Dostupni linkovi

logo-print

Zrnce idealizma u kreativnom činu umetnika


Pre svega, u javnosti je poznata kao najistaknutiji savremeni srpski kompozitor mlađe generacije. Komponovala je operu «Zora D.», koja je imala svetsku premijeru u Amsterdamu u junu mesecu 2003. godine. Isidora je uspela da svojim talentom prekine 70 godina dugo neizvođenje naše opere u inostranstvu. Davne, 1935. godine, postavljena je Konjovićeva «Koštana» u Pragu. Jedan od najistaknutijih operskih reditelja na svetu, David Pountney, režirao je Isidorinu operu. Između ostalog, za njeno stvaranje rekao je: ''U masi predstavnika takozvane akademske moderne, koji svi jedan drugoga loše imitiraju, njen muzički glas odmah me je osvojio svojom originalnošću, neposrednošću izraza i, pre svega, emocionalnom ekspresivnošću, što danas predstavlja retkost, a što je od neprocenjive važnosti u slučaju kada jedna priča treba da se ispriča na sceni''. Ovom operom otvorena je i pedeseta, jubilarna, sezona Bečke kamerne opere. Kod nas je holandsko austrijska produkcija ove opere gostovala u okviru BEMUS-a 2004. godine, posle veoma uspešnog izvođenja u Evropi. Isidora Žebeljan, zbog ove opere, bila je izabrana među deset najznačajnijih ličnosti u prošloj godini. Nepravedno bi bilo da se ne spomenu i druge kompozicije ove umetnice: «Pesma putnika u noći», «Na Dunavu šajka», «Konji svetog Marka», «Skomraška igra». Napisala ih je 25 i neretko ih sama izvodi. Isidora je dobila i brojna međunarodna priznanja, a kod nas i najznačajniju, nagradu Stevana Mokranjca.

''Prirodno je da uspesi prijaju i da budu potvrda za uporan rad, ali mogu od vas i da naprave sujetnu osobu'', kaže Isidora u 37. godini života, ali odmah dodaje: ''Sujete se najviše plašim, jer ona uništava stvaralački rad». Bliže mi je verovanje da se to Isidori neće dogoditi, jer na pitanje: čemu se raduje, ona je jednostavno odgovorila: ''Svome sinu, porodici, dobroj umetnosti i dobrim ljudima''.

RSE: Našla sam vas u Novom Sadu. Kao dobitnica Sterijinih nagrada, ne možete da propustite jubilarno Pozorje?

ŽEBELJAN: Ove godine sam pozvana da budem član žirija, što smatram velikom čašću. Veoma mi je drago što sam ovde. To je prilika da se malo opustim, da pogledam dobre predstave, što nisam bila u prilici u poslednje vreme, jer sam mnogo radila.

RSE: Nosilac ste koliko Sterijinih nagrada?

ŽEBELJAN: Dve - za muzike u predstavama «Govorna mana», na tekst Gorana Markovića, u režiji Milana Karadžića i «Jegorov put», autorke teksta i režisera Vide Ognjenović.

RSE: Ima li pedeseto Pozorje atmosferu i miris prošlih vremena, kada je Novi Sad bio stecište vrhunskih pozorišnih umetnika, od Slovenije do Makedonije? Pamtite li ta vremena?

ŽEBELJAN: Ne tako dobro, ali ovogodišnji selektor, gospodin Ivan Medenica, učinio je veliki napor da povrati taj duh. Dosta je predstava iz Hrvatske, Slovenije i Makedonije. U doba kada je pozorišni život bio veoma razvijen i bogat, nisam bila deo tog sveta. Tada sam živela u muzičkom svetu. To su neka moja studentska vremena. Nažalost, ne poznajem taj svet, ali sada će biti prilike da upoznam neke zanimljive ljude. Postoje muzičari iz drugih sredina koje sam odlično poznavala i nadam se da će se neki kontakti ponovo uspostaviti.

RSE: Napravili ste svetsku karijeru, ali da li vas poznaju u regionu?

ŽEBELJAN: Za mene je bilo divno iznenađenje kada sam dobila vest sa ovogodišnjeg zagrebačkog Bijenala, gde je izvedena jedna moja minijatura. Reč je o jednoj prerađenoj kompoziciji iz pozorišne predstave koja se zove «Sarabanda». Ljudi koje poznajem iz davnih vremena, iz druge polovine osamdesetih, gospodin Ivo Josipović i Berislav Šipuš iz Zagreba, kao i moj veoma drag prijatelj koji već dosta dugo živi u Holandiji i kojeg dugo nisam videla, Srđan Dedić, su se vrlo rado setili i moje muzike i mene. Čuli su za neka dešavanja koja su obeležila moju muziku u poslednje vreme. To mi je bilo veoma drago. Nadam se da će život otvoriti neke prilike da se sa njima sretnem.

RSE: To znači da niste gostovali u Hrvatskoj, Bosni, Sloveniji ili Makedoniji?

ŽEBELJAN: Moja muzika je izvođena u tim zemljama krajem osamdesetih godina i početkom devedesetih, a posle toga ne, sve do ove godine.

RSE: Očekujete li da dobijete pozive iz tih sredina? Zar nije čudno da napravite svetsku karijeru i da vas slušaju u Londonu, Amsterdamu i Beču, a da vas ne slušaju u Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani?

ŽEBELJAN: Već sam dobila pozive iz Zagreba i Ljubljane, ali o tome ne bih da govorim unapred.

RSE: Da li i danas pišete za pozorište, ili su pozorište i film faza primenjene muzike koju ste napustili?

ŽEBELJAN: I sada pišem povremeno, kada mi se učini da je neki tekst zanimljiv ili kada je u pitanju neki reditelj koga poštujem i za koga znam da će uraditi nešto zanimljivo i dobro. Malo sam se umorila od te vrste muzike, pošto sam je dosta radila, a ne želim da to što radim postane rutina. Od toga se čuvam. Volim da se vraćam i pozorištu i filmu kada je dobra prilika.

RSE: Da li ste izabrali Bregovića i Kusturicu, ili su oni izabrali vas?

ŽEBELJAN: Oni su izabrali mene. Iz raznih političkih razloga se kod nas tumače svakojaki događaji svakako, a ne onako kako bi trebalo. Apsolutno sam zadovoljna tom saradnjom jer mi je donela mnogo dobrog, u smislu da sam usavršila svoj talent radeći orkestracije. Ipak je retka prilika u današnjim vremenima da jedan kompozitor dobije šansu da se vežba u radu sa orkestrom. To je dragoceno i ostaće u mom iskustvu kao vrlo važna stvar.

RSE: Radite kao profesor na Fakultetu muzičke umetnosti, a školovali ste se u osamdesetim i devedesetim godinama. Da li je puno profesora i asistenata sa Fakulteta otišlo iz zemlje?

ŽEBELJAN: Otišlo je puno ljudi i to je učinilo da se atmosfera promeni. To mi je veoma teško palo, pošto je otišlo puno kvalitetnih ljudi. Konkurencija je veoma zdrava i važna stvar za jednu sredinu. Kvalitet je prilično opao u svim segmentima, pa i u muzici. Nadam se da će u tom smislu nešto početi da se menja.

RSE: Da li to znači da nemate nameru da odete, iako ste napravili svetsku karijeru? Pretpostavljam da vam ne bi bilo teško da odete.

ŽEBELJAN: Sada više o tome ne razmišljam mnogo. Verovatno, kada bi se ukazala neka jako dobra prilika koja bi omogućila da se bavim onim što najviše volim, a to je komponovanje, verovatno bih otišla na neko vreme, jer to smatram zdravim. Nadam se da će se otvoriti vrata za jedan protok informacija i ljudi, koji su tako neophodni, kao lek, našoj sredini. U Fakultetu muzičke umetnosti se čine napori da se promeni situacija. Čuveni profesor klavira Arbo Valdma, čelistkinja Ksenija Janković, pijanista Aleksandar Madžar i drugi umetnici pozivani su da drže kurseve na Fakultetu. Dolazili su prošle godine, kao i ovih poslednjih nekoliko godina. Nadam se da će se stvari i dalje razvijati i da će se otvarati nove mogućnosti. Neka sjajna imena, poput Nade Kecman, koja je bila stub kamerne muzike u našem javnom životu, je takođe otišla. Otišlo je nekoliko vrlo kvalitetnih ljudi i balans kvaliteta je poremećen.

RSE: Krajem osamdesetih se pojavila jedna grupa mladih kompozitora pod imenom Sedam veličanstvenih.

ŽEBELJAN: To je bio jedan divan period, koji ima puno veze sa onim periodima kada je srpska umetnost bila nešto posebno. Period zenitizma mnogo volim, vreme puno, vrlo zanimljivo, ludo, divlje. U grupi Sedam veličanstvenih su bili moji divni prijatelji i kolege. Među nama nije bilo sujete i rađale su se prelepe stvari. Članovi su bili: Ognjen Bogdanović, koji sada živi u Londonu, Nataša Bogojević, koja živi u Čikagu, Ana Mihajlović, živi u Roterdamu, Igor Gostuški, koji je živeo u Beču, a sada je u Beogradu, Srđan Jaćimović, koji je u Beogradu i Vlada Jovanović, koji je bio sedmi član, ali je vrlo brzo izašao iz grupe, tako da nas je, zapravo, bilo šestoro.

RSE: Šta je radila grupa Sedam veličanstvenih?

ŽEBELJAN: Činila je čuda u muzičkom životu Beograda. Priređivali smo koncerte na poseban način, sa malim začinom koji je razbijao atmosferu grobne ozbiljnosti koja je pratila koncerte ozbiljne muzike. Iza svega toga je stajala ogromna ljubav prema muzici i veliki entuzijazam. To je bilo vreme kada su i drugi vrsni muzičari i izvođači, kao Aleksandar Madžar, Dejan Mlađenović, Sandra Belić i gospodin Aleksandar Pavlović, imali apsolutni entuzijazam i pružali nam veliku podršku.

RSE: Kakvi su to začini koji su činili manje ozbiljnim koncerte ozbiljne muzike?

ŽEBELJAN: To su bila razmišljanja o načinu kako dizajnirati koncert, kako se oblačiti i predstavljati, koji kostim odabrati, ne u pozorišnom smislu, ali nešto što bi izgledalo malo drugačije. Na jednom koncertu je učestvovala i Slađana Milošević, koja je pevala impostiranim glasom. Zapravo je to bilo vreme eksperimenata i uključivanja nekih pop elemenata, ali ne u smislu pop muzike, već onoga što je tada bilo deo popularne kulture.

RSE: Većina članova vaše grupe je van zemlje.

ŽEBELJAN: Svi su otišli početkom devedesetih.

RSE: Imate li kontakte sa njima?

ŽEBELJAN: Sa nekima više, sa nekima manje. S Ognjenom Bogdanovićem se možda i najčešće viđam, jer sam poslednjih godina često išla u London. Uvek smo provodili divne noći u razgovorima. Nataša Bogojević svraća u Beograd i čujemo se telefonom. S Anom Mihajlović se takođe viđam.

RSE: U Oxfordskom muzičkom leksikonu nema nijednog našeg kompozitora. Da li je to realno stanje stvari, kada tamo nema ni Stevana Mokranjca?

ŽEBELJAN: Tim pitanjem se bavim u javnom životu u Beogradu. To jeste veliki problem i naravno da situacija ne odgovara toj slici. Postoji nekoliko izvrsnih kompozitora i njihova muzika opstaje i dan danas, ali oni nisu imali podršku muzikologa i nekih odgovornih ljudi. Trebalo bi ulagati novac da se ta muzika prezentuje i u inostranstvu, što je normalna stvar. Poljska škola je napravila bum u Evropi šezdesetih godina, upravo zato što je imala podršku države, koja u našem slučaju nije nikada postojala. Muzika je uvek bila na poslednjem mestu. Mislim da je tu velika odgovornost na muzikolozima koji su se, izgleda, stideli onoga što je originalno u našoj muzici, a uvek su težili tome da ističu one kompozitore koji su bili samo epigoni nekih evropskih muzičkih dešavanja.

RSE: Rekli ste da volite da se osamljujete da vam srce ne postane hladno. Koje su to okolnosti u Srbiji koje čine da srce postane hladno?

ŽEBELJAN: Mislim da smo svi mi koji smo živeli u Srbiji u doba Slobodana Miloševića, ali i kasnije, naročito sada, psihički poprilično ruinirani. To se pre svega desilo zbog erozije morala i idealizma. Nije najstrašnija stvar na svetu siromaštvo, već opšte nezadovoljstvo koje je posledica sukoba između mogućnosti i stavljanja težišta na nerealne i glupe potrebe koje kreiraju mediji. Mislim na totalno predavanje potrošačkim strastima i nemogućnosti njihovih realizacija. Takvo stanje rađa veliku frustraciju i nezadovoljstvo. To jeste posledica erozije morala. U zapadnim društvima postoji slična slika i stanje stvari kada su mediji u pitanju i potrošački mentalitet, ali je sačuvan jedan deo društva koji je dostigao nivo humanosti, za koji mi se čini da ne može tako lako da nestane. To je u našem društvu u priličnoj meri nestalo, barem u vodećim krugovima, ali postoje divna iznenađenja. Sretala sam fantastične ljude na Tari i u raznim mestima po Srbiji, razne divne, dobrodušne ljude, koji imaju čestitost i moral koji se izgubio na nekim drugim mestima. To je porazno.

RSE: Vaše poznato delo je «Zora D». Ko je Zora D?

ŽEBELJAN: Zora D. je misteriozna pesnikinja koja je jednog davnog letnjeg dana 1935. godine nestala u vodama Dunava. Priča o njoj u današnje vreme se polako odmotava do svog kraja, koji je nepredvidljiv i nejasan, ali zanimljiv. To je priča i o Beogradu iz tih davnih vremena. Zanimalo me to kao neko uspostavljanje niti, koja se u nekim periodima izgubila, sa onim što sam smatrala da je bilo jako dobro i lepo u srpskoj umetnosti.

RSE: Da li je Zora D. očarala i slavnog režisera, bivšeg umetničkog direktora Engleske nacionalne opere u Londonu?

ŽEBELJAN: Da. Gospodin David Pountney je bio član žirija na velikom operskom konkursu Genesis Foundation u Londonu. On je jedan od najzaslužnijih ljudi, jedan od tih divnih ljudi koji još uvek postoje u svetu, koji su spremni da založe svoj autoritet samo zato što veruju u nešto.

RSE: Nije li to čarobno kada jedna mlada umetnica dobije podršku tako slavnog reditelja da režira njen prvenac?

ŽEBELJAN: Apsolutno. Ništa lepše čovek ne može da poželi. To je holivudska priča u koju nisam verovala, a desila se.

RSE: Kako je bilo sarađivati s njim?

ŽEBELJAN: Njegova pomoć je bila ogromna u sačinjavanju libreta. Libreto za Operu smo pisali moja sestra Milica Žebeljan, moj muž Borislav Čičovački i ja. Moglo bi se reći da je ta opera porodična manifaktura. Pošto niko od nas nije libretista, gospodin Dejvid Pauntni je rado pristao da učestvuje u tom radu, jer je on i libretista. Susretali smo se na raznim mestima po Evropi: u Pragu, Salzburgu, Londonu, Beču. Susretali smo se da bi smo radili na libretu. Njegova pomoć je bila velika. Neke od dobrih ideja u libretu su njegove. Muziku sam radila sama, kao i uvek. U Amsterdamu je pravljena audicija za pevače. Imala sam veliku sreću da izuzetni pevači budu u svim ulogama. Pevača su četiri, ali je uloga sedam, tako da jedan pevač peva po nekoliko uloga, što je deo priče, ali pripada i operskoj tradiciji. Sve je bilo jako dobro organizovano. Bio je i sjajan ansambl muzičara, Nieuw Ensemble, koji svira modernu muziku. Dirigent je bio Winfried Maczewski, inače dirigent u velikoj Nederlandse Opera.

RSE: Vaša svetska karijera je počela dobijanjem nagrade u Londonu?

ŽEBELJAN: To je veliki operski konkurs Genesis fondacije iz Londona u koji sam ušla u poslednji krug. Između 300 prispelih radova iz celoga sveta, odabrano je devet radova za prezentaciju koja je bila u pozorištu Sadler's Wells u Londonu. Genesis fondacija je naručila pet opera da budu završene, od tih devet delova opera koji su bili izabrani. Takav je bio proces. «Zora D». je prva opera koja je bila završena i prva opera ovog konkursa koja je ikada izvedena. Genesis fondacija je apsolutno posebna organizacija. Mogu reći da je to mecenaška fondacija, u najboljem smislu onoga što je nama poznato iz istorije kao mecenstvo. Fondaciju je osnovao gospodin John Studinski, bankar koji veoma voli operu i pozorište i koji ulaže ogroman novac u tu fondaciju da bi afirmisao mlade umetnike, bez ikakve koristi, bez ideje da taj novac povrati. To je fantastična ideja.

RSE: Kada uspete na svetskoj sceni, da li vas potom zaboravljaju, ili pljušte ponude?

ŽEBELJAN: Bilo je dosta ponuda posle toga. Prvo je usledila narudžbina za otvaranje izložbe u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Zatim je usledila narudžbina za Venecijansko bijenale prošle godine, od direktora Bijenala, za kompoziciju Konji svetog Marka, iluminaciju za simfonijski orkestar. Posle toga je ansambl Academy of St. Martin in the Fields, jedan od najčuvenijih i kamernih orkestara u svetu, naručio od mene novu kompoziciju za svoj ansambl. Kompozicija «Skomraška igra», napisana za njih, je izvedena u februaru 2005. godine u Londonu u Wigmore Hall-u. Dirigovala sam na svetskoj premijeri te kompozicije. Tu su i nove porudžbine o kojima ne želim da govorim unapred. To su divne stvari koje se sada odmotavaju. Ko zna šta će biti?

RSE: Pretpostavljam da ste imali mnogo susreta sa umetnicima vaše generacije u svetu. Možete li uporediti vaše mogućnosti da živite, komponujete i radite, potpuno okrenuti samo umetnosti, i vaših prijatelja u inostranstvu?

ŽEBELJAN: Život kompozitora u današnjem svetu nije nigde ružičast jer je savremena muzika svedena na nekoliko mogućih dešavanja. Imate mogućnost, pod uslovom da postoji i dar i veština, da vaša muzika postane deo jednog mnogo šireg kulturnog dešavanja, što je slučaj sa kompozitorom Arvom Pertom. Postoji i druga priča koja je vezana za festivale. To je dosta autistična priča koja je posledica svega onoga što je donela avangardna muzika šezdesetih, potpuno zatvaranje muzike u najuže moguće krugove, bez mogućnosti komunikacije sa drugom publikom. U tom smislu stvari ne stoje baš dobro. Sebe nikada nisam videla u tom festivalskom okruženju. Bilo je važno da moja muzika ima dejstvo i svoju publiku. To je ono što me održava u životu. Venecijansko bijenale jeste značajan festival, ali ipak festival zatvorenog tipa, bez obzira što postoje pokušaji da se njegov imidž promeni. Interesantno je da je većina mladih kompozitora dosta konzervativna, jer sledi akademizam avangardne muzike. Moje tumačenje toga jeste da se oni ne bave suštinom, već je to jedan od načina postizanja nekog uspeha, što je očigledno velikoj većini mladih ljudi danas servirano kao jedini smisao. Postoje i sasvim drugačije stvari. To su one lepe, optimistične i divne priče. Možda neku noseću ulogu u novom talasu zanimljivih muzika nose neki azijski kompozitori, kao što je Lejlej Tjan, koja barata avangardnim sredstvima, ali njena muzika ima dejstvo svuda u svetu. To je jedan koloristički princip, koji prija azijskim narodima. To me uvek ohrabri i uživam svaki put kada imam priliku da se susretnem sa nekim od tih kompozitora, da pričam sa njima i da slušam njihovu muziku.

RSE: Da li je Balkan u muzičkim trendovima deo sveta?

ŽEBELJAN: Tu ima jedna vrlo važna i zanimljiva stvar. Na to bih gledala iz naše vizure. Čini mi se da to može da se odnosi i na druge prostore, mada ih ja i ne poznajem tako dobro. Zanimljivo je da je naša umetnost zadržala jedno zrnce idealizma u kreativnom činu umetnika, što je retko, možda čak i unikatno u današnjoj umetnosti. Naša umetnost jeste često i konzervativna, ali to je posledica toga što ne postoji mnogo ličnosti sa integritetom, nema ih ni među umetnicima. To su ljudi koji su sposobni da veruju, da imaju dar i veštinu, a žele da istražuju. Takvi ljudi nedostaju. To zrnce idealizma koje postoji je nešto što treba negovati. Trudim se da svoje studente učim tome da se bave suštinom, ali da je i veoma važno da imaju veštinu u jednom starinskom smislu, da im ne bude svejedno šta pišu, da im ne bude važna konceptualna ideja, već da svoju ideju izraze na pravi način.

RSE: Do devedesetih činilo se da je Beograd na muzičkoj mapi sveta jedno mesto koje se nije baš zaobilazilo. Poznati svetski umetnici su dolazili i držali koncerte. Mogli su se čuti i pratiti muzički trendovi i u Beogradu. Onda je došao jedan sušni period kada su svi zaobilazili Beograd. Pretpostavljam da vam je to, kao umetniku, jako teško padalo. Da li je to vreme za nama?

ŽEBELJAN: Bilo bi lepo da se takve stvari dešavaju i u drugim gradovima u Srbiji. Kada je Beograd u pitanju, postoji jedna dobra politika, a to je finansijska i idejna podrška velikih gradskih vlasti. «Jugokoncert» čini velike napore. Dolazili su sjajni umetnici, kao Pavaroti nedavno, koji je nekada bio velika zvezda. Možda bi bilo bolje da smo čuli Ćećiliju Bartoli, ili neku novu današnju veliku zvezdu. Pavaroti je u svakom slučaju legenda i lepo je što je bio. Na BEMUS i u Beograd dolaze sve vrsniji umetnici i orkestri, od Minhenske filharmonije do Academy of St. Martin in the Fields, koji su skoro imali koncert sa Džošuom Belom. Stvari se pomeraju u dobrom pravcu.
XS
SM
MD
LG