Dostupni linkovi

logo-print

Međunarodni dan poezije: Kako da čovek peva posle rata?


Tomislav Marković, Tanja Stupar Trifunović, Amir Talić, Siniša Tucić, Dragoljub Stanković i Miloš Živanović

Tomislav Marković, Tanja Stupar Trifunović, Amir Talić, Siniša Tucić, Dragoljub Stanković i Miloš Živanović

U četvrtak, 21. marta, širom sveta obeležava se Svetski dan poezije koji je 1999. godine ustanovio UNESCO, s ciljem da promoviše čitanje i pisanje pesama. Tim povodom je u Kulturnom centru Beograda u sredu počela trodnevna manifestacija pod sloganom „Šta može pesma?“. Na to pitanje su tokom debate "(Kako da) Čovek peva posle rata" u galeriji Artget pokušali da odgovore pesnici i pesnikinje iz Srbije i Bosne i Hercegovine: Amir Talić, Tanja Stupar Trifunović, Siniša Tucić, Miloš Živanović i Tomislav Marković.

Poseban izazov za poeziju predstavlja postratni kontekst u kojem se danas nalaze zemlje bivše Jugoslavije, pa se u razgovoru nametnulo dodatno pitanje na koje nije bilo lako dobiti direktan odgovor – kako pevati posle rata? Odgovor je još teži ako pripadate društvu poput bosanskohercegovačkom, društvu raslojenom na etničkom koliko i klasnom. U takvim okolnostima poezija, prema rečima banjalučke pesnikinje Tanje Stupar Trifunović, može predstavljati način da se uspostavi komunikacija među ljudima.

„Poezija je upravo momenat koji nas spaja i koji nam omogućava da komuniciramo i da pričamo prilično neposredno i direktno, bez nelagodnosti pred drugim ljudskim bićem. Za mene poezija zato i jeste nešto najintenzivnije u umjetnosti zato što potpuno otvara, zato što je direktna i suštinska, naravno kad je takva. Poezija je snaga i zato mislim da je odgovor na pitanje šta može poezija – može sve i ne može ništa“, ističe Tanja Stupar Trifunović.

Neposredno iskustvo rata ostavlja tešku traumu na pojedincu. Amir Talić, pisac iz Sanskog Mosta, imao je nesreću da početkom devedesetih dospe u takozvani Mali logor, gde su srpske snage držale zarobljene Bošnjake. O stravičnoj torturi kojoj je bio izložen više od godinu dana pisao je u nekoliko knjiga. Pred beogradskom publikom govorio je o ljudima koji su nakon rata pronašli u sebi umetnički izraz kroz koji su se oslobađali traume.

„Naročito u likovnom izrazu ljudi su u logorima i zatvorima, komadićem kašike ili parčetom stakla u drvetu izrezbarili nešto što je bilo dio tih njihovih trauma. Kasnije su neke od tih radova i ispisali, često je to bilo nevješto ispisano i jedina vrijednost je u stvari taj dokumentarni, autentični dio u kojem su izrazili ono što im se dogodilo. Oni su se na taj način oslobađali traume. To je jedan fenomen koji moderna sociologija danas ne istražuje“, kaže Talić.

I poezija ubija, zar ne?

No, pored te isceliteljske uloge, poezija ima i svoju drugu, mračnu stranu. Odgovornost pesnika i kulturne elite u stvaranju nacionalističke klime u Srbiji uoči rata je tema kojom se u svojim pesmama bavi beogradski pisac Tomislav Marković, član književne grupe Beton.

“Mene zanima šta može pesma u negativnom smislu. Mene zanima pesma koju me je, recimo, poručnik u vojsci terao da pevam ako želim slobodan vikend. Ona se zove ‘Hriste bože raspeti i sveti’, to je pesma Ljubomira Simovića iz ‘Boja na Kosovu’. Ja tad niam znao reči, pa sam imao problem. Ta pesma je bila himna Crvenih beretki koju su oni pevali pre nego što odu u pokolj”, kaže Marković i podseća da je u periodu kada su se događali zločini na mestu predsednika Jugoslavije jedno vreme bio i jedan pisac.

“Hoću samo da kažem”, dodaje on, “da su te nacionalističke ideje, kao i ta priprema za rat, da je to poteklo iz kulture. To su bile desetine ljudi, stotine tribina, to su hiljade napisanih knjiga i tekstova koje su imale rat na svom kraju.”

Žrtve rata i nacionalističkog diskursa nisu samo ljudi koji su izgubili svoje živote, rođake i prijatelje ili imovinu. Osakaćen je i sam jezik koji je, kako kaže još jedan “betonac” Miloš Živanović, “toliko banalizovan i obesmišljen, da je postalo teško koristiti ga i u svakodnevnom razgovoru, a kamoli pisati na njemu”.

“Zbog toga mislim da nam je potrebno izvesno ‘pročišćenje’ jezika. Tu mogućnost nalazim upravo u tim drugačijim kulturnim matricama i nadam se da ću njihovom upotrebom svom jeziku obezbediti puno značenje i nekakvu zaštitu od sveopšte banalizacije”, ističe Živanović.

Iskustvo rata i ratna poezija

Prema rečima Tanje Stupar Trifunović, u sredinama koje nisu bile zahvaćene ratom, on se idealizuje u dvema krajnostima – na jednoj strani je to “sveti rat” za koji vredi dati i život, dok su na drugoj strani glavni motivi “rat i aždaje rata”.

“Mislim da je, paradoksalno, najbolji lijek od rata upravo rat i da postoji nekakvo prećutno razumijevanje sa svih strana upravo kod ljudi koji su direktno imali to iskustvo. Mislim da poezija može tu dati odgovor kako sačuvati iskustvo rata živim, ali ne da bismo bili nejgovi akteri nego da bismo bili svjesni šta je rat”, kaže banjalučka pesnikinja.

Siniša Tucić nema ratna iskustva. Kada je pao Vukovar ili kada je nekoliko godina kasnije počinjen genocid u Srebrenici, on je živeo u Novom Sadu, kilometrima udaljen od ratne klanice. To ga, međutim, kako kaže, ne sprečava da piše poeziju o tim događajima.

“Ono što ja mogu jeste da pokušam da pronađem uzrok, da sebe stavim u jednu graničnu situaciju. Zbog svog invaliditeta mnogo sam vremena provodio u bolnicama. U školi sam imao dosta problema, bio sam diskriminisan. Zato sam pokušao da fukoovskom analizom dođem do toga kako jedno humano društvo u kojem smo živeli, u kojem smo gledali školski program i imali zavidni nivo ulaganja u obrazovanje, može da dovede do jedne Srebrenice”, objašnjava Tucić.

Nakon debate, učesnici razgovora i brojni drugi pisci, su u holu Kulturnog centra Beograda recitovali svoje pesme pred publikom. Druženje sa poezijom biće nastavljeno u četvrtak i petak na književnim razgovorima i pesničkim performansima različitih umetničkih grupa.
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

XS
SM
MD
LG