U vanredne parlamentarne izbore Srbija ulazi sa medijima, inače jednoj od ključnih poluga demokratizacije jednog društva, koji su gotovo pod potpunom kontrolom vlasti. Problem kontrole medija detektovan je i u Briselu, gde se pažljivo meri stepen osvojenih sloboda zemalja kandidata za članstvo u EU. Mogu li se izbori u takvim medijskim okolnostima nazvati demokratskim?
Uticajne nezavisne TV emisije i medijske ličnosti neutralisane su na razne načine - nije se prezalo ni od kompletne smene uredjivačkih timova pod izgovorom navodne volje novih vlasnika, ni od gašenja najgledanijih emisija koje se nisu mogle “dovesti u red”. Privatizacijom uglavnom lokalni mediji su dospeli u ruke politički podobnih kupaca, ili su jednostavno ugašeni. Od Miloševićevog vremena totalne uzurpacije državne televizije u ratno propagandne svrhe, nije viđena takva upotreba medija sa nacionalnom frekvencijom kakva je danas sa televizjom Pink ili Vučićevom TV, kako je zovu u obaveštenoj čaršiji.
Medijska kontrola, kaže socijalni psiholog Zoran Pavlović, ”što je opasnost za društvo, jer znamo kakav tip režima, kakav tip vlasti želi poptunu kontrolu, što nad medijima, što nad mišljenjem sopstvenih građana.”
Kampanja targetira, pre svega one neodlučne potencijalne birače. Birači, kaže profesor Siniša Atlagić, donose odluku o učešću na izborima, znatno pre izborne kampanje. ”Tako da mediji u tom smislu kroz stalnu, permanentnu kampanju imaju ulogu u formiranju izborne odluke na duži rok ali ne u samoj izbornoj kampanji”, kaže Atlagić.
Direktor u Ipsos stratedžik marketingu Marko Uljarević, međutim, kaže da izborna kampanja u medijima može biti odlučujuća za ne mali broj, uglavnom neopredeljenih birača. Na pitanje koliki je uticaj medija u izbornim kampanjama, on kaže:
“Rekao bih da je izuzetno veliki. Govorim o uticaju, pre svega, na onaj deo biračke populacije koja još uvek ne zna za koga bi glasala, nemarava da izađe na izbore a može doći i do pomeranja kod onih koji u ovom trenutku možda nisu sigurni da li će glasati a postoji neka mogućnost da izađu na izbore.”
Kada se premijer Aleksandar Vučić nedavno pojavio u TV realitiju Milomira Marića sa estradnom zvezdom Jelenom Karlerušom i estradnom ili kako bi ona rekla “narodnom” doktorkom Nadom Macurom - bilo je jasno da je đavo odneo šalu i da će se u izbornoj kampanji pucati iz svih medijskih oružja.
Profesora Sinišu Atlagića, koji predaje političko komuniciranje na FPN ne čudi takav nastup i da je on “verovatno po nagovoru ozbiljnog marketinškog stručnjaka da se pojavljuje na mestima na kojima običan svet bi voleo da ga vidi.”
Otvaranje svakog putića i mostića, svakog tunelčića-sa medijskom i partijskom svitom, stalna je praksa vladajućeg establišmenta koji je praktično u permanentnoj kampanji. Mediji prenose šta političari poručuju bez naknadnog propitivanja koliko su obećanja realna i da li su ispunjena. Istinomeri TV N1 su retki takvi primeri.
Socijalni psiholog, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu Zoran Pavlović objašnjava kako mediji doprinose da neki lider stiče poverenje građana:
“Probili su tunel dvesta i nešto metara, iako su ljudi pre par decenija bušili planine, Alpe i otvarali ko zna kakve sve tunele... Tako sitnim postignućima se daje ogromna medijska pažnja koja kod nekoga može proizvesti utisak:evo, ovi ipak nešto rade, ipak ima nekog pomaka u društvu....”
Iako je od Miloševićevog vremena proteklo dosta vode, još su sveža sećanja na to doba, pa se poređenja stalno nameću. Iako je bio neprikosnoveni vođa, Miloševića nije bilo često u medijima-on je imao “harizmu odusustva”, dok je sadašnji sveprisutan-premijer se nalazi svuda i kontroliše sve- od čišćenja klozeta, do spasavanja zavejanih u smetovima i zarobljenim u poplavama.
Profesor Atlagić kaže da premijer Aleksandar Vučić nije prvi vođa u permanetnoj kampanji, to je činio i Boris Tadić:
“Ima čitava jedna strategija razvijena 80-ih godina u Americi, zove se ‘Rose Garden’, kod nas, meni se činilo, ta strategija je došla do izražaja u vreme Borisa Tadića. Bio sam sklon da upotrebim jednu teorijsku sintagmu ‘marketinško ubistvo politike’. To je shvatanje politike da se proces odlučivanja sveo na permanentnu marketinšku kampanju. Međutim, očito sam se prevario, pošto je danas do vrhunca doveden upravo totalni marketing u formi permanentne marketinške kampanje.”
Naši sagovornici koji se slažu da su mediji za promovisanje neke druge političke opcije uglavnom zatvoreni, što dovodi u pitanje jednako demokratsko pravo svakog učesnika izbornog procesa da dopre do glasača, ipak skreću pažnju da za konačni ishod to ne mora biti odlučujuće. I iznose primer izbora 2012. godine kada su birači koji su izgubili poverenje u Tadićevu vlast, glasali za promenu, iako im se ne baš privlačan izbor nudio i u tada kontrolisanim medijima. Jednostavno, više nije “pila vodu” priča o svetskoj krizi kao alibiju za sve neuspehe tadašnje vlasti. Danas, iako retki “istinomeri” pokazuju da mnoga obećanja vlast ne ispunjava, da se ne živi bolje uprkos ružičastoj TV slici Srbije, još “igra” mantra da su i za sve što sada ne valja i dalje krivi “žuti”.
