Novinari ovih dana opsedaju Muzej istorije Jugoslavije u Beogradu u potrazi za odgovorom na pitanje – da li će Jovanka Broz biti sahranjena pored Tita u Kući cveća? Detaljni izveštaji o njenom zdravstvenom stanju, koji su nedeljama punili stranice štampe tako su zamenjeni novim spekulacijama i, dok se Titova udovica u bolnici bori za život, na red je došlo i planiranje sahrane. Pitanje je to elementarne ljudske pristojnosti, koje se ne odnosi samo na medije, već i na pojedine predstavnike vlasti koji se uključuju u ovakvu raspravu.
Građani koje smo u utorak ujutro zatekli u obilasku Kuće cveća podeljeni su u mišljenju o pitanju koje ovih dana zaokuplja pažnju javnosti – da li bi na tom mestu trebalo da bude sahranjena i udovica doživotnog predsednika. Kao, čini se, daleko važniju temu postavljaju tretman kojem je od strane države bila izložena sve dok u teškom stanju nije dovezena u bolnicu.
Želju da bude sahranjena pored Tita, Jovanka Broz navodno je, kako pišu mediji, prenela članovima svoje porodice kada su je prošle sedmice posetili u bolnici. U rasprave koje su usledile i koje idu i do toga koliko bi državu mogla koštati sahrana Titove udovice, koliko ima grobnih mesta u Kući cveća, te da li je moguće pomeriti tešku mermernu ploču u Brozovom mauzoleju, uključili su se i pojednini Vladini funkcioneri. Pa tako potpredsednik Rasim Ljajić navodi da još nije odlučeno da li će Jovanka biti sahranjena pored Tita jer „postoje određeni formalni i tehnički problemi koje trenutno nastoje da reše”.
U Muzeju istorije Jugoslavije ne žele da se uključuju u ovakve vrste rasprava. Podsećajući na buran istorijat ovog kompleksa, kustoskinja Ana Panić ukazuje na neke u nizu pogrešnih medijskih navoda.
“Mi više nismo Memorijalni centar, to je jedna od stvari koja se u tabloidima, u novinama meša. Memorijalni centar je postojao do 1996. godine, a od tada postoji Muzej istorije Jugoslavije. Tako je već 16 godina, tako da smo mi danas zaista jedna druga vrsta ustanove. Naravno da postoji memorijalno mesto u kome je Josip Broz, ali mi smo muzjeski kompleks”, navodi Ana Panić.
Petparačka priča
Tako, ako na trenutak po strani ostavimo pitanje spekulisanja o sahrani žene koja se u bolnici bori za život, i sama zalaganja da to bude na mestu gde je sahranjen Josip Broz nemaju utemeljenja u praksi. Ukazuje na to i istoričarka Branka Prpa uz podsećanje da je kompleks Kuće cveća građen na mauzolejski način i da je kao takav svedočanstvo o jednom vremenu.
Jovanka Broz
“Ne znam da li na Napoleonovom grobu imate Žozefinu. To se u principu ne radi i to nije uobičajeni način sahrane. Još za života Josipa Broza, mi smo kao generacija bili protiv toga i smatrali smo da je to pogrešno. I danas mislim da je to pogrešno, tako da je sada ideja o pretvaranju jednog mauzolejsko-muzejskog prostora u porodičnu grobnicu po meni besmislena”, kaže Branka Prpa.
Naširoko razmatranje pitanja sahrane Jovanke Broz samo je nastavak odnosa prema Titovoj udovici koju, od momenta kada je primljena u Urgentni centar, nikako da ostave na miru. Pre ovoga, ignorisana je od strane države decenijama, da bi se danas u planove za njenu sahrani uključili i zvaničnici. Niko od lekara nije odgovarao za to što su danima medijima do detalja prenosili informacije o njenom zdravlju, baš kao što niko ne preza od procena gde bi, kada umre, mogla biti sahranjena. Sve to je, kaže Branka Prpa, pitanje elementarne ljudske pristojnosti.
“Celokupna istorija se pretvorila u petparačku priču, u špansku, tursku ili indijsku seriju i u tom kontekstu su onda takvi maniri uobičajeni”, navodi Prpa.
O tome svedoči i odnos prema svedočanstvu o vremenu Josipa Broza. Ana Panić iz Muzeja istorije Jugoslavije podseća na sudbinu ovog kompleksa u vreme devedesetih godina.
“To je ono vreme kada Šešelj obilazi grob i pokušava da ga izmesti u Kumrovec na sve moguće načine, dolazi sa glogovim kolcem, sa svojim ljudima sa svim četničkim obeležjima. To je vreme kada skoro nikoga nema, povlači se i garda sa groba koja je tamo bila do 1991. godine. Cela kultura sećanja se na neki način menja i Kuća cveća treba da se uklopi ili ne uklopi u novu kulturu sećanja. Ono što je meni zanimljivo je da to negde dolazi odozdo, dakle ne od države, nego od posetilaca, od stranih turista koji nakon 2000. godine počinju u velikoj meri da dolaze, zatim od novih mladih ljudi koje interesuje i Josip Broz kao fenomen i uopšte fenomen Jugoslavije, jugoslovenskog eksperimenta”, priča za RSE Ana Panić.
“Kompromitovana prošlost je i naša kompromitovana sadašnjost, i budućnost”, podvlači Branka Prpa ukazujući i na odnos prema udovici Josipa Broza.
“Jednako kao što se mi odnosimo prema njoj, buduće generacije će se odnositi prema nama. I to je model.”
