemlja je peta u svetu po izvozu nafte na čemu godišnje zarađuje čak 40 milijardi dolara, ali tome treba pridružiti i dinamičnu, moćnu ekonomiju koja obezbeđuje prosperitet čitavom društvu. Međutim, u svim istraživanjima o visini zarada, Norveška zauzima i jedno od vodećih mesta u svetu po ujednačenosti visine primanja njenih građana.

To je, između ostalog, i ono što je Norvešku izdvaja od ostalih država koje izvoze naftu, bilo da je reč o zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza ili Bliskog istoka. U njima je upravo „crno zlato“ izvor najvećih zarada koje vladajućim elita obezbeđuju nenormalno bogatstvo, dok ostalo stanovništvo zavisi od socijalne milostinje koje su im namenili lideri, ili mrvica koje uspeju da iscede iz posustalih ekonomija.

Kako uopšte Norveška upravlja svojim energetskim blagom, mogla bi biti poučna lekcija i za druge zemlje koje raspolažu sa takvim resursima. A, ona se najlakše uči ako se skokne severno od Osla do luke Stavanger u Severnom moru, prestonicu naftne industrije ove zemlje.

Holadska bolest

Dok nije otkrivena nafta 1969. godine, Stavanger je bio ribarska luka čiji se najbolji dani povezuju sa bumom u lovu haringi, koji se iznenada završio još davne 1870. godine. Neočekivani kolaps ribolova ostavio je ovaj grad, ali i samu Norvešku, sa potpuno beskorisnom flotom drvenih jedrenjaka i ruiniranom poljoprivredom koja je bila daleko iza suseda, koji su već uveliko koristili blagodeti ubrzane industrijalizacije u toj oblasti.

Međutim, nafta je sve izmenila.

Životni standard u Norveškoj je 1960. godine bio za 30 do 40 procenata niži od švedskog ili danskog“, priča Bruno Gerard, iz Poslovne škole iz Osla. „Trenutno, naš standard je suštinski viši od obe ove zemlje.“

Znaci napretka vidljivi su svuda oko Stavangera koji je od grada od 90.000 ljudi iz šezdesetih, prerastao u regionalni centar za više od 200.000 stanovnika.

Luka u Stavangeru

Luka u Stavangeru

U stavangerskoj luci leže usidreni džinovski brodovi izrađeni u obližnjem brodogradilištu za potrebe naftnih platformi, u gradu je 10.000 studenata, podignuta je nova koncertna hala i nekoliko muzeja, dok se u neposrednoj blizini protežu ogromne staklene bašte u kojima na veštačkom svetlu, tokom dugih, tmurnih zima, sazreva svež paradajz.

Slični prizori mogu se videti duž čitave zapadne obale Norveške, gde je raštrkano 70 naftnih platformi.

Mada je naftna industrija pretvorila pet miliona Norvežana u bogataše, to nije bio put bez brojnih izazova. Mnoge druge države iskusile su na svojoj koži kako nafta može da napravi potpuni haos u njihovim ekonomijama, učvršćujući ovaj bogati izvozni sektor dok su se potpuno urušavale ostale eksportne grane, tako da je ovaj fenomen dobio i svoje ime – „holandska bolest“, pre svega zbog toga što je dramatično unazadio uspešan industrijski sektor u toj zemlji nakon otkrića bogatih nalazišta prirodnog gasa u Severnom moru, čega nije bila pošteđena u jednom trenutku ni sama Norveška.

Strah od naftnog cunamija

Ali nakon toga, šteta koja su pretrpeli Norvežani, ostavila je trajni strah od cunamija naftih prihoda duboko u njihovim srcima. Stoga je Norveška odlučila da uradi ono što Irak ili drugi izvoznicima nafte nikada nisu pomislili da učine: utvrdila je limit prihoda od nafte koji mogu da se ulažu u ekonomiju.

Na samom početku, Vlada te zemlje je odlučila da čitav profit koje su ostvarile državne kompanije od nafte investira u istraživanja novih izvora, ali se i tu, neočekivano, pojavio krajnje neobičan problem: 1995. godine zarada je bila mnogo veća od onoga što je moglo da se apsorbuje ulaganjima, tako da je Norveška bila prinuđena da napravi poseban državni fond u kome bi čuvala profit od nafte daleko od uticaja na ekonomiju zemlje, proglašavajući ga imovinom budućih generacija Norveške. Nakon toga je Vlada posebnom odlukom zabranila sebi da koristi više od četiri procenta tog novca za ulaganje u postojeću infratrukturu ili druge javne projekte, i svu zaradu investirala u poslove u drugim državama, sklanjajući sama od sebe pozamašnu zaradu od nafte.

Sat koji broji milione

Jedno od obeležja stavangerske luke je niska moderna zgrada sa tornjem sa jedne strane koji, kada se malo bolje zagledate, podseća na naftnu platformu. Zdanje je podignuto kao Norveški muzej nafte u kome se može videti kako se razvijala ova industrija, kako bi građani shvatili značaj ovog izvoznog resursa. Svake godine između 10.000 i 12.000 studenata poseti ovu ustanovu u kojoj se nalazi jedan od najupečatljivijih eksponata – ogroman digitalni brojač na kome se ogromnom brzinom smenjuju cifre pokazujući koliko se novca od nafte slilo u Norveški državni fond od 1995. godine. Časovnik trenutno pokazuje brojku od 890 milijardi dolara, tako da svaki građanin Norveške raspolaže pozamašnom “ušteđevinom”.

Zvanično, samo maleni deo ovog bogatstva se izdvaja za državne penzije, njegova glavna svrha je da osigura da norveška ekonomija ne postane zavisna od nafte, i tako očuva njenu snagu i živost u trenutku kada presuše izvori nafte.

Do sada, ta zamisao besprekorno funkcioniše.

Stručnjaci ne mogu da kažu koliko će još dugo Norveška raspolagati svojim dragocenim energetskim resursima, s obzirom da neki od njih primećuju izvezno smanjenje u kapacatetima nalazišta od 2000. godine, bez obzira što su otkrivene i neke nove bušotine 2011. Neki od njih smatraju da će nafte biti još 50 godina, a gasa još najmanje jedan vek, dok drugi procenju da su te zalihe duplo manje mada, bez obzira na ove različite procene, i jedni i drugi ističu da su norveški političari odgovorni, inteligentni i disciplinovani, jer im je potpuno jasno da će u jednom trenutku konačno presušiti ovaj izvor bogatstva.

Norveška naftna platforma

Norveška naftna platforma

No, bez obzira na sve to, i dalje ostaje ključno pitanje – kako su Norvežani baš toliko uspešni u svom upravljanju naftnim blagom?

Neki od odgovora sigurno leže u istoriji Norvežana kao male nacije sa jakom tradicijom jednakosti koja seže sve do vikinških vremena kada su se grupe slobodnih ljudi povezale pod vođstvom harizmatičnog lidera, kako bi svi zajedno lakše izašli na kraj sa partnerima u pomorskoj trgovini i, samim tim, podeli profita.

Za dobre pozvaoce tamnošnjih prilika to uzajamno poverenje koje se razvijalo godinama, ali i odgovorni politički lideri, upravo su doveli do toga da Norveška postane jedna od najpoželjnijih država za život ali i da, što je najvažnije, izbegne „naftno prokletstvo“ koje nije poštedelo većinu država, kojima je samo puki sticaj prilika podario mogućnost da imaju više od drugih.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG