Dostupni linkovi

logo-print

Pančić: Koreni Vučićeve referendumske ćutnje


Milorad Dodik i Aleksandar Vučić, Beograd

Milorad Dodik i Aleksandar Vučić, Beograd

Ko god da je mozak koordinisane akcije "Pogoršajmo odnose Srbije sa svim zemljama u regionu, i pri tome uporno za to optužujmo sve osim sebe", jako dobro mu ide: jedva da je ostalo ponešto što bi moglo da bude gore nego što već jeste.

Deo te priče, mada specifičan, jeste i "trakavica" oko famoznog referenduma u vezi s "Danom Republike Srpske", a koji je predsednik tog bosanskohercegovačkog entiteta Milorad Dodik jedva prikriveno najavio kao neku vrstu generalne probe ili čak (in)diskretne pretnje oko toga šta bi sve moglo da usledi u budućnosti.

Pošto Dodik ionako odavno govori svakome ko želi ili mora da ga sluša kako državu BiH tretira samo kao nužno zlo, ili u boljem slučaju (boljem s njegovog stanovišta) kao tranzitnu stanicu ka punoj nezavisnosti RS, ili barem nekoj vrsti strogo nominalne unije koja bi de facto likvidirala i ovo malo delatnih funkcija i obeležja državnosti Bosne i Hercegovine.

Dobro, ali kakve to veze ima sa Srbijom?

Eh... najkasnije od ranih devedesetih, sve važno u BiH ima neke "tajne" veze sa Srbijom. I ne samo s njom, dakako. Premijer Aleksandar Vučić već duže "izvrdava" bilo kakvo konkretnije izjašnjavanje oko Dodikovog referenduma na koji ne samo drugi deo BiH nego i najveći deo međunarodne zajednice gleda krajnje negativno, kao na svesno destruktivan i piromanski, a verovatno i protivustavan čin.

Ne pruža Vučić, doduše, ništa nalik na javnu podršku tom referendumu, ali još više pazi da slučajno ne kaže nešto što bi bilo direktno protivljenje njemu, mada se stiče utisak da se s nekih važnih međunarodnih adresa od njega očekuje baš to. Ako je tako, ovo je očekivanje bazirano na vrlo razumnoj pretpostavci da je Vučićev glas protiv referenduma trenutno verovatno jedini koji bi Dodik morao da uvaži, kakvu god formu našao da taj "svileni gajtan" sprovede.

Zašto je Vučić tako uporan u nameri da o najnovijoj i možda do sada najrizičnijoj Dodikovoj avanturi ne kaže baš ništa što bi imalo nekakav sadržaj? Zvaničan razlog je krajnje "politički korektan": Srbija, eto, "ne želi da se meša u unutrašnje prilike i odnose u BiH". Eto divote, šteta što je okasnila nekih četvrt veka!

Šalu na stranu, slatkorečiva fraza ne može da prikrije mnogo gorču činjenicu da se zvanična Srbija i te kako kontinuirano "meša u unutrašnje stvari BiH" na mnogo načina, a pre svega strateškom podrškom Dodikovom avanturizmu, koju nije imao hrabrosti ili pameti da mu uskrati ni Boris Tadić, a s Vučićem je već dobila šmek koji pamtimo iz devedesetih.

Mada je, kad smo kod ovog potonjeg, uporedni razvoj Dodika i Vučića veoma zanimljiv. Prvi je krenuo kao antinacionalistički levičar, posleratna nada, vođa opozicije "zlim Karadžićevcima", a koji se dolaskom na vlast postepeno pretvorio u nacionalističkog jastreba i etnoseparatistu.

Vučić je prošao isti put, ali u obrnutom pravcu: od dugogodišnjeg nacionalističkog radikala i ratnog huškača (koji je, uostalom, i započeo političku karijeru žustrim "mešanjem u unutrašnje stvari BiH" na samom terenu, na Palama i okolini, tokom rata i opsade Sarajeva) do makar i samozvanog "šampiona pomirenja u regionu". Samo što je tog "pomirenja" nekako sve manje što je Vučić duže i "dublje" na vlasti.

Ali, nije li nam već objašnjeno da zvanični Beograd jedini za to ne snosi krivicu? Ko ne veruje, neka pita Vučićeve saradnike Ivicu Dačića i Aleksandra Vulina: kud ćete verodostojnijih moralnih arbitara od tih veterana mira i ljubavi?

Milorad Dodik i Aleksandar Vučić, Banjaluka

Milorad Dodik i Aleksandar Vučić, Banjaluka

No, ovo nas i dalje ne približava odgovoru na ključno pitanje: zašto? Ako stvar postavimo "strateški", Vučić i okolina ne mogu se odreći Dodika i "dodikovštine" jer je stalno tiho podgrevanje aspiracija Republike Srpske zapravo jedina prava rezidua njihovog ratnog angažmana iz devedesetih.

Njihov je zajednički projekat "svi Srbi u jednoj državi" doživeo brodolom u Hrvatskoj, jer je propala paradržavna tvorevina koju su tamo formirali i održavali, u Crnoj Gori koja je postala nezavisna, čak i na Kosovu koje je izborilo jednu vrstu nesavršene i nezaokružene nezavisnosti (nije članica UN i ograničenog je suvereniteta na mnogo načina, ali je od Beograda svakako nezavisno, bez izgleda da se to promeni u iole zamislivoj budućnosti), a samo je Bosna ostala kao uspela i odbranjena tekovina celog tog krvavog kermesa: zamišljanje (tačnije: izmišljanje) srpskih "etničkih teritorija" (a onda, ognjem i mačem, "usklađivanje stvarnosti sa zamišljenim") i njihovo povezivanje u entitet koji je s drugim delovima BiH povezan samo formalno, a sa Srbijom "suštinski", jeste jedino opipljivo postignuće koje je nadživelo devedesete i ustalilo se, "normalizovalo" se.

Ako se zvanična politika Srbije, i to baš ona koju opet vode "asovi" iz devedesetih, svega toga eksplicitno odrekne i pusti Dodika niz vodu, čemu onda sve to, sve žrtve i sva sramota? Može Vučić sto puta da teatralizuje svoju navodnu "katarzu", ispod tog kros-dresinga i dalje kuca srce "branioca Republike Srpske".

Oni koji očekuju od Vučića i aktuelne srpske politike nešto više, dublje i konkretnije od ispraznih fraza o "nemešanju" žrtve su starog trika: poverovali su što njihovoj, što svojoj sopstvenoj propagandi. Zajednički su radili na modeliranju lika "reformisanog Vučića" koji će u regionu delovati kao reformator i, naravno, pomiritelj, ali je ta nevešto nanesna pozlata počela da spada već u drugoj godini upotrebe (koliko li važi garancija?), do do sada od nje ne ostane gotovo ništa. Često je to tako s iluzionistima u politici: u jednom trenutku i sami poveruju da su nevidljivi, ili da mogu da prolaze kroz zidove. Zato buđenje ume da bude vrlo tvrdo.

Za kraj, ipak malo vedrijih tonova. Nije baš da je Vučićeva Srbija sa svim susedima pokvarila odnose: naprotiv, s Makedonijom Nikole Gruevskog i Mađarskom Viktora Orbana odnosi su nikada bolji, upravo sestrinski.

Besprekorno objašnjenje tog fenomena daje nam "politički analitičar" još iz antičkih vremena, koji lepo kaže: Similis simili gaudet – slično se sličnom raduje.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG