Savet za borbu protiv korupcije presavio je tabak i izveštaj o političkom uticaju na rad Fonda za razvoj, famoznog projekta bivšeg ministra ekonomije Mlađana Dinkića, predao Vladi, ali i Tužilaštvu Srbije. Iako je cilj Fonda podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća, posebno u manje razvijenim regionima, najviše sredstava izvukli su najveći srpski tajkuni iz najrazvijenijih gradova – Beograda, Novog Sada i Niša. Uprkos enormnoj zloupotrebi novca građana Srbije koju su još jednom počinili političari u korist tajkuna, sagovornici RSE ne veruju da će iko krivično i finansijski za to odgovarati.
Preko famoznog Fonda za razvoj političari, pre svih Mlađan Dinkić, ministar za ekonomiju u Vladi Mirka Cvetkovića i njegovi URS kadrovi, od 2007 do 2013. godine umesto malim i srednjim preduzećima i firmama iz nerazvijenih opština, milijarde dinara jeftinih kredita davali su firmama najvećih srpskih tajkuna, među kojima prednjače kompanije Miroslava Miškovića, Miroslava Bogićevića, Vojina Lazarevića, Miodraga Kostića, Zorana Drakulića, Željka Mitrovića, Nebojše Čovića, Gorana Perčevića, dragana Popovića i drugih. U Upravnom odboru Fonda, naravno, sedeli ministri, a predsedavao mu je jedno vreme i njegov idejni tvorac – Mlađan Dinkić. Niko nije kontrolisao da li su krediti odobreni tajkunima namenski trošeni, a osim toga, te bogate pozajmice nisu ni vraćane, kaže za RSE Jelisaveta Vasilić iz Saveta za borbu protiv korupcije, koja naglašava da je sve to zrelo za jednu dobru istragu.
“Mi smo upozorili prethodnu vladu, vladu Tadića, da je mnogo para nenamenski potrošeno i da nisu vraćane, međutim – ništa se nije dešavalo jer to je bila Alajbegova slama. To znači uzimani su jeftini krediti, nisu vraćani, nije kontrolisano trošenje. To je baš onako za jednu dobru istragu”, kaže Vasilićeva i dodaje da bi tužilaštvo tu imalo čime da se pozabavi:
“Izvinite, radi se o zloupotrebama trošenja državnih para, uz nekontrolisanje da li se namenski troše i da li se vraćaju. Gde i koliko tužbi ima Fond za vraćanje kredita?! Fond je institucija kojom su upravljali ministri – ministar finansija, ministar privrede i regionalnog razvoja i drugi”, podseća ona.
Prema podacima Dinkićevog Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, od 2007. do kraja 2011. godine za kredite je iz Fonda izdvojeno gotovo milijardu evra, a da niko nije kontrolisao trošenje tih para, na šta je ukazao i državni revizor.
Savet za borbu protiv korupcije izračunao je da je za deset godina preko Fonda za razvoj plasirano milijardu i osamsto miliona evra. Fokusirajući se posebno na period od 2007. do 2013. godine, otkrio je da su ukupno odobreni krediti Fonda iznosili око 882 милиона miliona dinara ili više od osam miliona evra, pri čemu je za oko tri i po miliona evra više odobreno firmama Miroslava Miškovića nego svim drugim preduzetnicima zajedno.
Fond za razvoj je ovim političkim kreditima ne samo cinično ismejao cilj zbog koga je osnovan, a to je pomoć nerazvijenim regionima i malim firmama, nego je te pare najbogatijima doslovno poklonio jer nije bilo kontrole trošenja tih sredstava niti pokretanja mehanizama naplate kredita.
Tako je, dakle, još jednom dokazano postojanje čvrstog interesnog zagrljaja tajkuna i srpske političke elite, pre svih Mlađana Dinkića i njegovih kadrova iz G17 i URS, pri čemu, razume se, ni pripadnici drugih opcija nisu odoleli tom zagrljaju. Dok je Boris Tadić u predizbornoj kampanji 2012. godine populistički apelovao na građane da osnivaju porodične firme, umesto da očekuju da država preuzme odgovornost za njihovu egzistanciju, njegovi ministri u Upravnom odboru Fonda, milione evra siromašnih građana prelivaju u dzepove vulgarno-skorojevićke skupine srpskih tajkuna, čije trangefrangovanje niti doprinosi razvoju zemlje, niti povećanju likvidnosti i zaposlenosti; u dzepove, dakle, tih beskurpulozno bahatih nekoliko, koji su nevraćanjem kredita odveli u bankrot i nekoliko banaka i koji su i dan-danas najveći poreski dužnici, uprkos tome što im se imovina i prihodi pišu u desetinama i stotinama miliona evra.
O tome da se novac iz Fonda delio po političkoj liniji svedoči, recimo, i podatak da je kredit dobio Mirko Todorović, jedan od savetnika Verice Kalanović, potpredsednice Vlade (Mirka Cvetkovića) i to u vreme kada je na čelu Upravnog odbora Fonda bio njen partijski šef i ministar Mlađan Dinkić. Zanimljivo je pri tome da je Todorović, prema medijskim navodima, sa uplatom od 3,5 miliona dinara pre tri godine bio najveći donator stranke G17 plus.
Rad Fonda za ra razvoj predstavlja jasan primer sprege političkih partija, izvršne vlasti, tajkuna, kriminala i korupcije ocenjuje i Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija, a upitan ima li ovde prostora za krivičnu odgovornost kaže:
“Naravno da ima prostora za krivičnu odgovornost i ona je na onima koji su imali faktičku moć i obavezu odlučivanja, a koji su postupali suprotno zakonu, dakle, na onima koji su davali kredite, omogućili nenamensko trošenje sredstava i neaktiviranje mehanizama naplate. Dakle, to su ljudi koji su sedeli u Upravnom odboru Fonda za razvoj – ministri Vlade Republike Srbije i direktorka Fonda”, kaže Dobrašinović, koji ne veruje da će iko od pomenutih bilo krivično bilo finansijski odgovarati i vratiti novac budzetu Srbije:
“Kod nas to nije praksa. Kod nas onaj ko ukrade nema nikakvu obavezu da vrati, čak po pravilu neće ni krivično odgovarati. Dakle, ono što se do sad nije dešavalo, po svoj prilici se neće desiti ni u ovim nazoviizmenjenim okolnostima. Problem je u tome što su, ne zakonski nego suštinski, nosioci javnih funkcija abolirani od bilo kakve krivične i finansijske odgovornosti. Kada kasirka napravi štetu u supermarketu, ona vrati novac koji je manje naplatila nekom od svojih mušterija, a kada državni funkcioner napravi štetu budžetu Republike Srbije, koja se često, kao u slučaju Davinić, recimo, meri desetinama miliona evra, on je potpuno aboliran od finansijske odgovornosti”, kaže Dobrašinović.
