Priredio: Slobodan Kostić
Dvojica aktivista i novinara, inače članova antifašističkih udruženja u Srbiji i Hrvatskoj - Srđan Papić Đurić iz Zrenjanina i Dalibor Piskrec iz Zagreba - upravo su se vratili sa svog 740 kilometara dugog puta od Zrenjanina do Aušvica koji su prevalili peške kako bi ukazali na probleme sa kojima se suočavaju izbeglice. Njihova pešačka akcija do mesta koje je, kako kažu, “istinski pokazatelj pogubne ideologije krvi i tla” i “najgorih zločina protiv čovečnosti” je “važna posebno za mlade u regionu Zapadnog Balkana da se motivišu, informišu i uče o tome kako da prepoznaju desni ekstremizam, ali i da solidarno i aktivno učestvuju u izgradnji mira, da pomognu žrtvama ratova, izbeglicama, ali i da se pridruže u borbi protiv neofašizma“.
Akciju je organzovala Panonska aktivistička organizacija (PAOR) kroz program "Walking ideas", a ovako je, iz perspektive Srđana Papića i Dalibora Piskreca proteklo ovog putovanje.
Uz kišu, vetar i hladnoću
10.02.2015.
Danas pređeno 55 kilometara Zrenjanin-Kikinda. Uz kišu, jak vetar i hladnoću... izbeglice na sličan način prolaze težak put, često hodajući po nekoliko stotina kilometara u teškim vremenskim uslovima. Akcija se nastavlja do graničnog prelaza Đala u pravcu Segedina.
(Fotogalerija sa putovanja)
Peške do Aušvica
12.02. 2015.
Srbijanska pogranična policija u Đali nas je “lepo i brzo” ispratila sa pečatima u pasošu. Na naše pitanje da li možemo da prespavamo u svom šatoru u blizini graničnog prelaza rekli su nam da je bolje da pređemo na mađarsku stranu pa da tamo kampujemo.
Na mađarskoj strani postavili smo šator u napuštenom i ruiniranom objektu. Bila je hladna noć i nismo imali dovoljno pijaće vode. Zamolili smo mađarsku pograničnu policiju da nam napune vodom naše dve male flašice od pola litra. Neljubazno su odgovorili da nemaju vode i da idemo u selo koje je udaljeno oko 5-6 kilometara. Vratili smo se do napuštenog objekta gde nam je šator, a onda su nam došli u “vizitu” rendžeri-policajci džipom koji su nas ponovo legitimisali i proverili podatke... Sipali su nam pola litra vode uz obrazloženje da i oni imaju svega dva litra za celo veče... Prenoćili smo ostatak večeri u miru.
Ujutru u 8:15, pred polazak, stigla je nova “vizita” službenika granične službe i naoružanih vojnika. Opet smo odgovarali na ista pitanja, a službenik nas je proveravao ispitujući svaki podatak upisan u našim pasošima/putovnicama. Ime i prezime, imena naših roditelja, adresa upisanih u pasoš, kada smo i kako prešli granicu, gde idemo... granični službenik se smejao, ponavljajući reč Aušvic, no nismo razumeli šta mu je tačno bilo smešno pošto je govorio na mađarskom jeziku sa tri vojnika... Na kraju smo na našem boravištu, napuštenom objektu ostavili nekoliko važnih aktivističkih poruka. “Antifa action” i “Refugees welcome”.
Zajedno na protestu
14.02. 2015.
Posle čitavog dana bez internet konekcije, na kiši, hladnoće i posle više od 24 sata nespavanja, stigli smo u Budimpeštu. Stigli smo u podne, ostavili stvari u aktivističkom “skladištu”, prostoru u kojem smo kasnije i noćili.
U 14 časova, zajedno sa drugarima/cama, antifašistima/kinjama iz Budimpešte, prošetali smo na protestnom skupu, gde je mesto regionalnog okupljanja neofašista. Umor nas nije sprečio da zajedno sa drugarima/cama protestujemo. Oko 100 aktivista/kinja uzvikivalo je “no pasaran” nedaleko od mesta gde se u isto vreme održavao neofašistički skup.
Nepodnošljiva težina ranca i bolovi
17.02.2015.
Posle dva dana hodanja kroz Niske Tatre shvatili smo da uopšte nisu “niske” i da su vrlo hladne, noću je temperatura padala i preko -5. U podnožju Tatri, posle traženja smeštaja u Zvolenu, uspeli smo da se dogovorimo sa drugarima/cama iz organizacije “Združenie Slatinka” iz Zvolena da prespavamo kod njih. To nam je na kraju bila mirna noć, nakon čega su usledila dva dana putovanja planinskim krajem.
Težina ranaca bila je jedva izdrživa. Bolovi nisu za priču pošto je o tome bolje ne razmišljati, lakše se hoda... dovoljno je samo ovo napisati: bole ramena od ranca, kukovi, kolena, zglobovi i na kraju, naravno, stopala i žuljevi.
(VIDEO Zabeleška sa puta: Šibani vetrom)
Za noćenje na Niskim Tatrama, odustali smo od napuštenih prostora zbog hladnoće, tako da je utočište bila železnička stanica/kolodvor. Odlično mesto koje radi non-stop. Ono što je bilo loše na toj stanici je zakucana željezna šipka po sredini klupica. Pretpostavili smo da je taj izum postavljen zbog sprečavanja da se neko previše raširi ili spava na njima... No to nas nije sprečilo da zaspimo, osim što nas je ujutru šef železničke službe u plavoj uniformi probudio i objasnio da takvo ležanje na klupama u stanici nije “kulturno”...
Tog dana smo hodali oko 50 kilometara i došli u blizinu graničnog prelaza za Poljskom.
18.02. 2015.
Noć u podnožju Niskih Tatri u blizini granice Slovačke i Poljske, počeli smo u autobuskoj stanici. Mislili smo da ćemo veče završiti u miru, spavajaći u toploj čekaonici. U 22 časova došao je strogi “šef” stanice i rekao nam da odmah napustimo čekaonicu. Rekao je da tu ne možemo da boravimo. Izašli smo i prenoćište pronašli preko puta, iza dućana, pored reke.
Nastavili smo pešačenje u pravcu Poljske.
Jedini koji je ponudio pomoć
20.02. 2015.
Prolazak kroz Poljsku. Puno ljubaznih ljudi spremnih da pomognu. Za razliku od Mađarske i Slovačke, policija nas nije zaustavljala niti proverala. Noćili smo ispred železničke stanice u gradu Zywec, oko 40km od Aušvica. Bilo je hladno sa maglom i susnežicom. Imali smo krovnu nadstrešnicu koja nas je štitila od padavina. Umotani u vreće pokušavali smo da zaspimo.
Mladi student iz Poljske doneo nam je čokoladu, sok i konzerviranu ribu. On nije znao razlog i cilj našeg putovanja, no ponudio je pomoć. Ponudio je na kraju i da nam pokloni malo novca za voznu ili kartu za bus... To je jedini čovek koji nam je tokom dugog putovanja ponudio pomoć.
Mladi student iz Poljske koga smo prethodno sreli u gradu u 1.00 posle ponoći došao je do nas i na naše iznenađenje doneo nam čokoladu, sok i konzerviranu ribu. On nije znao razlog i cilj našeg putovanja, no ponudio je pomoć. Ponudio je na kraju i da nam pokloni malo novca za voznu ili kartu za bus... Bili smo prijatno iznenađeni i to nas je uverilo da i dalje postoje ljudi koji žele da pomognu izbeglicama ili beskućnicima. To je jedini čovek koji nam je tokom dugog putovanja ponudio pomoć. Blažej je ime tog momka, našeg novog druga iz Poljske.
Na cilju, mokri umorni i puni emocija
21.02. 2015.
Poslednji dan, više od 40 kilometara uz kišu, vetar i susnežicu.
Stigli smo na cilj, u mesto Osvjenćim (Aušvic) Poljska. Mokri, umorni, puni emocija. Otišli smo u posetu muzeju Koncentracionog logora Aušvic-Birkenau. Osmesi na licu i radost zbog ispunjenog cilja nestali su kada smo došli do bodljikave (nekada i električne) žice i kapije nacističkog logora iznad koje stoji natpis “Rad oslobađa” ("Arbeit Macht Frei"). Prošli smo pored žice i zgrada logora.
Razmišljali smo o “stručnjacima/kinjama i ekspertima/kinjama” koji su učetvovali u kreiranju idejnog rešenja, dizajna, ljudi koju su radili na arhitektonskom i građevinskom planiranju fabrike smrti.
Gledajući visoke dimnjake krematorijuma pored gasnih komora i vešala osećali smo jezu i tugu. Kroz razgovor smo se podsetili i na “konačno rešenje” nacista i fašista iz tog doba zbog kojeg su milioni ljudi deportovani i ubijani u Aušvicu.
Ponovo smo postavili pitanje: kako se u 21. veku, kao rešenje nekog problema može postaviti zid, ograda, bodljikava žica... Obišli smo izložbene prostore tzv. blokove ili paviljone Francuske, Belgije, Mađarske... Na kraju zastali smo kod broja 17. Taj paviljon je zatvoren 2008. godine. Paviljon - blok je mesto namenjeno za više od 10.000 ljudi koji su deportovani iz bivše Jugoslavije tokom II svetskog rata. Više od sedam godina države nastale raspadom Jugoslavije ne mogu da se dogovore kako da tu postavku u paviljonu 17 ponovo otvore. Osećali smo bes i stid.
