Dostupni linkovi

logo-print

Olivera Kovačević: Zašto ne odgovaram na napade


Urednica na Radio-televiziji Srbije (RTS), Olivera Kovačević, kometariše stalne napade u tabloidu Informer koji uz njeno ime obavezno dodaje "žuta Olja". Kovačević u Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa govori i o tome zašto je RTS često na meti vlasti i naprednjaka, šta misli o izostanku bilo kakvog dodatnog pitanja voditelja TV Dnevnika ministru policije Stefanoviću kada je najavio lažnu prijavu jedne novinarke za navodno praćenje.

Naša sagovornica odgovara i na pitanja: da li bi danas uređivala informativni program televizije Pink, da li bi rado videla Kesićevu satiričnu emisiju na RTS-u, zašto misli da je RTS okajao grehe iz 90-ih, te zašto se ne libi da jasno kaže šta misli o rehabilitacijama koje dovode u pitanje antifašističku baštinu Srbije.


RSE: Ove nedelje jedna novinarka RTS-a je reagovala na premijerovo svrstavanja medija na "naše" i "njihove". Zašto RTS ne reaguje na to?


Kovačević: Šta bi trebala da bude reakcija?

RSE: Da kaže da nisu oni, ni "naši", ni "njihovi", da objasne šta je funkcija javnog servisa.


Kovačević: Reakcija kolege prema kolegi novinaru je nešto što ćemo podržati i Vi i ja, staćemo u odbranu novinara koji ima pravo da pita i da misli, a da, pri tome, ne bude etiketiran od bilo koga. Ali, RTS se nalazi u svakodnevnoj situaciji da bi trebalo da se oglašava u vezi sa različitim napadima na našu kuću koji dolaze, ne samo iz krugova Vlade, ministra već i drugih medija i organizacija.

Podržavam stav da uvek budete na strani svog novinara i urednika. U našoj kući, na našim kolegijumima ili u radu novinara, to se podržava. Ta novinarka i dalje radi svoj posao. Novinari nisu kažnjavani zbog toga. Oglašavanja RTS-a nekim svojim saopštenjima bi se u našoj kući tumačilo kao zloupotreba javnog servisa u obračunu sa različitim strukturama.

RSE: Da li ima autocenzure na RTS-u? Kada je ministar policije, Nebojša Stefanović u centralnom dnevniku RTS-a najavio da će jedna novinarka da lažira priču o praćenju, voditelj ga nije ništa više upitao. Da li je to autocenzua?


Kovačević: Postoje bolji primeri autocenzure, jer to što ste Vi naveli nije primer autocenzure. Voditelj Dnevnika je spiker. Dnevnik u tom trenutku nije vodio urednik, koji će da čuje šta govori sagovornik i postavi mu pitanje. U formi, kada Dnevnik vodi spiker, a ne urednik, gost je tu da u dve-tri minute saopšti neku informaciju ili neki državni stav.

RSE: Možemo se složiti da je to bilo neprofesionalno.


Kovačević: Slažem se da je bilo neprofesionalno, ali nisam očekivala od spikera u Dnevniku da postavi neko pitanje koje mu nije unapred dato. Da je bio urednik Dnevnika voditelj, to bih očekivala i onda bih to mogla da podvedem pod autocenzuru.

RSE: Da čujemo sada bolje primere autocenzure.


Kovačević: Često imam autocenzuru kada razmišljam o tome da li u datoj situaciji postaviti određeno pitanje ili ne.

RSE: Ko je "mali cenzor" u Vašoj glavi?


Kovačević: Postoje različite situacije kada pomislite da je bolje nešto ne pitati ili pitati. Vrlo često, od kada radim na RTS-u, je bilo postavljeno pitanja da li će se uplatiti novac koji treba da uplati ministar finansija. Dešavalo se iz tog razloga da preskočim nešto, što nije suštinski važno, a što bi se očekivalo od novinara da pita.

Primer autocenzure imate u svim medijima u Srbiji. To je fenomen o kojem govorimo već nekoliko godina.

Primer autocenzure imate u svim medijima u Srbiji. To je fenomen o kojem govorimo već nekoliko godina. Zbog čega se to dešava da novinari nisu dovoljno, ni angažovani, ni hrabri? Ili, ako jesu, zbog čega se ne objavi to što su uradili?

RSE: Da li je gostovanje Zorana Kesića u emisiji "A sada Rada" štih proba za preuzimanje njegove emisije?


Kovačević: Ne, jer on ima ugovor sa svojom televizijom, koja se prema njemu ponaša na način na koji se ponaša.

RSE: Da li bi ste Vi, kao urednik zabavnog programa, voleli da imate Kesića?


Kovačević: Naravno.

RSE: Vas u jednom tabloidu zovu "žuta Olja". Da li Vam to smeta i kako to poimate?


Kovačević: To su nemoćni i jalovi pokušaji diskreditacije. Nemaju šta da vam kažu, pa ste onda protivnica Srbije jer ste rekli da nemamo sto medalja. Onda ste najplaćenija na svetu, pa ispadne da i niste nešto plaćeni. Onda ste neprijatelj, jer ste na strani partizana... Nijednom nisam pročitala nešto što je bilo argumentovano, pa da na to odgovorim ili da to demantujem. Ovde nemam na šta da reagujem, osim na prljavu volju nekog tamo urednika ili vlasnika.

RSE: Kao urednica emisije "Da, možda ne" otvarali ste mnoge osetljive teme, poput onih o rehabilitaciji Draže Mihailovića ili Milana Nedića. Da li je teško naći sagovornike i voditi dijalog o takvim, vrlo osetljivim pitanjima, a da se ne dovede u pitanje antifašizam i antifašističko nasleđe, koje vrlo jasno i otvoreno branite?


Kovačević: Danas je teže nego pre deset godina dovesti sagovornike koji će da zastupaju dve strane na bilo koju temu - od političke, do društvene. Desilo se, u našem društvu, da ljudi više ne žele da ulaze u dijalog jer se dijalog pretvori u neku polemiku koja izađe na kraju u svađu. Oni su umorni od tog dijaloga. Mi novinari koji radimo takve emisije smo u velikom problemu danas. Više ne možete, ni u izbornoj kampanji, da sastavite tim ljudi da svako hoće sa svakim da razgovara. Kada su društvene teme u pitanju, kao rehabilitacija Draže Mihailovića, svakog istoričara u Srbiji sam nazvala da bude gost u emisiji na tu temu. Na kraju nisam obezbedila istoričara. Ljudi su rekli da im ne pada na pamet da polemišu sa tom stranom.

Olivera Kovačević u beogradskom studiju RSE

Olivera Kovačević u beogradskom studiju RSE

Smatram da novinar nije neko ko samo postavlja pitanja i ko treba da bude protočni bojler. Novinar mora da ima jasne vrednosne stavove. Ne govorim da novinar treba da bude pristalica jedne ili druge političke partije, niti da se zalaže za neke njihove programe ili slično. Treba da postoje vrednosti u našem društvu, oko kojeg imamo konsenzus, da znamo na čijoj smo strani. Kao u slučaju nasilja nad ženama, na primer, ili u odnosu na fašizam - imam pravo na svoj stav. Meni su to mnogi zamerali, da ja, kao neko ko je na RTS-u, moram da imam razumevanje i za jednu i za drugu stranu. Izvinjavam se, ali ne mogu da imam razumevanja za rehabilitaciju Milana Nedića.

RSE: Ako izuzmemo Miloševićevo vreme, čini mi se da nikada nije bilo manje solidarnosti među novinarima. Kada su novinarska udruženja pozvala da se Gašić bojkotuje, kao ministar obrane, čija je smena bila najavljena, pa se od nje privremeno odustalo, sutradan, na pres-konferenciji je bila puna sala novinara. Zašto je to tako danas?


Kovačević: Nisam sigurna ni da je ranije postojala solidarnost među novinarima.

RSE: Bilo je nekada. Ranije je mesecima bio bojkot radikala zbog uvrede novinara.


Kovačević: Lako je bojkotovati nekoga ko nije na vlasti. Solidarnost među nama novinarima nikada nije bila jača strana. Mene ohrabrije svaki protest koji je organizovan zbog nekog od novinara. Bili smo na protestima zbog Olje Bećković, Sarape i drugih. Volela bih da smo mi, kao profesionalci, takvi da - kada neko napravi gest protiv naše profesije - mi svi, kao jedan tim, izađemo i kažemo da taj neko više nije poželjan, bez obzira da li je taj neko ministar, opozicionar ili analitičar. To je nemoguće. Moguće je da istupimo kao udruženje, ali je nemoguće da tako istupi medij koji ima privatnog vlasnika.

Bila sam jedna od onih koja su u UNS-u smatrali da privatizacija medija u Srbiji nije aksiom po svaku cenu. I danas imamo proteste zbog toga što privatizacija medija nije valjano uređena, što su medije po lokalu kupili lokalni tajkuni i politički moćnici, što su isterali ljude na ulicu, što mediji više ne postoje. Vidite direktorku TANJUG-a na prijemu u Vladi, a Tanjug ne postoji. Trebalo je imati na umu da se privatizacija medija radi u zemlji Srbiji.

Privatizacija je dovela do toga da je medijska scena u Srbiji desetkovana. Armija ljudi svaki dan zove RTS i traži zaposlenje jer su otpušteni iz TV Prva, iz B92, iz Studija B, a mi smo zakonskom odlukom dobili zabranu zapošljavanja na RTS-u.

RSE: Da li danas RTS nosi breme onog sramnog ratno-huškačkog perioda iz 90-tih godina, prema kome se nije jasno odredila i nije bilo lustracije novinara?


Kovačević: Mislim da je jedina lustracija koja je izvedena u Srbiji, izvedena u RTS-u. Svi ljudi koji su u tom periodu radili ili bili na nekim pozicijama u RTS-u, više nisu u RTS-u. Ostali su neki mladi ljudi koji su tada bili početnici. Mislim da je Tijanić, dok je bio direktor, izdao neki proglas, u kojem se, na neki način, RTS odrekla toga. Ljudi, koji danas rade u RTS-u, niti osećaju, niti nose breme 90-tih. Mislim da je RTS okajao grehe.

RSE: Kako razumete toliko nezadovoljstvo vlasti, pogotovo naprednjaka, javnim servisom? Stalno imaju neku primedbu na javni servis. Imam utisak da je vlastima, ili barem premijeru, mnogo bliža TV Pink. Neki kažu da Vučić od Pinka pravi javni servis.


Kovačević: Primećujem takav odnos prema svim medijima, ne samo prema RTS-u. Vidim da je osetljivost na medije za vlast u Srbiji veća od uobičajene. Javni servis je medijska kuća koja je zadržala svoju strukturu - uredničku i novinarsku. Ta struktura je već deset godina ista. Na RTS-u nije bilo odlazaka i dolazaka po političkoj ili partijskoj pripadnosti novinara ili uredničkog kadra. Promena vlasti nije dovodila do promene uredničkog i novinarskog kadra, kao što se to vidi u lokalnim medijima. Oni u roku od 24 sata, čim stupi nova Vlada na vlast, dobijaju nove urednike.

Dobro nasleđe RTS-a je da se niko po partijskoj liniji nije zaposlio na RTS-u. Imali smo konkurse i ljudi su dolazili na različite načine, ali nisu dolazili po partijskom ključu ili kao partijska ispostava.

Dobro nasleđe RTS-a je da se niko po partijskoj liniji nije zaposlio na RTS-u. Imali smo konkurse i ljudi su dolazili na različite načine, ali nisu dolazili po partijskom ključu ili kao partijska ispostava. To se, do danas, na RTS-u zadržalo. I ove tri godine, koliko su Dačić i Vučić na vlasti, nije promenjen niko od uredničkog ili novinarskog kadra.

RSE: Tužilaštvo za ratne zločine je najavljivalo istrage o ratno-huškačkom novinarstvu u medijima. Kakav je Vaš stav o tome? Da li mislite da se treba vratiti na to vreme?


Kovačević: Nikada se više nećemo vratiti na to vreme. Imali smo Zakon o lustraciji koji nikada u Srbiji nije sproveden. Zašto bi novinari bili jedini, pored svih ostalih? Zašto ne sudije? Vidimo kakvo je danas pravosuđe...

RSE: Pitam o lustraciju u našoj profesiji, pitam i o odnosu prema onome što se događalo. Znamo kakvu je ulogu igrala posebno državna televizija i još neki mediji u Srbiji, to su bile glavne poluge ratno-huškačke Miloševićeve politike, a sve u cilju da se nikada ne bi povratilo.


Kovačević: Ali, vidite brojne pokušaje rehabilitacije te politike. Ljudi, koji su bili učesnici u toj politici iz Socijalističke partije koji su bili saradnici Miloševića, danas su na funkcijama. Ne mislim na Dačića i mlađu generaciju. Kada zagrebete dalje, po raznim institucijama, vidite gde su svi ti ljudi. Zar to nije, na neki način, rehabilitacija te politike?

RSE: To smatrate rehabilitacijom politike?

Kovačević: Mislim na njihovu dilemu, koju su oni godinama proturali, da li je to bila pogrešna ili neuspešna politika? Oni sada pokušavaju da nametnu stav da to nije bila pogrešna, da je to samo neuspešna politika.

RSE: To je danas vladajuće mišljenje u Srbiji – da je Miloševiće to loše sprovodio, a to je trebao da uradi. To pokazuju ti kadrovi koji se vraćaju i niču sa svih strana.


Kovačević: U političkom životu zemlje je više tih ljudi nego onih koji su bili opozicija devedesetih ili koji su promovisali suprotnu politiku.

RSE: I na RTS-u viđam neke ljude koji se sada pojavljuju u ulozi analitičara ili stručnjaka a bili su ministri i savetnici u Miloševićevo vreme, kada je, na primer, vođena spoljna politika - takva kakav je bila. Oni su danas relevantni sagovornici na javnom servisu.


Kovačević: Jesu, jer oni prate politiku i prate vlast koja je danas u Srbiji. Kada tražite sagovornike koji će o određenoj temi da govore, gledate da to budu oni koji su podrška aktuelnoj politici i oni koji je kritikuju ili nalaze zamerke. Oni, koji su podrška aktualnoj politici, su upravo ljudi tog profila.

RSE: Radili ste u mnogim TV kućama, pa i u onim koje su promovisale "ružičasti" šund. Da li ste danas manje spremni na kompromise?
Olivera Kovačević u razgovoru sa Brankom Mihajlović

Olivera Kovačević u razgovoru sa Brankom Mihajlović

Kovačević: Nisam otišla 2000. na PINK zbog promocije muzičkog šunda, nego zbog toga da bi nacionalna televizija dobila informativnu redakciju. Po Zakonu su morali da je imaju, zato su i pozvali nas nekoliko da napravimo informativnu redakciju na TV Pink.

RSE: Ja mislim i na politički šund. Da li biste danas otišli da pravite informativnu redakciju na današnjoj TV Pink?


Kovačević: Na današnjoj ne bih. Meni je to tada izgledalo kao preokret, jer oni nisu imali informativni program.

RSE: Zar to nije pranje biografije i Pinka i njegovog vlasnika? Da li osećate da ste učestvovali u tome?


Kovačević: Sve je to istina. Ali, nije isti trenutak ovaj i 2000. Onda ste napravili neki rez i zaokret. I tadašnja vladajuća politika je podvukla neki rez i pitala se šta je prihvatljivo, a šta nije. Oprost grehova je bio za muzički šund. Oni nisu dobili priliku da se iskažu politički jer bi, verovatno, bili gori od RTS-a. Nisu se na taj način obrukali, ali jesu uticajem na kulturu, što nije zanemarljivo.

U tom trenutku meni je informativa bila ideja vodilja. Zato sam tada prihvatila da napravimo Dnevnik i Vesti, pa onda i političke emisije. To je bio Sizifov posao pranja te televizije. Željko Mitrović je svakog ministra upoznao tako što sam ga ja dovela u emisiju. Isto tako i nevladin sektor: Natašu Kandić, Sonju Biserko... To jeste bilo pranje njegove biografije. On je mene iskoristio na taj način, a ja sam pristala na to.

RSE: Odnedavno ste urednica zabavnog programa RTS-a. Kako izlazite na kraj sa konkurencijom, u vidu reality programa, veoma gledanih emisija? Šta je Vaša strategija?


Kovačević: RTS i bez mene izlazi na kraj sa tim, jer je RTS i dalje najgledanija televizija u Srbiji.

RSE: I kada idu "Parovi" i "Farma" - gledaniji je RTS?


Kovačević: Ako oni traju šest sati, RTS je gledaniji pet sati. Postoje neki pikovi kada su oni gledaniji, ali u celodnevnom ili večernjem programu, RTS je najgledanija televizija u Srbiji. Ona je najgledanija 300 dana, a 65 dana su bile gledanije druge televizije. "Farma" i "Parovi" nisu najgledanije emisije u Srbiji. Srbija je bolja od onoga što mi mislimo.

Najveće finale "Farme", kada svi lude, nije gledanija od "Slagalice" i nije gledanije od serija na RTS-u. Nisu uspeli sa svim tim užasima da se probiju na prvo mesto. Sve informativne emisije RTS-a su gledanije od "Farme" i "Parova" - to znači da Srbiju, na neki način, potcenjujemo.

Zato smo i napravili Novogodišnji program RTS-ov, koji je na nekom drugom tragu. Imamo sve iste elemente, iste pevače, ali smo pokušali da napravimo neku drugu formu, formu pristojnosti.

RSE: Vaša osnovna ideja vodilja je pristojnost?


Kovačević: Naravno.

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG