Zbog čega Bajrakli džamija nije obnovljena?

Bajrakli džamija jedan je od najstarijih objekta u Beogradu, izgrađena je krajem 16. veka, i danas je jedina u srpskoj prestonici. Nakon burnih događaja u njenoj istoriji, ukazom Karađorđa džamija je sačuvana, a Knez Mihailo je obnovio 1868. Današnji naziv dobila je krajem 18. veka, kada su je Beograđani tako nazvali jer se na nju isticao barjak, zato što je zauzimala vidno mesto u gradu. Tokom ratnih devedesetih godina dvadesetog veka često je bila na meti napada pojedinaca, ali je najveća oštećenja pretrpela 18. marta 2004. kada su je, odmah nakon nasilja 17. marta nad Srbima na Kosovu, napali i zapalili organizovani huligani.

Mustafa Jusufspahić, iz Islamske zajednice Srbije, izjavio je za naš program da je obnova krenula šest meseci nakon paljenja, i da su za pet godina samo promenjeni prozori i urađena fasada džamije:

"Unutar džamije ni električne energije nemamo kako bi trebalo, oštećen je pod, biblioteka je potpuno spaljena, i dalje je zgarište, a pored biblioteke izgoreo je i internat. Naša zajednica nije nikada izazivala nikoga niti je pravila nerede već je uvek bila most koji spaja ljude. Ne znamo kako pojedini mediji imaju obraza da kažu da je to bila samo osveta. Osveta za šta?! Osveta za koga?!"

Jusufspahić kaže da je iz Nacionalnog investicionog plana odobreno 25 miliona dinara za obnovu, ali da tog novca još nema.

Pet godina od napada na Bajrakli džamiju i nišku Hadrovića džamiju, gde je potonja uništena gotovo do temelja, obeleženo je skupom u beogradskom Etnografskom muzeju, kom su prisustvovali predstavnici većine najvećih verskih zajednica, među kojima i Srpske pravoslavne crkve.

Beogradski muftija Muhamed Jusufspahić rekao je da se ova teška i sramna godišnjica obeležava sa željom da se više nikada ne ponovi divljanje nad kulturnim nasleđem Srbije i njenog naroda:

"Ne mogu da se ne setim poslanika božijeg Muhameda, blagoslovljenog i hvaljenog, koji kaže: Ko od vas vidi kakvo zlo neka ga otkloni rukom svojom, a ako ne može, neka otkloni savetom, neka kaže. Ako ni to nije u stanju, onda neka prezire taj čin. Nikada nije kasno da savest profunkcioniše."

U večeri napada na džamije, zbog mlake ili gotovo nikakve reakcije tadašnje vlasti i policija na terenu je delovala sporo i neadekvatno. Jedan od retkih koji je ispred Bajrakli džamije huligane pokušao da odvrati od divljaštva bio je mitropolit Srpske pravoslavne crkve Amfilohije. Na petogodišnjicu tog događaja vladika Srpske pravoslavne crkve Porfirije izrazio je nadu da će Bajrakli džamija uskoro biti obnovljena, i poručio da su bogomolje mesta spajanja, a ne razdvajanja:

"Spaljivanje i rušenje bilo kojeg hrama ili bogomolje, bez obzira na to kojem narodu pripada, jeste spaljivanje onoga što je zajedničko i što pripada svima. Spaljivanje jedne bogomolje nije spaljivanje samo cigle i kamena, niti je to spaljivanje nečega što pripada samo jednom narodu. Ubistvo jednog čoveka jeste zločin, a rušenje bilo kojeg hrama, gde god da se on nalazio, jeste zločin u odnosu prema svakom čoveku i svim ljudima."

Prisetivši se noći napada na Bajrakli džamiju, rabin Isak Asijel, poglavar Jevrejske zajednice u Srbiji, rekao je da to nije bio samo udarac na islamsku zajednicu, već i na Beograd:

"Plakao sam, to je bilo poslednje mesto da se tako nešto dopusti. To je kao da je država sama sebi opalila ne jedan već dvadeset šamara – to je taj autogol. Ali, dobro, desilo se. Pali smo, svi smo pali, ali će biti strašno ako ostanemo da ležimo – moramo da ustanemo."

Marijana Ajzenkol, iz Međureligijskog centra, kaže da i danas zbog svega oseća veliku tugu:

"Žao mi je zbog islamske zajednice, ali mi je žao i zbog nas koji na neki način snosimo deo odgovornosti, jer možda nismo učinili dovoljno. Možda tu reč "kultura", koja znači "negovanje", nismo dovoljno primenili na naše živote i negovali te duše."

U požaru Bajrakli džamije 18. marta izgoreo je i kuran star 400 godina, na šta se osvrnuo profesor orjentalistike Darko Tanasković zaključivši:

"Izgoreo je kuran star 400 godina, ali kuran ne može izgoreti. Zajedničko obeležavanje ovakvih događaja jeste korak ka tome da se oni više nikada ne ponove. Bio bih veoma srećan kada bi se ovakav skup održao, na primer, u Prizrenu, gde je spaljena Bogorodica Ljeviška, ili u Podujevu, gde je slomljen i bačen krst sa crkve, ali i u svim drugim mestima gde su stradali hramovi gospodnji. Ali, to što takvih skupova još uvek nema svugde ne znači da mi u Beogradu ne bi trebalo da se okupljamo."