Filip David: Bez međunarodne zajednice, ljudi bi se već potukli

Filip David, istaknuti književnik, čiji je roman "Kuća sećanja i zaborava" nagrađena prošle godine književnom nagradom "Meša Selimović", boravi u Tuzli.

U intervjuu za RSE ovaj vrsni intelektualac je komentirao odnose zemalja regije, izrazio zabrinutost zbog sve jače nacionalističke retorike, te žaljenje zbog, kako kaže, činjenice da je intelektualna svijest potpuno utihnula.

Dok su se ranije, kaže David, intelektualci borili protiv režima Slobodana Miloševića, danas bi, uvjeren je, stali na stranu Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Od svega toga je, kaže David, poraznija činjenica što takvom stanju nema alternative.

RSE: U Tuzli se susrećete s piscima iz zemalja regije u okviru Međunarodnih književnih susreta "Cum grano salis". Koliko su ovakvi susreti književnika danas česti, odnosno rijetki?

David: Prvo i prvo, srećemo se sa jako dobrim piscima, i mlađe i srednje, pa i starije generacije, pisaca koji nisu kompromitovani, što je jako važno kad govorimo o našem području, jer se ogroman broj intelektualaca, nezavisnih, ovakvih i onakvih, kompromitovao. I svaki dan vidimo da se poneko još pridružuje ovim političkim elitama koje prave haos na ovim našim prostorima, prave konfuziju. Jedino što mogu da poželim – da se skupovi u Tuzli nastave, jer, ako se i ovo zaustavi, onda se bojim da će mnogi od ovih ljudi koji ovde dolaze da se nađu u nekoj vrsti ćorsokaka, u jednoj situaciji kada je teško ostvariti komunikaciju sa istomišljenicima.

RSE: Prema Vašem mišljenju, kakvi su odnosi među zemljama koje su nekada bile dio zajedničke države?

David: Mislim, da nema kontrole kakva postoji od međunarodne zajednice, ovde bi se već pobili. Nema vojski, ali postoje kamenice i razna druga priručna sredstva i mnogi su spremni. Vidimo ovih dana kakva je retorika, spremni su da se dohvate. I ne samo to, nego su svoje narode upropastili i ti narodi su postali mrzilački.

Govorim iz svoje perspektive, tamo gde živim, iz Beograda, tamo su se zapravo vratili svi oni za koje smo verovali da su devedesetih godina poraženi. Evo, sada oni kroje politiku, većina od njih se pretvara da žele da uđu u Evropsku uniju, a kad pogledate medije koje kontrolišu, vidite da apsolutno od toga nema ništa, da su okrenuti prema drugoj velikoj sili, prema Rusiji. Ali, to je politika, da sad ne ulazimo u tu priču.

​RSE: Koliko kultura tu može biti moćno oružje da se stvari – zapravo politika – počnu mijenjati?

David: Kultura može nešto napraviti, ali kultura, ili nekultura, da kažemo, koja se provlači pod nazivom kulture, može mnogo toga pokvariti. Mi imamo sad situaciju, po meni užasnu, recimo, u Srbiji, u Beogradu, imate petnaestak televizija, od kojih dvanaest ili trinaest se zasnivaju na tzv. rijaliti programima koji su dno dna i koji na neki način opet imitiraju politiku.

Kad pogledate kakvo je stanje u Skupštini, onda je ponekad teško razdvojiti šta je zabavnije, šta je smešnije, šta je tragičnije – ono što se događa u Skupštini ili ono što se događa u tim rijalitima. To je, prvo, jedan prostački rečnik, to je nepoštovanje onog drugog.

Napisao sam pre nekoliko meseci jedan tekst u kom sam pokušao to da izrazim i koji ima naslov "Trijumf primitivizma". To je praktično moj odgovor, da sad živimo u nekom vremenu gde taj primitivizam na raznim nivoima, u raznim oblicima, od politike do kulture, do ne znam čega, trijumfuje.

RSE: Gdje su onda intelektualci? Je li intelektualna svijest utihnula?

David: Pitam se šta se događa. Mislim da u svim ovim našim područjima ima vrlo vrsnih intelektualaca, ali su se svi mnogo smirili, utišali, kao da više ne veruju da promene mogu doći. Čak bih se i složio s tim da je teško verovati da će neke promene, bar u doglednoj budućnosti, biti, ali to deluje dosta depresivno, na neki način.

Ja i u Beogradu imam jednu grupu ljudi s kojima se družim, divnih ljudi, ali niko ne pomišlja više da radi ono što smo mi radili početkom devedesetih, organizovali Nezavisne pisce, Beogradski forum, Forum pisaca. Sve su to bile organizacije intelektualaca pisaca, ali su imali ulogu da se odupiru, da budu opozicija, ne politička nego intelektualna opozicija onome što se događalo.

​RSE: Ali, kako je moguće da toga nema danas? Zašto nema?

David: Mislim da, pre svega, ovi mlađi bi sad trebalo da preuzmu to, čitava generacija je otišla, otišli su neki moji veliki prijatelji s kojima sam ja uživao da sarađujem, kao Mirko Kovač, koji su dragoceni bili za sredinu u kojoj su živeli, oštog pera, jasnih kriterijuma. Nema ih više. Devedesetih godina, kada bi se Studentski grad pokrenuo, to je bilo protiv Miloševića.

Danas, kad bi se moglo to dogoditi da se pokrene Studentski grad, išao bi u odbranu Karadžića, Mladića. Potpuno su se stvari obrnule. Mnogo toga se promenilo u našim životima. Političari daju vrlo loš primer svojom dvoličnošću, licemerjem itd. Jednostavno, ovi mladi počinju da shvataju da se moraju distancirati od svega toga. Ne svi, nego ovaj deo o kojem govorim, koji bi trebao da bude malo prisutniji, malo veća opozicija. Oni rade svoje poslove, pišu svoje knjige, a politička opozicija je potpuno potonula.

Mi u Srbiji praktično političke opozicije nemamo i to je isto jedna od tragičnih činjenica, a politička opozicija se ne stvara od danas do sutra. Ona se godinama stvara. I ono što je postojalo za vreme Miloševića kao opozicija Miloševiću, to više sada ne postoji.

RSE: Negdje postoji razlog takvom stanju, ne samo u Srbiji nego u svim zemljama regije. Što mislite, je li to posljedica straha kod ljudi?

David: Slušajte, posledica je to svega, a pre svega mislim da je posledica velikog razočarenja, kojeg su kod nas u Srbiji donele postoktobarske promene. Mislilo se "krenuli smo, sve je u Evropi", čak smo bili prihvaćeni sa mnogo strana, Srbija je odjedanput postala primer zemlje koja je u stanju da izvrši političku promenu, a onda, kako je vreme teklo, ispostavlja se i danas je to jasno da je to bio poraz, da je ta opozicija bila kao rogovi u vreći, rasturili se na razne strane i danas je glavni cilj, manje-više svih opozicionara kako da uđu u vladu Aleksandra Vučića, a Vučić je svoju vladu sastavio od najbližih saradnika Miloševića, i to vam je takva situacija. Preostalo je, zapravo, da pojedinci govore.

​RSE: A čini se da pojedinci sve više govore nacionalističkom retorikom. Kolika je snaga te retorike? Prema Vašem mišljenju, je li jača nego ranijih godina?

David: Ona je sve jača i jača. To ste i Vi videli šta se događa oko ovog referenduma. Na rečima, Srbija se u izvesnom smislu distancira, kroz te političare koji govore o tome, a s druge strane uzmete štampu koju oni kontrolišu sto posto – ta štampa je sto deset procenata na strani Dodika, govore: "Nemoj da odustaneš, to je tvoja šansa da opstaneš, da napraviš od Republike Srpske ono što ona treba da bude". Političari govore nešto drugo. To je to licemerje o kojem govorim i koje je prisutno, ne samo u slučaju referenduma i svega ostalog, nego praktično u svakodnevnom životu.

RSE: Kako se onda intelektualci poput Vas osjećaju danas?

David: Osećate stvarno jednu vrstu depresije koja se širi. Nije to čak ni pitanje životnog standarda koji je nizak i bio je uvek nizak. Bilo je perioda kad se živelo i mnogo teže, nego je to svest da nema alternative, da nema alternative Vučiću.