Dostupni linkovi

logo-print

Kovač za violine


Omer za 200 radnih sati izradi otprilike jednu violinu

Omer za 200 radnih sati izradi otprilike jednu violinu

Omera Mujića iz Sevojna, naselja pored Užica, svi dobro svi znaju. Vredan, neobičan, ima dobru dušu, tih.

Susedi kažu, od kako je došao u njihov kraj, nema čoveka kome nije pomogao, koliko je mogao i umeo. A umeo je mnogo. I dan danas ume, jer Omer je kovač po struci, ali i majstor da napravi violinu.

Kovački zanat mu je, kaže, pomogao da “krene” u izradu violina. Još uvek, iako mu je 67 godina sa zadovoljstvom “delja” džefer javorovu dasku, staru 12 godina, sve dok iz nje ne “poteknu” omiljeni mu zvuci, a kada ispod njegovih veštih prstiju izađe violina, e tek onda nastaje sreća.

Zadovoljstvo je, priča nam Omer, i kada je u svojoj kovačkoj radnji. Još uvek može da “iskuje sve što mu oči vide”, ali i da potkuje i otkuje.

Omer je rodom iz Bosne, iz Bratunca, a kao sasvim mlad obreo se u užičkom kraju, završio zanat i kovačke poslove radio u građevinskom preduzeću “Zlatibor”.

Ostala mu je iz detinjstva ljubav prema zvuku violine, godinama je razmišljao da je sam napravi sebi, a pre 35 godina počeo je da pravi violine i drugima. Sakupljao je kataloge o violinama, veštim rukama napravio alat, i eto graditelja violina iz Sevojna. Većini neshvatljivo - kovač koji pravi violine.

“Imam običaj da kažem da sam bolji od Stradivarija, naravno da nisam, nego sam ja svoj alat sam napravio, jer sam kovač, a Stradivari je to morao nekome da plati", kaže Omer i dodaje:

"Ja sam svoj alat sam napravio, jer sam kovač, a Stradivari je to morao nekome da plati", kaže Omer

"Ja sam svoj alat sam napravio, jer sam kovač, a Stradivari je to morao nekome da plati", kaže Omer

"Pitate se otkuda meni želja za violinom. Eto, u neka vremena, tamo preko Drine, kod mene u Bosni, u Bratuncu, bili su veliki vašari, Romi sviraju violinu, a ja onako kao klinac, gledam violinu, toliko mi je bila zanimljiva, lep izgled, sija se, em proizvodi očaravajuće zvuke, koje nema ni jedan drugi instrument. I ja od tada počinjem da maštam o violini.

Više puta sam pokušavao da sviram, vidim ne ide mi to, ali da napravim - može. I jednom sebi kažem, kreći Omere, možeš ti to! Tako sam pre 35 godina počeo. Napravio sam do sada preko 30 violina, ne brojim ih više. Prvu čuvam kao porodičnu relikiviju.”

Omer priča da su njegove violine odlazile na razne strane sveta:

“Najviše su odlazile u muzičke škole u Užicu, Čačku, Kraljevu, jedna je završila u Švajcarskoj, jedna u Norveškoj….”

Sve se ručno radi na violini, ili znaš, ili ne znaš da je “propustiš “kroz ruku, i daš joj dušu. Izrada jedne violine traje dugo, priča Omer:

“Za 200 radnih sati izradim otprilike jednu violinu, to je mesec dana".

Sve se, objašnjava naš sagovornik, radi ručno, iz delova koji se posle sastavljaju i onako kako je to nekada neko davno napravio, tako se i sada pravi. Nije tu bilo gotovo nikakvih izmena. Najviše se koriste dleta, delje se.

"Drvo je specijalno, džefer javor, nalazim ga u Bosni u mestu Olovo, raste i na Bjelasici u Crnoj Gori, to je lišćar koji raste na visini od preko hiljadu metara. Najveći deo violine je od javora, samo gornji manji deo daske je od smrče. Ima je na Tari, takođe mora biti sa visine od preko hiljadu metara.

Džefer javor mi ljudi u Bosni oseku, drvo mora biti staro desetak godina, tačno se zna koji deo stabla ide, počev od korena i koja strana stabla, zavisno od toga kako je drvo bilo okrenuto prema suncu i kakvi su mu godovi. Sve je to jako važno, ali najvažnije je da drvo odstoji, jer od sirovog drveta violina nikada neće 'progovoriti'. Kod izrade violine nema sredine, ili će biti dobro urađena, ili ne valja”, objašnjava.

I kada je violina gotova, proba je mlađi Omerov sin, Dane. Završio je u Sarajevu muzičku akademiju, odsek violina, sada predaje violinu u Muzičkoj školi u Užicu.

A komšije, kada su videle da kovač Omer pravi violine bile su najpre u čudu.

Omer je do sada napravio više od 30 violina. Prvu čuva kao porodičnu relikiviju

Omer je do sada napravio više od 30 violina. Prvu čuva kao porodičnu relikiviju

“Jedni se čude, drugi kažu, bravo Omere, treći su nezainteresovani. Možda je malo čudno, kovač, a pravi violine. Pa kovački zanat je takođe veština. Deo te navike preneo sam na izradu violina. Baratam alatima i to je vrlo važno, meni je to mnogo pomoglo. Znate, ruka posle teškog kovačkog čekića poželela nešto tananije. I onda ja uzmem dleto u ruke pa satima deljem…. Čekam zvuk!“, kaže Omer.

Dodaje da se operdelio da živi i izdržava porodicu samo od violine, ne bi se isplatilo:

“Možda bi se isplatilo da živim u Beogradu, a ovde, ne. Mala je potražnja. A cena se određuje kada se sve završi, onda se uzme gudalo i proba se. Kakav ton proizvede, tu se onda kvalifikuje njena vrednost. Uglavnom je to oko hiljadu evra.”

Samouki majstor Omer u skromnoj radionici popravlja i gitare, mandoline, tamburice. Bio je tu pre nekoliko meseci i jedan kontarbas.

Voli sve žičane instrumente, ipak najviše violinu. Zna je u dušu, a kada je uzme u ruke najčešće i najbolje svira “moravac”, i u to smo se uverili.

Pričao je Omer i prebirao po žicama, i kao da se odjednom njegova priča o izradi violine sva pretočila u eho visokih bosanskih planina, eho samo Omeru tako poznat. Verovatno je to eho sačuvan u plemenitom drvetu - džefer javoru, koji se vraća iz violine, tamo odakle je drvo poteklo, na svoj izvor u Bosni. Omer kroz violinu oseća dušu drveta, zna kako sa njim do željenog i očekivanog tona.

“Mogu da proširim ovaj posao, ali nema ko da me nasledi. Dok mogu radiću, meni je zanimljivo da pravim i popravljam violine, mnogo volim ovaj posao. Ovde treba dosta strpljenja. Ko ga ima u ovom vremenu? Ja sam valjda od onih ljudi koji sve planiraju i sa zadovoljstvom rade, zato mnogo vremena provodim u svojoj radionici popravljajući žičane instrumente, štimam ih, lakiram. Popravio sam svaku violinu koja mi je doneta, nije bilo nezadovoljnih, a ja sam najzadovoljnji kada počnem da pravim novu violinu. Ne kažem da su savršene, ali mogu da tvrdim da su dobrog kvaliteta i zvuka. Pa ne bi je kupovali u muzičkim školama”, kaže Omer.

Nije Omer zapostavio ni ono od čega je napravio kuću, školovao sinove - kovački zanat. Sa 67 godina još uvek ima jaku i spretnu ruku da uradi sve što zamisli od kovanog gvožđa, da otkuje i potkuje. No, ovaj zanat su svi zaboravili. U selima oko Užica ostao je još poneki kovač da potkuje konja, da naoštri motiku i budak, da otkuje sekiru:

“Dođe tek poneko da naoštrim ove poljoprivredne alatke, dođu kamenoresci da im naoštrim dleta. Jasno je, danas od kovačkog zanata nema hleba. Nema posla, a nikoga i ne interesuje da nauči ovaj zanat. Industrija je učinila svoje”, kaže sa setom kovač koji pravi violine.

  • 16x9 Image

    Novka Ilić

    U novinarskoj profesiji je već više od dve decenije. Počela rad kao novinar u redakciji Radio Užica i lokalnog lista "Vesti". Dopisnica RSE od 1999. godine.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG