Dostupni linkovi

logo-print

Na kanabetu kod Putina: Lekovito dejstvo Moskve


Premijer Srbije Aleksandar Vučić na sastanku sa predsjednikom Rusije Vladimirom Putinom 27. maja 2016.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić na sastanku sa predsjednikom Rusije Vladimirom Putinom 27. maja 2016.

Nedavna privatna poseta premijera Srbije Aleksandra Vučića Moskvi - navodno iz zdravstvenih razloga - tokom koje je usput svratio i do Kremlja da se sretne sa Vladimirom Putinom, još je jedna od potvrda da se u srpskoj politici i njenoj snishodljivosti prema Rusiji kroz istoriju suštinski nije mnogo promenilo.

Doduše, Karađorđe je nakon sloma Prvog sprskog ustanka čekao čak devet meseci da ga primi ruski car Aleksandar I, koji mu je dodelio generalski čin ali mu nije dozvolio da se vrati u Srbiju da ne bi remetio nastojanja Miloša Obrenovića da diplomatskim nadmudrivanjima a ne ratom izdejstvuje oslobođenje zemlje od Turaka. Tako da je Vučićeva audiencija kod Putina napredak iako ne znamo koliko je dugo pripremana.

Podkast: Na Putinovom kanabetu

Ruska prestonica očito ima lekovito dejstvo, naročito za političke istomišljenike. Prisetimo se primera generalnog sekretara Komunističke partije Francuske Morisa Toreza koji se lečio tri godine (1950-3) u Moskvi nakon moždanog udara iako je u njegovoj zemlji verovatno bilo i boljih doktora.

U svakom slučaju, zvuči prilično neuverljivo da je Vučič bio u Moskvi pre svega iz zdravstvenih razloga i usput svratio do Putina. Tim pre, ako se ima u vidu isti scenario od pre dve godine uoči formiranja Vlade Srbije kada je Vučič došao u rusku prestonicu, navodno zbog pregleda.

Na stranu to što se postavlja pitanje kako to da srpski premijer, koji toliko insistira na patriotizmu i forsira domaću proizvodnju i pamet, nema poverenja u domaće lekare. U ovom slučaju je mnogo bitnije šta su bili njegovi motivi da ode u Moskvu na konsultacije o novoj Vladi iako njegova koalicija ima ubedljivu većinu.

Mada je po povratku iz ruske prestonice izjavio da isključivo on odlučuje o sastavu Vlade Srbije, nema sumnje da će morati dobro da odvaga i uzme u obzir Putinovu želju da se u njoj nađu ljudi koji će poklanjati ozbiljnu pažnju razvoju odnosa dve zemlje.

Iza ove, diplomatskim rečnikom upakovane želje krije se jasni stav, pa i zahtev Rusije. Pre dve godine je to rezultiralo ostankom Socijalističke partije u Vladi. Istovremeno, ministarka energetike je prebačena u drugi resor, očito zbog kritika sporazuma sa Moskvom o isporukama gasa.

Ukoliko bi Vučić ovoga puta ignorisao Putinov stav, Kremlj itekako ima instrumente da kazni neposlušnost. Tako, kada je Srbija zbog pritiska EU oklevala oko gasovoda Južni tok pre dve godine – dok je još bio aktuelan – Rusija je odmah ispostavila račun u vidu naplate zaostalog duga za gas još iz 1990-ih od oko 200 miliona dolara.

Deo konstukcije Južnog toka, čija je gradnja prekinuta, juni 2014.

Deo konstukcije Južnog toka, čija je gradnja prekinuta, juni 2014.

Posebna je priča što Srbija plaća mnogo višu cenu ovog energenta nego većina evropskih zemalja uprkos slavjanskim i pravoslavnim vezama.

Prosečna cena gasa za klijente "Gasproma" na starom kontinentu je krajem 2014. godine bila 385 dolara po kubnom metru, a za Srbiju kao verovatno poslednjeg ruskog saveznika na Balkanu čitavih 485. Čak i Litvanija, sa kojom Moskva ima mnoštvo sporova, plaća 370 dolara.

Tu je i davno iskazana i još neuslišena Vučićeva želja da Rusija odobri uvoz makar 5.000 automobila Punto iz fabrike u Kragujevcu po osnovu sporazuma o slobodnoj trgovini. Možda će se ovaj poduhvat napokon realizovati nakon odluke u utorak Evroazijske ekonomske unije – predvođene Rusijom - da "da zeleno svetlo" za početak pregovora o uspostavljanju jedinstvenog trgovinskog režima sa Srbijom, o čemu je verovatno prethodno bilo reći tokom Vučićeve susreta sa Putinom.

Iako je nakon odustajanja od gradnje Južnog toka Moskva izgubila značajnu polugu uticaja u Beogradu, ona još ima na repertoaru različite mehanizme pritiska, ako se između ostalog ima u vidu da je Srbija skoro stoprocentno zavisna od ruskog gasa.

Istovremeno, Srbija računa na pomoć Rusije u obnovi zastarelog naoružanja, što je, prema nekim informacijama, bila jedna od tema poslednjeg Vučićevog boravka u Moskvi.

Međutim, ako je Srbija opredeljena za ulazak u EU, na koju otpada 65 odsto njene trgovinske razmene, a Vučić ima komotnu većinu za formiranje Vlade, zašto je bilo nužno da se o tome konsultuje sa Putinom? Iako, po logici trgovanja na berzi, "ne treba držati sva jaja u istoj korpi" – te u tom smislu valja ekonomski sarađivati i sa Rusijom, Kinom i arapskim zemljama – nema sumnje da su razlozi pre svega političke prirode.

Nelagoda u Beogradu zbog aneksije Krima

Najpre, "zbog očuvanja teritorijalnog integriteta", što je i sam Vučić pomenuo. To znači da Srbija i dalje računa na podršku Rusije u sprečavanju Kosova da postane članica UN. Međutim, Moskva je priznanjem nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije, a potom aneksijom Krima, podrila argument o nemenjanju granica u Evropi, na kome je dugo insistirala.

Time je pokazala duple standarde za koje je godinama kritikovala Zapad koji je priznao Kosovo. Ti potezi Moskve su doveli Srbiju u veoma nezgodnu situaciju, jer ne može da prizna ove otcepljene teritorije ako želi da ostane dosledna u svom insistiranju na poštovanju međunarodnog prava i da pri tom ne naruši odnose sa Ukrajinom i Gruzijom koji takođe nisu priznali Kosovo.

U tom nimalo jednostavnom balansiranju između Rusije i Zapada, Beograd nije priznao aneksiju Krima ali nije ni podržao sankcije EU i SAD prema Rusiji.

Dakle, Rusija se protivi članstvu Kosova u UN ne toliko zbog same Srbije već sopstvenih interesa.

Naspram gotovo mitološkog doživljaja Rusije kao velike zaštitnice u svim teškim trenucima od Prvog srpskog ustanka nadalje, ona je u više navrata ostavljala Srbiju na cedilu.

Verovatno je najdrastičniji primer kada je 1878. stvorila Veliku, Sanstefansku Bugarsku kojoj je između ostalog pripao i Niš. Međutim, zapadne sile su na Berlinskom kongresu iste godine odbacile ovaj projekat tako da su Srbiji vraćene južne teritorije.

Iako Srbija teži članstvu u EU, igranjem na rusku kartu želi da pokaže da ima geopolitičku alternativu – kao što potvrđuje najnovija inicijativa o jedinstvenom trgovinskom režimu sa Evroazijskom ekonomskom unijom - naročito u situacijama kada Brisel insistira na ispunjenju teško prihvatljivih uslova za Beograd, pre svega oko Kosova, ali i korenitih političkih reformi.

Tako se u krugovima bliskim naprednjacima kalkulisalo da će Vučićeva poseta Moskvi "odglaviti pregovore za ulazak u EU", koji su zapeli zbog uslovljavanja Hrvatske.

Pregovori su posle nekoliko dana zaista odblokirani ali teško je dokazati da to ima veze sa boravkom srpskog premijera u ruskoj prestonici.

Proevropska politika na rečima, proputinovska na delu

Dugoročnije gledano, zvanični Beograd uviđa da je, bez obzira na pohvale iz Brisela za reforme, članstvo u Uniji sve udaljenije pa i neizvesnije zbog krize unutar samog evropskog bloka, uključujući i mogućnost da ga Britanija za nekoliko sedmica napusti, što je Vučić opisao kao "ironičnu situaciju" po Srbiju, te je na Investicionom samitu o zapadnom Balkanu u Londonu iza zatvorenih vrata, navodno, rekao da je EU izgubila svoju magičnu moć.

To ne znači da je Beograd već počeo da odustaje od članstva u EU kao dugoročnog cilja, ali uviđa da ne može da računa na ekonomske benefite kao zemlje koje su prethodno ušle.

Naime, bez obzira na sva zaklinjanja u evropske vrednosti, činjenica je da vlasti u Srbiji teže EU pre svega ili gotovo isključivo iz ekonomskih razloga, a da nisu spremne na suštinske reforme u cilju stvaranja demokratskog društva.

Stoga im je bliži putinizam, što pokazuje odnos prema medijima i drugačijem mišljenju. U nastojanju da cementira svoju vladavinu, Vučiću svakako imponuje neupitna moć Putina u Rusiji, koji je veoma popularan i u Srbiji. Dakle, proevropska politika na rečima, a proputinovska na delu.

Činjenica da je oko 70 odsto građana Srbije naklonjeno Rusiji, makar načelno, a tek 50 procenata podržava integracije u EU, jeste teret za svaku proevropsku Vladu u Beogradu. Međutim, to joj može biti i izgovor pa čak i adut u pregovorima sa Briselom, naročito kada treba da učini bolne kompromise.

To stalno balansiranje, na prvi pogled izgledalo racionalno i mudro - u utorak otpočinjanje pregovora sa Evroazijskom ekonomskom unijom o trgovinskom režimu, dan kasnije deblokada pregovora sa EU o poglavlju 23

Međutim, sedenje na "dve stolice" zapravo nije nikakva ozbiljna politika jer joj nedostaje vizija, jasan cilj i posvećenost za njegovo ostvarivanje. To je više odlaganje neminovnog i kupovina vremena dok društvo propada i luta, a vlast usput zadovoljava lične interese.

* Post Scriptum je podkast Dragana Štavljanina u kojem autor analizira najvažnije regionalne i svetske događaje i fenomene.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Novinarstvom se bavi od 1985. godine, najpre u beogradskom nedeljniku "NIN". Od 1987. godine komentator i voditelj u Prvom programu Radio Beograda. Od 1994. dopisnik RSE iz Beograda, a od 1999. radi u redakciji u Pragu.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG