Dostupni linkovi

logo-print
Priredio Dragan Štavljanin

Ako je potreban dokaz za geslo da je i put ka paklu popločan dobrim namerama, ekonomska kriza u Evropi to svakako pruža, piše u “Njujork tajmsu (The New York Times) Amartja (Amartya) Sen, dobitnik Nobelove nagrade i profesor ekonomije i filozovije na harvardskom Univerzitetu. Nedavno je objavio knjigu “Ideja pravde” (The Idea of Justice).

Korisne, ali uskogrude težnje kreatora politike u Evropskoj uniji su neodgovarajuće za potrebe stvaranja snažne ekonomije na starom kontinentu. Umesto toga izazvale su patnje, haos i konfuziju. Dva su razloga za to:

Prvo, temelji sadašnje politike štednje, kombinovane sa rigidnoššću evropske monetarne unije (u odsustvu fiskalne unije) – teško da su primer uverljivosti i promućurnosti.

Drugo, namera, koja je sama po sebi dobra, može, međutim, doći u sukob sa urgentnijim prioritetima – u ovom slučaju očuvanja demokratske Evrope koja se brine o društvenom blagostanju. To su vrednosti za koje se Evropa zalaže decenijama.

Pojedinim evropskim zemljama je, svakako, odavno potrebna veća ekonomska odgovornost i upravljvanje. Međutim, trenutak je od presudnog značaja. Nužno je razlikovati reforme koje se sprovode po dobro zamišljenom planu od onih koje ostvaruju u žurbi, odnosno iznudici. Bez obzira na probleme sa kojima se i ranije suočavala, Grčka nije bila u ekonomskoj krizi pre globalne recesije 2008. godine. Njena ekonomija je, zapravo, rasla po stopi od 4,6 odsto 2006. i 3 procenta u 2007-oj godini.

Bez obzira koliko je bilo urgentno, jednostrano drastično rezanje troškova u javnom sektoru nije ispunilo željeni cilj. Ta neselektivna štednja je dovela do smanjenja tražnje – što je kontraproduktivna strategija, imajući u vidu ogromnu nezaposlenost i neiskorišćene kapacite uspešnih preduzeća koja su desetkovana zbog pada tražnje.

Frankfurtska berza

Frankfurtska berza

Stimulisanje ekonomije monetarnom politikom – tačnije devalvacijom valute – u Grčkoj nije moguće zbog postojanja Evropske monetarne unije, odnosno jedinstvene valute. Istovremeno, fiskalne mere koje zahtevaju evropski lideri su veoma destimulativne za razvoj. Ekonomija u evrozoni je bila u minusu u poslednjem kvartalu prošle godine, tako da je nedavna prognoza da će u prvom tromesečju rast dostići nulu, dočekana kao dobra vest.

Postoji mnogo istorijskih primera da je najefikasniji način da se smanji deficit tako što će se kombinovati sa ubrzanim ekonomskim rastom, što omogućava veće prihode. Ogromni deficit nakon Drugog svetskog rata je uglavnom pokriven brzim ekonomskim rastom.

Sličan je primer u vreme dok je Bil Klinton (Bill Clinton) bio predsednik SAD. Veoma hvaljeno smanjenje budžetskog deficita Švedske u periodu od 1994. do 1998. ostvareno je paralelno sa rapidnim rastom njene ekonomije. S druge strane, od evropskih država se sada traži da srežu deficit a da su, pri tom, blokirane zbog negativnog ili nultnog rasta.

Finansijski diktati

Svakako se mnogo toga može naučiti od Kejnza (John Maynard Keynes), koji je odlično razumeo da su država i tržište međusobno zavisni. Međutim, Kejnz nije mnogo govorio o socijalnoj pravdi, kao ni o političkom konceptu na kojem je Evropa nastala nakon Drugog svetskog rata. To je vodilo rađanju moderne države blagostanja i javne zdravstvene službe – ne u cilju podrške tržišnoj ekonomiji već zaštite ljudskog blagostanja.

Mada Kejnz nije u ova pitanja bio duboko uključen, postoji stara ekonomska tradicija kombinovanja efikasnog tržišta sa javnim servisom i uslugama koje tržište možda nije u stanju da ispuni.

Možda najproblematičniji aspekt trenutne slabosti Evrope je zamena demokratskog opredeljenja finansijskim diktatima EU i Evropske centralne banke.

Adam Smit (Smith) – koji se često pojednostavljeno doživljava kao rodonačelnik tržišne ekonomije – pisao je u “Bogatstvu naroda” da postoje dva različita cilja ekonomije: “prvo, da obezbedi obilje prihoda ili egzistenciju ljudi, ili, što je podesnije, da im omogući da sami steknu takve prihode ili egzistenciju. Takođe, da snabdeju državu ili komonvelt sa dovoljnim prihodima za javne službe”.

Možda najproblematičniji aspekt trenutne slabosti Evrope je zamena demokratskog opredeljenja finansijskim diktatima Evropske unije i Evropske centralne banke, zatim, indirektno agencijama za kreditni rejting čije su procene poznate kao nepouzdane.
U participativnoj javnoj raspravi – “vladi koja debatuje”, što je koncept koji su razvili demokratski teoretičari poput Džona Sjuarta Mila (John Stuart Mill) – mogu da se u razumnom periodu definišu neophodne reforme, a da se time ne ugroze temelji evropskog sistema društvene pravde.

Umesto toga, drastični rezovi u javnom servisu sa veoma malo javne rasprave oko njihove nužnostii i delotvornosti – izaziva revolt znatnog dela evropske populacije i ide na ruku ekstremistima sa obe strane političkog spektra. Evropa ne može da oživi svoj izvorni koncept ukoliko se ne usredsredi na dva polja političke legitimnosti.

Prvo, Evropa ne može da prepusti svoju sudbinu jednostranim viđenjima – ili dobrim namerama – eksperata bez javnog razmatranja i rasuđivanja, kao i saglasnosti informisanih građana. Imajući u vidu neskriveni prezir političara prema javnosti, nije iznenađenje da građani na svakim sledećim izborima iskazuju nezadovoljstvo tako što im uskraćuju poverenje za novi mandat.

Drugo, i demokratija i šanse za kreiranje dobre politike se dovode u pitanje, kada političari diktiraju neefikasnu i očigledno nepravednu politiku.

Očigledan neuspeh ovakve politike štednje koja se za sada nameće, podriva ne samo javnu debatu – koja je vrednost sama po sebi – već i mogućnost razumnog rešenja, imajući u vidu i tajming.

To je svakako daleko od “ujedinjene demokratske Evrope” kojoj su težili pioniri evropskog jedinstva.
XS
SM
MD
LG