Svakog ponedeljka na prostoru ispred Autobuske stanice desetine Užičanki izlažu i prodaju svoje pletene rukotvorine. Ne odustaju od prodaje vunenih čarapa, prsluka, kapa, rukavica ni ovih ledenih dana, i tu su od 6 ujutru do popodne, samo da bi prodale makar par čarapa. Drugog posla nema, penzije su male, ali ni od ovog posla, čija nit vekovima povezuje generacije pletilja na zlatiborskim prostorima, nema više koristi. Namnožilo se pletilja i robe, a kupaca ni za lek. Uzalud je priča o kvalitetu vune i dobroj zaštiti od mraza.
Milanka je isperd Autobuske stanice u Užicu redovni prodavac svojih ručnih radova:
“Prodajem čarape, džempere, prsluke, rukavice, pape. Ma nemojte me ništa pitati, vidite ovaj mraz, a prodaja umanjena, nema niko da kupi čarape ni na minus deset. Zavalada je velika kriza, nema kupaca ni za lek. E, sada vidite dokle je stiglo, ni čarape za zimu, kada im je sezona, niko da kupi. Ja vidite dolazim, trudim se da bilo šta prodam, nije meni teško da ispletem, ali da prodam nikako, i to mi je najteže. Pitate me za računicu, pa ostane mi po čarapi možda 20, do 30 dinara. Ali, kad se mora, mora se!”, kaže Milka.
Među pletiljama je i poneki muškarac. Prodaju vunu. Radoje otkupljuje vunu iz nekoliko zlatiborskih sela, nosi u predionucu, a zatim u kančelima opredenu vunu, tracicionalno ofarbanu u orahovini, koprivi, paprici, iznosi na prodaju. Prodaje na kilogram. Meri svako kančelo. Pletiljino je samo da je smota u klupče, i pretvoti u neki odevni predmet. Radoje kaže, i prodaja vune je loša:
“Ovi praznici, slave, neradni dani, načisto mrtva sezona. A nije vuna skupa, kilogram, samo 700 dinara, toliko treba za jedan džemper. Ali ništa od ovog posla. A i hladno vreme, teško da prekostanemo, vidite sve i sami. Ma niko ti više ne ceni, čista je ovo runska vuna. Znate li, nekada samo je bila tražena runska vuna, to je bila vrsta ovaca, ma niko u ovom vremenu i ne zna kakava je to vuna”, konstatuje Radoje.
Pletilje su žene različitih starosnih dobi, više je onih sredovečnih i starijih. Jovanka je ovog ponedeljka među najmlađim pletiljama. Na njenom “izlogu” najviše je čarapa, pletenih na četiri igle:
“Prodajm čarape, šta ću mala penzija, a ja ionako sedim u kući, zimsko doba. Namirim sve poslove po kućim i onda sedim i pletem. Vunu nabavljam kod ovih ljudi što ovde prodaju, vuna je dobra opredena, sastavim dvestruke i pletem. Nema mnogo vajde od ovog posla, mala je tu računica, ali ne idem po komšiluku da ispijam kafe, sedim u kući i pletem. Ostane po neki dinar. Čarape pordajem po 300 dinara, prsluke po 900, ostane tako od prsluka 100 dinara, eto i to je od koristi”, kaže Jovanka.
RSE: Ostalo je malo žena koje znaju da pletu?
Jovanka: Ja sam dete sa sela, ja sam to radila kao mala, posle kao devojka, kasnije sam završila fakultet, zaposlila se. Živelasam u Sarajevu do rata, vratila se ovde sa decom. Radila sam jedno vreme na buvljaku, sada sam ovde, sedim kući raduckam, ponedeljlom prdajem. Koliko- toliko, ne tražim ništa na veresiju. Zajam ne tražim, snalazim se.
Debele jakne, marame rukavice, šalovi, to je obavezna garderoba pletilja dok prodaju na Autobuskoj stanici u Užicu. Hladnoća je velika, ali izdržava se, kaže Milena:
“Mora se, nemamo više od čega da živimo. Sve ovo ja sama pletem, ali džaba. Nema ništa. Ja ovo radim već 40 godina, ranije sam lako prodavala i čarape, i džempere, prsluke, ali sada svaka druga žena u Užicu plete i prodaje. Propale sve fabrike, žene dokone, pletu, a od prodaje ni govora”, priča Milena.
Milenina susetka na platou ispred Autobuske stanice je Dragana:
“Mrznemo se, drhtimo, bezveze, i eto. Kupim vunu, pletem po ceo dan, slaba vajda. Ja ovaj posao godinama znam, naučila me majka. Ma, mi starije žene još malo ćemo plesti, ove mlađe neće, nemaju ni račun. Pređa je oko 700 dinara, za jedne čarape treba mi 250 grama, a ja ih prodam za 250- 300 dinara, ostane mi koji dinar, gde je tu računica. A, smrzavam se ovde od ranog jutra. Mnoge žene krenule u ovaj posao, misle da tako preživimo, a nema od ovoga ništa. A od čega ćemo sledeće godine preživeti, sve se ovde svakog ponedeljka pitamo”, navodi Milena.
Pričaju pletilje kako su ranije dolazili kupci na veliko,najviše iz Raške, ranije i sa Kosova, i sve im otkupe. Dolazili su ,kažu ranom zorom, a one su ih tu čekale na ulazu u Autobusku stanice oko 3- 4 sata ujutru, i svu njihovu robu otkupljivali, na licu mesta plaćali, u džakovima nosili. Ti trgovci su dalje robu užičkih pletiljaprodavali po duplo većoj ceni. I prisećaju se danas užičke pletilje, svi su zarađivali. Nema više toga vremena, jada se Milojka iz okoline Užice:
“Mraz je, narod ne može ni da dođe da kupi čarape, a ovi iz Raške slabo dolaze, nema ih više. Nema niko da odjednom kupi 100 pari čarapa, 50 prsluka. Nestadoše svi kupci sa strane. A ovde se nas pletilja namnožilo. Ranijesam za ovo što prodam mogla da kupim sve što mi treba u kuću, sada ni kilo šećera. Zavladala sveopšta kriza. Ne cene ljudi kvalitet, kupe kineske čarape koje brzo prsnu . Sve manje i manje je pravih kupaca. Do pre 4- 5 godina ja sam samo u jednom danu prodavala po 50 pari ovde ljudima iz Užica. Kriza svake godine duplo veća. Iako svi znaju da kad obuješ vunenu čarapu, nema mraza, a zna se prehlada kreće od nogu, ali nema para”, kaže Milojka.
