Dostupni linkovi

logo-print

Vidojković: Tresla se gora, rodili se Vučić i Dodik


Marko Vidojković je rođen u Beogradu, 1975. Po obrazovanju pravnik. Jedan od najčitanijih srpskih pisaca, najpoznatiji po romanima "Kandže", "Sve crvenkape su iste" i "Urednik". Prevođen na desetak jezika, dobitnik Vitalove nagrade, Zlatnog bestselera i Kočićevog pera. Bio je urednik u mnogim časopisima, između ostalih i u srpskom izdanju Plejboja. Bio je i književni urednik u beogradskoj podružnici zagrebačkog Profila. Danas je autor satiričnog tok šua "390 stepeni", koji se emituje na banjalučkoj ATV i YouTube-u. Svira gitaru u pank bendu Crveni vetar.

Subota, 27. avgust

Ustao sam u sedam ujutru da bih sparingovao sa stricem. Ne u boksu, srećom, nego u tenisu. Super smo se oznojili. Potom sam na društvenim mrežama objavio kako je upravo izašlo novo izdanje romana "Sve crvenkape su iste", a onda sam isti, kao i svaki prethodni put kada bi promenio izdavača, počeo da čitam. Do večeras sam pročitao 189 stranica.

Što se događaja tiče, dan je bio skoro pa nikakav, što je dobro po sve nas. Vučića ni od korova, što je okrepljujuće. Jedna stvar mi je ipak zapala za oko – vest o tome kako je akademik Dejan Despić vratio Nagradu grada Beograda, sa sve novčanim iznosom, osramoćen time koliko love su dobili naši olimpijci, u odnosu na ono što država (ne)daje drugim posebnima građanima – piscima, glumcima, matematičarima ili violončelistima.

Despić mora da shvati da su sportisti najveće zvezde koje jedna zemlja na ovoj primitivnoj planeti može da ima, te da ih treba na vreme potkupiti masnim nagradama i divovskim penzijama, da im, kada se ovenčaju nekom medaljom, slučajno ne padne na um da laju kako ih je država do tog trenutka držala u "kanalu". Naprednjačkom režimu je jedan od zaštitnih znakova bezumno bahaćenja parama građana, a u Despićevom slučaju me buni zašto je uopšte primio nagradu od bandita koji trenutno vladaju srpskom prestonicom.

Nedelja, 28. avgust

Na današnji dan 1991. umrla mi je baba, majka mog, u međuvremenu takođe upokojenog, oca. Otišao sam na Novo bežanijsko groblje, gde leže zajedno ona i moj deda, major JNA u penziji, koji je umro u novembru, 1990. Ništa, avioni i dalje uzleću s obližnjeg Surčina, vrane i dalje skakuću po nadgrobnim spomenicima, a njih dvoje idu sve dublje, vidi se to po ulegnutim kamenčićima pred njihovom nadgrobnom pločom. Umrla u avgustu, 1991. Ni opsadu Vukovara nije doživela. Ni opsadu Sarajeva. Ni bombardovanje Beograda – umalo da napišem "blago njoj".

Posle subotnjeg zatišja u balkanskoj pržionici duša, danas je sve došlo na svoje mesto. Očigledni raspad sistema u metastazi: videli smo ples iz pakla koji su u Mušutištu na Kosovu odigrali Srbi povratnici, albanski demonstranti i kosovska policija; videli smo svu tugu srpskog kulturnog nasleđa, kada su se ispod šatre, na Kočićevom zboru, znojavi i uspaljeni, našli Dodik i Vulin i ribe u tangama; videli smo i zajedničku protivterorističku vežbu policijskih velesila Srbije i Republike Srpske, pod šifrom "rovac za mentole", na koji su se odmah upecali političari iz Federacije BiH; videli smo i kako je tužilaštvo BiH odustalo od krivičnog gonjenja lika koji je flašicom vode pokušao da upokoji Vučić Aleksandra; videli smo da je neko konačno i izribao Vučić Aleksandra i Tomu "Grobara", no to je, na žalost, bio Zoran Milanović, balkanski velemajstor političkih spoticanja i pucanja sebi u političku nogu. Sve smo videli, a bojim se da još ništa nismo videli. Stigao sam do 273. strane Crvenkapa.

Zoran Milanović

Zoran Milanović

Ponedeljak, 29. avgust

Dragi dnevniče, zaglavio sam s novim romanom, a tako mi je malo ostalo. Mislio sam da ću danas nastaviti da ga pišem, ali ne, nastavio sam da čitam Crvenkape i do večeras sam ih pročitao. Neobično teško mi pada pisanje ovog, mog devetog romana po redu. Nazovi-društvo u kome sam svakodnevno suočen s najbanalnijim primitivnim životnim izazovima iz 13. veka, ubija mi ponekad i volju za životom, a kamoli za pisanjem. Ali, završiću ga i biće bomba.

A eto i njega. Iz nekog razloga, ponedeljak je njegov dan. Tada nas najčešće čašćava demonskim konferencijama za novinare, koje se direktno prenose na sto sedam kanala, a na kojima on glumata, patetiše, vrišti, preti, jednom rečju iživljava se nad svima nama.

Ovog jutra, priveo je više od 60 stranih ambasadora na razgovor, te je odmah potom priveo i medije i mlatio praznu slamu, isprepodobljeno nam sipajući u glavu svoje licemerne rečenice o našoj pomirljivoj politici, dok istovremeno njegove morbidne ispostave, Dačić, Stefanović, Vulin, Informer i Srpski telegraf, revnosno potpiruju požar mržnje prema našim komšijama, naročito onima protiv kojih su upravo oni devedesetih ratovali.

Utorak, 30. avgust

Dan za odmor. Nekome su to subota i nedelja, a meni su to uglavnom ponedeljak i utorak. Otišao sam kod Vlade u Balkansku na šišanje – opet na "čiroki". Pre dvadeset pet godina, kada sam prvi put nosio ovu frizuru, jasno se znalo šta ona predstavlja – psovku upućenu sistemu, koju nosiš na glavi. Danas, ona ljude podseća na fudbalere. Svaka čast fudbalerima, ali ipak...

Dan je bio prožet vestima o seriji samoubistava širom Srbije, a nekima od njih su prethodila i ubistva. Predsednik je prekinuo harmoniju ovog samoubistvenog utorka tako što je na hitan noćni sastanak pozvao Vučića, Dačića, Stefanovića, to jest sav politički antivrh, gde su se preznojavali nad gorućim problemom našeg kretenskog regiona – referendumom o prazniku.

Ako nam Dan Republike Srpske ne dođe glave, doći će nam nešto drugo. Albanci opušteno slave Dan zastave u sred Preševa, pa zašto onda ne bi i građani Republike Srpske imali svoj dan? Zato što je Ustavni sud države koju bivši premijer susedne države, članice EU, ne doživljava kao državu, nego kao "šit", odlučio da je to neustavno. Čelnici Srbije pozvali su predstavnike Srba iz BiH na sastanak u četvrtak, ko zna, možda će ih zamoliti da odustanu od referenduma, no treba imati u vidu da su Nikolić i Vučić od onih vatrogasaca koji požar gase pomoću kante s benzinom.

Sreda, 31. avgust

Spremam novu epizodu "390 stepeni". To radim tako što prelistavam tabloide, koje sam prethodnih dana kupovao. Najslađe kod ove emisije, osim toga što sam od nje živeo poslednjih godinu dana, jeste to što sam pred kamere doveo ljude čiji glas gotovo nigde u Srbiji ne može da se čuje. Od Teofila Pančića i Vladimira Arsenijevića, preko Olje Bećković i Marine Fratucan, pa do Ajs Nigrutina i preživelih članova Prti Bee Gee, ispratili smo u digitalnu večnost sve kretenske događaje kojima je obilovao region, a za njim i cela planeta.

("390 Stepeni" Marka Vidojkovića i Vladimira Arsenijevića, Youtube)

"Opet on", glasi naslov romana Timura Vermesa u kome se Hitler iznenada pojavljuje u savremenoj Nemačkoj. "Opet on" je naslov ove srede, dragi dnevniče, samo što se "on" odnosi na Aleksandra Vučića, koji je dodatno uzdrmao već skoro sasvim trulo stablo zvano Srbija time što je sazvao tajni sastanak sa svojim najbližim saradnicima, povodom bezbednosne situacije u regionu, koja se iz minuta u minut pogoršava insistiranjem rukovodstva Republike Srpske da putem referenduma dođe do proslave Dana Republike Srpske.

Sastanak je bio toliko tajnovit da se za njega saznalo još dok je trajao, a pošto su učesnici bili likovi od najvišeg Vučićevog poverenja, da se naslutiti kako je upravo on medijima odao tu najtajniju od svih današnjih tajni. Možda se čini kako odbrojavamo dane do novog balkanskog rata, ali, u stvari, odbrojavamo dane do nove konferencije za štampu Aleksandra Vučića.

Četvrtak, 1. septembar

Tresla se gora, rodio se Vučić, pa za njim i Dodik. To je rezime famoznog sastanka rukovodstava Srbije i Srba iz BiH. U najboljem maniru Slobodana Miloševića, Nikolić i Vučić su oprali ruke od referenduma u Srpskoj, tako što ga nisu ni podržali, ali ga nisu ni osudili, uz imbecilnu izjavu kako će rukovodstvo Srbije zauvek stajati iza srpskog naroda u BiH i rukovodstva Repulike Srpske. Od svega, ostao je samo bljutav ukus u ustima, koji ostaje posle svake nedelje na ovom prokletom mestu, a koji je zasladilo možda samo pismo Žana Kloda Junkera, dugo očekivani odgovor na Vučićevo kukanje povodom naših uzavrelih odnosa s Hrvatskom.

U tom pismu piše, pa manje više ništa, jer ono mora da se čita između redova. A između redova piše da EU ne želi da grdi jednu od svojih bednijih članica zbog kretenske svađe sa liderom u regionu (Srbijom) jer smo za EU i Hrvatska i mi težak "šit", s tim što smo mi očigledno ipak malo veći "šit".

Snimio sam 41. epizodu "390 stepeni" u kojoj mi je gost bio Kokan Mladenović. Bilo je mukotrpno kopati po srpskom medijskom dnu, ali bez toga ne bi bilo zanimljivo. Ostala je još samo jedna epizoda do isteka mog ugovora sa banjalučkom ATV, a šta će se posle toga desiti, nije mi poznato. Hej, pa danas je prvi septembar! Deca su pošla u školu u državi koja je pala na svim mogućim popravnim ispitima.

Kokan Mladenović

Kokan Mladenović

Petak, 2. septembar

Danas putujem u Novi Sad, gostujem na manifestaciji BookTalk 2016, u okviru koje će biti održan panel o pravima i prevodima kada je reč o regionalnoj književnosti. Kako pisci na međusobno razumljivim jezicima objavljuju svoje knjige u državama u kojima se ti jezici govore, ali nisu njihove države.

Gde su knjige skuplje, gde su autorski honorari viši, gde sve ima prevaranata, koliko su pisci žrtve ovakvog stanja, u kome se jedan deo regiona koprca klati na ivici EU, a drugi deo regiona se koprca viseći na grani ispod te ivice. Pa, kada su u ovako bednom položaju, onda pisci pišu bolje knjige, to je pravilo. Ili ne pišu uopšte. Jedno je sigurno – srpski pisci od države ne treba da očekuju ništa.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG