Poslednji premijer bivše Socijalističke Federative Republike Jugoslavije Ante Marković preminuo je u noći sa nedelje na ponedeljak u 88. godini.
Marković je bio istaknuti privrednik u zagrebačkom "Končaru" i predsednik Predsedništva SR Hrvatske prije nego što je u martu 1989. izabran za predsjednika Saveznog izvršnog vijeća.
U naredne dve i po godine Marković je pokušao reformisati jugoslovensku privredu i sprečiti raspad zemlje ali je podnio ostavku u oktobru 1991. kada su Hrvatska i Slovenija proglasile samostalnost, čime je praktično počeo raspad Jugoslavije.
Marković je po izboru za predsjedavajućeg SIV-a pokrenuo ambiciozan reformski program čiji jer cilj bio tranzicija ka tržičnoj ekonomiji, koji je uključivao stabilizaciju dinara, liberalizaciju i privatizaciju, koji je dao izvrsne početne rezultate.
Dok je bio na funkciji saveznog premijera, Marković je osnovao stranku pod nazivom Savez reformskih snaga Jugoslavije, postavši tako prvi državni zvaničnik koji je osnovao političku organizaciju izvan okvira Saveza komunista Jugoslavije.
Stranku nisu prihvatili zvaničnici ni u Srbiji ni u Hrvatskoj. Reformisti su, kao sinonim za izdajnike u to vreme, bili proganjani od strane nacionalista.
20. decembra 1991. na konferenciji za štampu, Maković je ”vratio mandat” građanima Jugoslavije, rekavši da ne postoji više nijedan državni organ u Jugoslaviji kome bi se mogla podneti ostavku.
Istoričarka Ljubinka Trgovčević za RSE kaže da će ga se ljudi na prostoru bivše SFRJ sećati kao čoveka punog optimizma i sa osmehom na licu.
“Prva impresija kada se pomene Ante Marković jeste osmeh i veselost koju je nosio sa sobom. Gde god se pojavio bila je reč o razdraganom čoveku punom optimizma koji je širio oko sebe. Ono što je u političkoj sferi bilo interesantno za njega jeste da je taj optimizam koji je imao kao deo svog karaktera pokušao da prenese i na kompletnu jugoslovensku scenu. Nažalost, on se pojavio jako kasno da bi mogao narasle i nabujale nacionalističke tokove i rukovodstva da suzbije i to nametanje i pokušaj nametanja zajedništva, kroz formiranje političke partije za teritoriju čitave bivše SFRJ, bio je zapravo deo tog optimizma koji se tada činio kao poslednja nada”, priseća se Trgovčević.
Trgovčević: Bio je oličenje srećnijih vremena
Ona kaže da je Ante Marković oličavao sećanja običnih građana bivše SFRJ na dobro vreme.
“To je doba kad smo imali visoke plate, kad smo mogli da priuštimo mnogo toga i kad je on deo tog svog optimizma uspeo da prenese na sve nas. U sećanju običnog građanina to je dobro vreme posle kojeg je nastala kataklizma.”, pojašnjava Ljubinka Trgovčević.
Marković je iz Beograda početkom devedesetih ispraćen kao izdajnik, ali je 2009. godine u tom istom gradu dočekan ovacijama.
“Mislim da mu je to bila satisfakcija, ali mislim da je upravo zato što je ostao čovek koji je zadržao osmeh, on i posle toga kad se sretao na međunardonim skupovima i dalje je držao taj optimizam bez obzira na veliku ličnu katastrofu i lični neuspeh koji je preživeo pokušavajući da pred krajh nametne jedno rešenje sa političkom partijom koja bi integrisala demokratske snage unutar bivše SFRJ. Mislim da skoro nećemo živeti kao što se živelo u vreme Ante Markovića, ali zato ćemo se njega uvek sećati kao čoveka koji nam je kratkotrajno omogućio koliko toliko pristojan standard”, kazala je Trgovčević.
Beograđani o Anti Markoviću
Nakon odlaska sa mesta poslednjeg premijera Jugoslavije, Marković je napustio politiku i posvetio se poslovnoj karijeri. Od 1991. živeo je u Gracu u Austriji. Više puta je učestvovao kao ekspert u komisijama za privatizaciju i sanaciju banaka u Kazahstanu i Makedoniji.
Godine 2003. nastupio je kao svedok optužbe na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškum tribunalom, nakon čega je dao intervju zagrebačkom nedeljniku Globus, gde je izjavio kako su mu i Tuđman i Milošević potvrdili da su se marta 1991. godine u Karađorđevu dogovorili o podeli Bosne i Hercegovine.
Marković je rođen je 25. novembra 1924. godine u Konjicu u BiH, a školovao se u Dubrovniku i Zagrebu. Diplomirao je 1954. na Tehničkom fakultetu - elektrotehnički odsek, u Zagrebu.
Pre Drugog svetskog rata pripadao je naprednom omladinskom pokretu i vrlo rano postao član Komunističke partije. Učesnik je NOB-a od 1941. godine.
Marković je bio istaknuti privrednik u zagrebačkom "Končaru" i predsednik Predsedništva SR Hrvatske prije nego što je u martu 1989. izabran za predsjednika Saveznog izvršnog vijeća.
U naredne dve i po godine Marković je pokušao reformisati jugoslovensku privredu i sprečiti raspad zemlje ali je podnio ostavku u oktobru 1991. kada su Hrvatska i Slovenija proglasile samostalnost, čime je praktično počeo raspad Jugoslavije.
Marković je po izboru za predsjedavajućeg SIV-a pokrenuo ambiciozan reformski program čiji jer cilj bio tranzicija ka tržičnoj ekonomiji, koji je uključivao stabilizaciju dinara, liberalizaciju i privatizaciju, koji je dao izvrsne početne rezultate.
Dok je bio na funkciji saveznog premijera, Marković je osnovao stranku pod nazivom Savez reformskih snaga Jugoslavije, postavši tako prvi državni zvaničnik koji je osnovao političku organizaciju izvan okvira Saveza komunista Jugoslavije.
Stranku nisu prihvatili zvaničnici ni u Srbiji ni u Hrvatskoj. Reformisti su, kao sinonim za izdajnike u to vreme, bili proganjani od strane nacionalista.
20. decembra 1991. na konferenciji za štampu, Maković je ”vratio mandat” građanima Jugoslavije, rekavši da ne postoji više nijedan državni organ u Jugoslaviji kome bi se mogla podneti ostavku.
Istoričarka Ljubinka Trgovčević za RSE kaže da će ga se ljudi na prostoru bivše SFRJ sećati kao čoveka punog optimizma i sa osmehom na licu.
“Prva impresija kada se pomene Ante Marković jeste osmeh i veselost koju je nosio sa sobom. Gde god se pojavio bila je reč o razdraganom čoveku punom optimizma koji je širio oko sebe. Ono što je u političkoj sferi bilo interesantno za njega jeste da je taj optimizam koji je imao kao deo svog karaktera pokušao da prenese i na kompletnu jugoslovensku scenu. Nažalost, on se pojavio jako kasno da bi mogao narasle i nabujale nacionalističke tokove i rukovodstva da suzbije i to nametanje i pokušaj nametanja zajedništva, kroz formiranje političke partije za teritoriju čitave bivše SFRJ, bio je zapravo deo tog optimizma koji se tada činio kao poslednja nada”, priseća se Trgovčević.
Trgovčević: Bio je oličenje srećnijih vremena
Ona kaže da je Ante Marković oličavao sećanja običnih građana bivše SFRJ na dobro vreme.
“To je doba kad smo imali visoke plate, kad smo mogli da priuštimo mnogo toga i kad je on deo tog svog optimizma uspeo da prenese na sve nas. U sećanju običnog građanina to je dobro vreme posle kojeg je nastala kataklizma.”, pojašnjava Ljubinka Trgovčević.
Marković je iz Beograda početkom devedesetih ispraćen kao izdajnik, ali je 2009. godine u tom istom gradu dočekan ovacijama.
“Mislim da mu je to bila satisfakcija, ali mislim da je upravo zato što je ostao čovek koji je zadržao osmeh, on i posle toga kad se sretao na međunardonim skupovima i dalje je držao taj optimizam bez obzira na veliku ličnu katastrofu i lični neuspeh koji je preživeo pokušavajući da pred krajh nametne jedno rešenje sa političkom partijom koja bi integrisala demokratske snage unutar bivše SFRJ. Mislim da skoro nećemo živeti kao što se živelo u vreme Ante Markovića, ali zato ćemo se njega uvek sećati kao čoveka koji nam je kratkotrajno omogućio koliko toliko pristojan standard”, kazala je Trgovčević.
Beograđani o Anti Markoviću
Nakon odlaska sa mesta poslednjeg premijera Jugoslavije, Marković je napustio politiku i posvetio se poslovnoj karijeri. Od 1991. živeo je u Gracu u Austriji. Više puta je učestvovao kao ekspert u komisijama za privatizaciju i sanaciju banaka u Kazahstanu i Makedoniji.
Godine 2003. nastupio je kao svedok optužbe na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškum tribunalom, nakon čega je dao intervju zagrebačkom nedeljniku Globus, gde je izjavio kako su mu i Tuđman i Milošević potvrdili da su se marta 1991. godine u Karađorđevu dogovorili o podeli Bosne i Hercegovine.
Marković je rođen je 25. novembra 1924. godine u Konjicu u BiH, a školovao se u Dubrovniku i Zagrebu. Diplomirao je 1954. na Tehničkom fakultetu - elektrotehnički odsek, u Zagrebu.
Pre Drugog svetskog rata pripadao je naprednom omladinskom pokretu i vrlo rano postao član Komunističke partije. Učesnik je NOB-a od 1941. godine.
