Dostupni linkovi

logo-print

Tribina Betona: Kulturna politika između nerazumevanja i nesolidarnosti


Darka Radosavljević Vasiljević, Branislav Dimitrijević, Irena Javorski i Vladimir Arsenijević

Darka Radosavljević Vasiljević, Branislav Dimitrijević, Irena Javorski i Vladimir Arsenijević

Više od dva meseca prošlo je od imenovanja Ivana Tasovca, nekadašnjeg direktora Beogradske filharmonije za ministra kulture i informisanja u Vladi Srbije. Ima li pomaka u kulturnoj politici zemlje, postoji li uopšte strategija razvoja kulture i kakav je odnos resornog ministarstva i nezavisne kulturne scene – neka su od pitanja o kojima su kulturni delatnici raspravljali u Centru za kulturnu dekontaminaciju, na tribini u organizaciji udruženja Beton.

U diskusiji pod nazivom "Da li nam prete kulturne politike" učestvovali su Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i bivši pomoćnik ministra kulture, Darka Radosavljević Vasiljević iz asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije i Vladimir Arsenijević, osnivač uduženja Korokodil.

Krajem oktobra grupa od 30-ak pisaca i književnih kritičara podnela je Ministarstvu kulture i informisanja inicijativu u kojoj između ostalog traže da se piscima obezbede mesečne stipendije u iznosu od 60.000 dinara mesečno. Umesto zvaničnog pisanog odgovora, ministar Ivan Tasovac je organizovao sastanak sa piscima, izdavačima i bibliotekarima, no konkretnog dogovora nije bilo.

Vladimir Arsenijević, jedan od potpisnika inicijative, ističe da je ideja bila da se ministar Tasovac, koji je pre nekoliko meseci stupio na dužnost, upozna sa nekim novim idejama. Ipak dodaje da za sad komunikacija s ministarstvom ne ide glatko.

Sama ta inicijativa je u određenom smislu bila ovlašna, u smislu da su samo bila navedena akutna pitanja makar te komunikacije koju književnici treba da vode s ministarstvom i ono s njima, kao i da se oslonila na definicije koje već postoje u regionu. U tom smislu čak i ta famozna stipendija od famoznij 60.000 dinara nije bila namenjena kao takva nego za rad na određenim rukopisima. Znači, pisci bi aplicirali, neka vrsta nezavisne komisije bi odlučivala i na osnovu toga bi se birao određen broj autora koji bi zavređivao tu vrstu stipendije. Meni se to ne čini baš toliko nelogičnim, budući da je zaista od svih umetnosti književnost verovatno jedina u najbrutalnijem smislu osuđena na tržište”, ističe Arsenijević.

U danima kada je grupa pisaca uputila svoju inicijativu nadležnoj instituciji, na adresu asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije stiglo je obaveštenje iz Ministarstva kulture, koje je raskinulo protokol o saradnji s ovom kulturnom organizacijom. Odgovor je bio nečitljiv, napisan krajnje birokratskim jezikom u kojem se gubio smisao napisanog.

Prema rečima Darke Radosavljević Vasiljević, iz Nezavisne kulturne scene, nerazumevanje na liniji nezavisnih umetničkih udruženja i ljudi iz institucija mnogo je dublje i seže do samog Zakona o kulturi.

“U zakonu se pojavljuju neke kategorije posebno, neke odvojeno… Ja sam pokušavala neke ljude da pitam šta to znači – zašto je multimedija spojena s filmom, zašto je od vizuelne umetnosti odvojena fotografija itd. U svakom slučaju, zabuna počinje od Zakona o kulturi. Nije stvar u tome da li će pisci dobiti stipendije, da li će umetnici dobiti sredstva za produkciju, da li će naši predstavnici u inostranstvu dobiti neophodnu podršku… Uzrok tome je ta nebuloza koja kreće od zakona”, objašnjava Darka Radosavljević Vasiljević.

Ono što je svaki ministar do sada propustio da uradi je da reformiše samo Ministarstvo kulture i da objasni građanima čemu uopšte služi kultura, smatra Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i bivši pomoćnik ministra kulture.

“Situacija u kojoj se trenutno kulturna politika vodi – ako je uopšte ima – je takva da se nude samo dva rešenja: jedno je rešenje kultura kao nacionalni identitet, drugo – kultura kao nešto što je merkaltilno, na tržištu. Ministarstvo kulture nas iz godine u godinu usmerava ka toj vrsti podele. Svi izvan toga padaju u procep između te dve stvari. Moj odgovor na taj problem je povezivanje kulture s obrazovanjem. Znači, naći način na koji će različiti obrazovni i kulturni programi dobiti svoj društveni status”, zaključuje Dimitrijević.

Nije, međutim, samo problem u državnim institucijama. Ni same kulturne organizacije i pojedinci nisu u stanju da se usaglase oko opštih pitanja i zajednički nastupe u razgovorima s Ministarstvom kulture, smatra Vladimir Arsenijević. On podseća na javnu debatu između predstavnika ministarstva i kulturnih radnika, koja je održana pre nekoliko meseci u Kulturnom centru Beograda.

“Po meni je najproblematičnije bilo kako su ljudi branili neke stvari koje je valjalo odbraniti, to jest kako ih nisu branili. Oni bi jedan za drugim ustajali i ako je pitanje književnog časopisa, govorili o tom svom književnom časopisu; ako je izdavaštvo govorilo se o otkupu knjiga itd. Nekako se stekao jak utisak da bi svako hteo da izloži i možda pokuša da reši nešto što je detektovao kao strogo svoj problem, a da ga ostala pitanja uopšte ne interesuju. Iako bi se svaki od tih problema mogao definisati na jedan opštiji, principijelan način i staviti u kontekst nekog zbira pitanja iza kojih bi sve te organizacije zajedno mogle da stanu”, kaže Arsenijević.

Ovo je bila poslednja, 15. tribina u ciklusu “Ka razvijenoj demokratiji”, koju je organizovao Beton.
  • 16x9 Image

    Dušan Komarčević

    Rođen 1986. u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu na Katedri za skandinavske jezike i književnosti. Dopisnik beogradskog biroa RSE postao 2012. godine.

XS
SM
MD
LG