Pet žena i jedna beba u Srbiji u poslednjih mesec i po dana pale su kao žrtve porodičnog nasilja. Ovaj podatak međutim nije izazvao široku pažnju javnosti, ali prava poplava reakcija usledila je nakon što su se mediji masovno posvetili slučaju fitnes instruktorke koja je za prebijanje optužila svog partnera voditelja-manekena.
Dok su njih dvoje trenutno pod lupom malo ko se interesuje za sudbine onih koji godinama trpe nasilje, sve dok ne bude kasno.
Broj porodičnih ubistava samo u prvom mesecu 2015. godine evidentiranih u Savetovalištu protiv nasilja u porodici, predstavlja ozbiljno upozorenje. Slučajevi iz Niša, Valjeva, beogradskog naselja Mirijevo, ili Mladenovca u kojima su muškarci ubijali svoje supruge ili partnerke začetak su ovogodišnje crne statistike.
To ukazuje na nastavak trenda po kome je svaka druga žena u Srbiji žrtva nekog od vidova nasilja: fizičkog, seksualnog, psihološkog, ili ekonomskog.
„Dobijala sam udarce po glavi. Fizički sam bukvalno pljuvana. Vređana, ponižavana, omalovažavana i to je trajalo nažalost....“, kaže nam Marija koja je godinu dana bila žrtva nasilja nevenčanog supruga.
Spas je potražila u Sigurnoj kući, koja pruža zaštitu žrtvama nasilja, gde se nalazi već nekoliko meseci.
„Jednom dignuta ruka na vas znači da će to uvek biti tako. Sigurna sam da je tako. Nije krenuo odmah sa nasiljem. Kroz recimo pet-šest meseci počeo je da pokazuje svoje pravo lice. Krenulo je od verbalnog maltretiranja da sam bezvredna ličnost, da će me čovek prevaspitati, da ničemu ne vredim. A onda je to verbalno vređanje preraslo u batinanje. Nisam htela da čekam da prolazi više vremena, odlučila sam se da to presečem. Obratila sam se za pomoć. Sada sam dobro, podnela sam tužbu. Čekam sud i mislim da će pravda pobediti“, potresno je svedočenje žrtve kojoj je dozlogrdilo maltretiranje.
Marija pripada manjini žena u ovdašnjem društvu koja se odvažila da prekine spiralu nasilja kojoj je bila izložena.
Međutim, Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurnih kuća i Savetovališta protiv nasilja u porodici, upozorava da mnoge i dalje ostaju u svojim košmarima, trpeći užasne torture.
„Generalno imamo tradicionalni način pristupa tom problemu. Da se žena tuče, udari, da joj se kaže da ćuti. Da ne učestvuje ni u čemu i ne donosi nikakve odluke. To je prosto nešto što je deo našeg vaspitanja. Da se to smatralo, na neki način, normalnim. Ima i žena koje to neće da prihvate i ne prihvataju takav način života, ali mnoge ipak to čine. Ekonomski su zavisne od svojih nasilnika, uplašene su i tradicionalno vaspitane pa se onda to ponavlja. To je nešto što u Srbiji i dan danas funcioniše bez ikakvih problema.“, smatra Vesna Stanojević.
Srbija ima propise kojima se kažnjava nasilje nad ženama. Međutim, iako postoje na papiru, izostaje njihova primena u praksi, pa nasilnici dobijaju blage kazne, zbog čega žrtve višestruko ispaštaju.
One koje se pak, zbog povreda odluče da potraže medicinsku pomoć a ne žele da prijave nasilje, lekare dovode u nedoumicu: da li čuvati tajnu ili razotkriti nasilnika? Čak 70 odsto medicinskih radnika, pokazuju podaci vojvođanskog Sekretarijata za zdravstvo, nadležnima ne prijavljuju takve slučajeve.
Danijela Stanković Bariček, pomoćnica vojvođanskog sekretara za zdravstvo, upozorava da to nadležne sputava u reagovanju na slučajeve porodičnog nasilja.
„Uloga zdravstvenog radnika nije samo da pruži pomoć. On treba da ima ulogu u osnaživanju žrtve i u povezivanju sa ostalim institucijama koje imaju u prevenciji i zbrinjavanju žrtava nasilja. Krajnji naš cilj je da stvorimo mrežu na nivou svake opštine za jasno i brzo reagovanje u slučaju nasilja.“, rekla je Stanković Bariček.
Mnoga istraživanja nevladinih organizacija i regulatornih tela, poput Poverenice za zaštitu ravnopravnosti pokazala su da je tolerancija na nasilje u Srbiji velika, a žene najizloženije diskriminaciji. Nemaju snage da se tome odupru, niti načina za izlaz iz nasilnog okruženja u kome žive.
Česti razlozi su strah za sudbinu svoje dece koja su često uz majke na meti partnera nasilnika, upozorava Vasa Petrović, direktor Doma zdravlja u Inđiji.
„Ako su žene ekonomski nezavisne, imaće snage da prelome. Da kažu, sad je dosta!! Više ne želim i neću da trpim tvoje maltretiranje. Mnogo gore su varijante psihičkog maltretiranja, koje idu iz dana u dan i sata u sat. Kada i ujutru i uveče imate teških problema.... A vi kao dobra majka pokušavate da zaštite svoju decu, a to ne uspevate. Kada ćete reći dosta?“, pita se Petrović.
U Srbiji ne postoji precizna evidencija i jedinstvena statistika porodičnog nasilja, a procenjuje se da svake godine između 20 i 30 žena ubiju njihovi životni partneri. Od početka godine Savetovalištu protiv nasilja u porodici za pomoć su se javile 372 žene, dok ih je u Sigurne kuće smešteno sedamdesetak.
Vesna Stanojević zaključuje da se za bitnije popravljanje stanja ozbiljno moraju angažovati svi delovi društva i države.
„To je nešto što skrene pažnju dva tri dana, o tome novine pišu i posle pada u zaborav. Idemo dalje do sledećeg slučaja gde se opet konstatuju činjenice i to opet pada u zaborav. Nigde nemate kampanju koja će stvarno dati neke rezultate. Niti institucije sistema koje će takođe nekim svojim stavovima i pokretanjem nekih inicijativa takođe dati rezultate. Sve je to toliko bledo i nikakvo da zato imamo situaciju koju imamo, jer nasilnicima šaljemo loše poruke. Ili ćemo svi zajedno da uradimo nešto, ili da prihvatimo stanje kakvo jeste.“, smatra Vesna Stanojević.
