Ključna pitanja na naslovnim stranama medija i u 2013-oj biće kriza zapadnog političkog poretka, globalna ekonomska kriza, zaoštravanje sukoba na Bliskom istoku i zabrinutost zbog povlačenja SAD sa međunarodne scene.
Najveći izazov je kriza zapadnog modela demorkatije izazvanog nesposobnošću SAD i Evrope da reše svoje fiskalne i finansijske teškoće. Problemi su ekonomski, ali su slabosti političke. Kontinuirani neuspeh u suočavanju sa ovim pitanjima, rezultiraće slabljenjem globalnog ugleda Zapada u svakoj dimenziji njegove nacionalne snage – sposobnsti da prosperira, pokrene i usmerava međunarodna kretanja kao i da ostvaruje svoje ključne nacionalne interese.
Najkritičnije pitanje za SAD je da spreči pad sa svoje “fiskalne litice” – kombinacije predviđenog povećanja poreza i automatskog smanjenja potrošnje, što će biti veoma bolno pa bi to trebalo da primora Kongres da prihvati paktet u kome bi se našlo smanjenje potrošnje, povećanje prihoda i reforma raznih socijalnih benefita.
U ekonomskom smislu, sporazum je svakako dostižan. Da li će politički uslovi to omogućiti zavisi od Republikanske partije, koja nakon poraza na predsedničkim izborima, sada vaga da li bi takav dogovor bio u njenom interesu ili su na prvom mestu ekonomske potrebe zemlje.
Za sada, međutim, opasnost od fiskalne krize nije podstakla glavne aktere da postignu neophodni kompromis kojim bi se prevazišla politička polarizacija.
U Evropi, ekonomski problemi su daleko ozbiljniji – ali i u njoj je nemoguće iznaći nužnu političku volju, iako se evro tetura na ivici propasti. To je opasan način življenja. U svakoj fazi, kada se tržište uzdrma kao “prasak biča”, vlade tek onda reaguju. Međutim, u svakoj etapi raste cena mera neophodnih za rešavanja problema. Mehanizmi koji su dovoljni za prevladavanje problema u određenom trenutku, nisu dovoljni samo nekoliko meseci kasnije.
Uprkos dosadašnjih mera, bolne strukturalne reforme moraće da traju godinama – što je težak zadatak za bilo koju demokratsku zemlju pojedinačno, a kamoli za mnoge od njih koje muče zajedničke nevolje.
U stvari, kriza u evrozoni se pretvorila u 2012. od vanredne situacije koja je neposredno ugrožavala njene članice u hroničnu bolest koja će trajati godinama. Izazov u 2013-oj je da se nastave rigorozne mere, izbegnu neuspesi i usmeri ka obnovi rasta.
Decenijama su SAD i Evropa bili dva centra globalnog upravljanja. Oni imaju iskustvo u rešavanju globalnih problema i odlučnost da deluju. Međutim, ovi kvaliteti su zavisili od uspeha upravljanja na samom Zapadu. U trenutku kada je ovaj model prestao da bude uspešan, svet je počeo da traga za vođstvom na drugoj strani. Međutim, neće se naći zamena za globalnu ulogu SAD i Evrope, barem u dogledno vreme,
Bliski istok: Nastavak sektaških sukoba
Bliski istok će, u međuvremenu, i dalje zahtevati pažnju međunarodne zajednice. Od Maroka do Irana, region je i dalje pod uticajem političkih promena proizašlih iz Arapskog proleća. Islamisti, nakon dugogodišne opozicione uloge na koju su se navikli, sada preuzimaju mnogo teži posao upravljanja. Verski pokreti se transformišu u političke partije, a sekularne grupe se suočavaju sa problemom organizaovanja efikasnih partija. Čini se da će u narednim godinama sektaški sukobi imati presudan uticaj na događaje u ovom regionu.
Iranski parlament
Vladajući decenijama na, inače, neefikasan način, diktatori na Bliskom istoku su uspeli da zadrže pod kontrolom podele između sunita i šiita. Nametnuti mir je doživeo krah najpre u Iraku, gde je američka invazija izazvala sektaški građanski rat. Stiče se utisak da je Irak na ivici raspada na kurdski, a, možda, kasnije i šiitski i sunitski deo, delimično i zbog uticaja Irana.
Mule iz Teherana igraju, takođe, glavnu ulogu i u Siriji, u kojoj se manjinski šiitski vladari u Damasku bore za goli opstanak u većinski sunitskoj zemlji. Sunitske i šiitske vlade u celom regionu doturaju oružje i novac njima bliskim grupama, zauzimajući tako stranu u sukobu u Siriji.
Sektaški sukobi nisu ograničeni samo na Siriju. Liban očajnički pokušava da očuva krhki mir. U Bahreinu, sunitska vlast brutalno guši pobunu šiita. Mnogo je verovatnije da će se ovaj trend širiti po celom regionu, nego što je realno zamisliti događaje koji bi ih preokrenuli.
Povlače li se SAD sa globalne scene?
Zabrinutost zbog povlačenja SAD sa globalne scene imaće, takođe, sve veći uticaj na zbivanja u 2013. godini i kasnije. Ta strahovanja su podstaknuta zbog najavljenog povlačenja američkih trupa iz Avganistana krajem 2014. Politike avganistanskih suseda – pre svega Pakistana, Irana, Indije i centralnoazijskih zemalja – već se prilagođavaju tim novim okolnostima kako bi zadržale uticaj u tom regionu.
Istovremeno, ubrzani rast američke proizvodnje nekonvencionalnog gasa i nafte, drastično će smanjiti zavisnost Vašingtona – i stoga njegovo interesovanje – za bliskoistočne zemlje bogate naftom.
Na kraju, budžetski deficit SAD i neophodne mere štednje, po nekima sugeriše da će igrati manju ulogu na međunarodnoj sceni u narednim godinama.
Bez ozbira da li je sporo povlačenje Vašingtona iz globalnih poslova dobrodošlo ili izaziva strahovanja – kao i da li će do toga uopšte doći – najverovatnije će podstaći prilagođavanja strategija ostalih aktera koji predviđaju takav trend u američkoj politici.
U ovom trenutku nije jasno kako to može da utiče na globalne procese ili američke interese. Međutim, to će svakako u velikoj meri oblikovati procese sledeće godine.
Kritičan trenutak u Aziji
Kina i SAD – protagonisti najvažnijih bilateralnih odnosa u svetu – upravo su okončali napetu fazu u promeni rukovodstva. Međutim, tu se sličnosti završavaju. Pojedini ključni akteri u timu predsednika Baraka Obame biće zamenjeni, ali ključni pravac njegove politike je već određen i on može odmah da krene da rešava mnoga pitanja koja su bila na čekanje tokom višemesečne izborne kampanje.
Si Đinping
Novi kineski lider Si Đinping, s druge strane, suočava se sa mnoštvo hitnih izazova. Mora da postigne konsenzus među novim liderima oko nove politike podesne za jačanje uloge Kine na međunarodnoj sceni.
Odlazeća garniture kineskih lidera mogla je sebi da priušti usporavanje rasta i akumuliranje političkih i socijalnih problema nakon višegodišnjeg strelovitog ekonomskog uspona – Si Đinping ne može. On mora da ubrza rebalansiranje kineske ekonomije i, istovremeno, suoči sa rastućom nepokornošću nove, snažne srednje klase, u koju spada oko 300 miliona građana. Ta neophodna promena politike često će izazivati tenzije.
Takođe, nova kineska vlast ne može sebi priuštiti da na globalnoj sceni izgleda slabo. Sve informisanije kinesko stanovništvo, gnevno zbog rasprostranjene korupcije i lično bogaćanje elite – ipak je prijemčivo za nacionalističku politiku.
Javnost, kao i mnogi u vladajućim krugovima, veruju u mnoštvo teorija zavere o namerama SAD – na primer, da nastoje da zaokruže Kinu, zatim da podstiču Japan na akcije u spornom Istočnokineskom moru, izazivaju probleme oko Tajvana. Većina Kineza očekuje aktivniju, samopouzdaniju, pa i agresivniju spoljnu politiku.
Vašington i Peking će morati da razdvoje retoriku i uzajamna sumnjičenja od aktuelnih promena u politici. Tinjajući sukob u Istočnokineskom moru moraće da se drži pod kontrolom tokom i nakon izbora u Japanu. SAD će morati da otklone štetu koju je izazvalo preusmeravanje prioriteta ka Aziji (kao “pivota” njihove politike), što je pojačalo podozrenje Kine da je cilj Vašingtona da joj suzi manevarski prostor. Biće potrebno mnogo vremena da SAD ubede Peking da preusmeravanje njihove pažnje sa Bliskog istoka prema Istočnoj Aziji, počiva na njihovim ekonomskim, političkim kao i interesima u sektoru bezbednosti u tom regionu.
Povrh svega, Kina i SAD moraju da preduzmu prve teške korake u definisanju nove vrste odnosa velikih sila u kojima je Kina manje podređena, a više odgovoran globalni lider koji preuzima teret koji proizilazi iz te uloge.
Čudan trenutak u Rusiji
Veliki ulični protesti u Moskvi krajem 2011. nagoveštavali su politički zaokret u Rusiji. Međutim, umesto da jača, ovaj pokret je slabio i samo tri meseca kasnije Vladimir Putin je ubedljivo ponovo izabran za predsednika – mada sa prilično uzdrmanim legitimitetom. On je skoncentrisao veliku moć u svojim rukama, lepeći etikete svima koji ga ne podržavaju da su “dekandenti” i nepatriote. Istovremeno, optužuje ruske nevladine organizacije koje primaju pomoć sa Zapada, da su “strani agenti”. Na međunarodnom planu, Putin sprovodi svoju politiku “pivota”, odnosno usmeravanja ključne pažnje ka Aziji, ljutito se distancirajući od Zapada.
Najverovatnije neće biti opipljivih promena u Rusiji u 2013, već će to biti duga, postepena evolucija koja će trajati godinama. No, Rusija nije više što je nekada bila. Urbana elita i dobro informisana srednja klasa, koja je slobodnija i prosperitetnija kao nikada do sada – itekako je svesna mana režima.
Agresivnija spoljna politika je, čini se, deo Putinovog odgovora na domaće probleme – iako je takav pristup u suprotnosti sa interesima Rusije, kao što je tvrdoglava podrška režimu u Siriji.
Najvažnija odluka u neposrednoj budućnosti biće da li SAD i Rusija mogu da iznađu način da sarađuju oko odbrambenog raketnog sistema, koji obe zemlje nameravaju da grade.
Saradnja u toj oblasti je ključna za promenu odnosa Rusije prema Zapadu, kao i budućnost kontrole nuklearnog naoružanja. Biće dobro ako dođe do te promene, a loše ako sve ostane po starom.
Između nekoliko aktuelnih i potencijalnih kriza na Bliskom istoku, ekonomskih i političkih izazova sa kojima se SAD i Evropa moraju suočiti, kao i krhkih odnosa između SAD i Kine – 2013. će biti godina od ključne važnosti za međunarodne odnose.
*****
Džesika Metju je predsednica Karnegijeve fondacije za međunarodni mir (the Carnegie Endowment for International Peace).
