Ranjivi Putin

Priredio: Dragan Štavljanin

Novoizabrani ruski predsednik Vladimir Putin je izgubio oreol neranjivosti usred dosada nezapamćenih domaćih kritika njegove vladavine i njegova trijumfalna izborna pobeda je više znak sistematske slabosti nego snage piše u “Moskou tajmsu” (The Moscow Times) Džon Lou (John Lough), saradnik londonskog Četem hausa (Chatam House).

Klif Kapčan (Cliff Kupchan), direktor Evroazijske grupe (Eurasia Group) i bivši zvaničnik Stejt departmenta, smatra da se Putin suočava sa trnovitom dilemom jer ima averziju prema promenama, ali se nalazi u političkom okruženju koje zahteva reforme.

Lou smatra da je Putin bio primoran da se vrati na predsedničku funkciju jer sistem itekako zavisi od njega kao pojedinca. Putin vraća se u Kremlj sa umanjenom moći.

Doduše, sa skoro 64 odsto glasova koje je osvojio, može da tvrdi da i dalje uživa značajnu podršku građana. Međutim, njegov sistem personalizovane moći ušao je u period egzistencijalne krize s obzirom da je ranije mirna srednja klasa, sada stavila do znanja u Moskvi i drugim velikim gradovima da njeni interesi ne mogu više biti ostvareni u okviru sadašnjeg sistema “upravljane demokratije”.

Odlazeći šef države Dmitrij Medvedev nikada nije uživao dovoljno poverenje visokopozicioniranih pripadnika režima da bi postao istinski lider, čemu možda nikada nije težio.

Šta se može očekivati? Putin zna da mora da obuzda širenje frustracije među srednjom klasom. Usvojene su mere koje treba da umanje nezadovoljstvo javnosti, uključujući zakon kojim bi trebalo da se smanji prag za ulazak partija u parlament. Medvedev je čak naložio preispitivanje presude bivšem čelniku Jukosa Mikhalu Hodorkovskom za finansijske zloupotrebe. To se, svakako, ne bi desilo bez protesta nekoliko desetina hiljada ruskih građana u decembru i februaru, koji su se borili da njihovi glasovi budu pošteno prebrojani.

Kada je reč o ekonomiji, Putin će verovatno pokrenuti novu reformsku politiku kako bi pokazao da rusko rukovodstvo nije ostalo bez ideja. Veoma stručni ekonomista Aleksej Kudrin (biši ministar finansija koji je nedavno podneo ostavku) može da se vrati u vladu ako, na primer, Putin ne bude imenovao Medvedeva za premijera. To bi pozdravili mnogi biznismeni u Rusiji i na Zapadu.

Ovi reformski potezi i verovatno uključivanje pojedinih pripadnika liberalne opozicije može da kupi vreme, ali to neće biti dovoljno da ublaži razočarenje i osećanje otuđenosti među najdinamičnijim i najaktivnijim delovima društva.

Putin, teoretski, ima izvanrednu piliku da reaguje na pritisak takozvane kreativne klase i napokon reši svojinsko pitanje. On, takođe, može da odobri postsovjetskim generacijama da stvore političke partije koje će podstaći kreativne energije društva i razvoj političkih institucija kao osnove istinske modernizacije. To bi nesumnjivo bilo impresivno nasleđe koje bi mu omogućilo poziciju jednog od najvećih ruskih lidera.

Putin, koji prilježno izučava rusku istoriju, priziva sliku cara Aleksandra II, koji je pokrenuo uspešne reforme nakon poraza Rusije u Krimskom ratu 1855. godine. Međutim, Putin treba da podupre reformsku retoriku konkretnim potezima. U poslednjih osam godina njegov sistem je dosledno pokazivao nespremnost da sprovede istinske političke reforme. Zbog toga su preduzeti samo simbolički potezi u cilju ekonomskog razvoja.

Pripadnici ruske vladajuće elite imaju stečene interese u zadržavanju nekonkurentnog političkog i ekonomskog okruženja, jer oni i njihova birokratija imaju od toga direktne koristi.

Da bi zadržali vlast i bogatstvo, potrebni su im kontrolisani izbori, popustljivo i lojalno sudstvo i institucije za sprovođenje zakona. Ovaj sistem može biti demontiran i transformisan jedino ako elita shvati da ne postoji druga alternativa. Od ne manje važnosti je da se pripadnicima vladajuće elite omogući bezbedna odstupnica, što je uslov za mirnu transformaciju. Režim već uviđa da je sve teže održavati ovakav sistem. To bi mogao biti početak postupne transformacije status kvo.

Mada opada intenzitet uličnih protesta, to ni na koji način ne znači smanjenje pritiska baze za promenama. Od decembra su se pojavile nove opozicione snage. Regionalni izbori za gradonačelnike i guvernere pružiće važnu šansu ovim novim političkim igračima da se ujedine i ostvare cilj.

Na kraju, ekonomija će odrediti brzinu promena. Sa visokim cenama nafte, niskim javnim dugom i privrednim rastom od 4 odsto – malo je verovatno da će se Rusija kratkoročno suočiti sa teškoćama. Međutim, ubrzo se nagomilavaju dugoročne teškoće koje režim neće moći da rešava.

Ti problemi uključuju sve užu bazu za regrutovanje radne snage, nizak nivo kapitalnih investicija, urgentna potreba da se podigne produktivnost rada i smanji zavisnost od cena nafte. Produžena recesija u evrozoni može lako oboriti cenu nafte i uzdrmati rusku ekonomiju u samoj njenoj srži.

Rusija će se verovatno u doglednoj budućnosti nalaziti između dve putanje – “stagnacija plus” i “stagnacija minus” – što neće omogućiti odlučujući proboj niti kvalitativan pomak. Nijedna od ovih opcija nije recept za stabilnost i samo će dodatno podrivati Putinov model.

Nova ograničenja za Putina

Mada na protestima u prošlu subotu u Moskvi nije bilo previše građana – veliko je nezadovoljstvo javnosti i Putin ne može da se vrati uobičajenom načinu vladanja, ocenjuje Kapčan. On treba da se prilagodi, ali verovatno neće – što znači da Rusija stremi ka periodu burne i nepredvidive politike.

Putinove nevolje proizilaze iz njegovih pogrešnih koraka kao i tektonskih pomeranja u ruskom političkom pejzažu.

U poslednje dve godine, elita u Moskvi je gunđala zbog ponašanja svog vođstva – izražavajući zabrinutost zbog skromnih stopa rasta i rasprostranjene korupcije. Mnogi biznismeni ali i članovi vlade postali su, jednostavno, umorni od Putinovevladavine. Putin je u tim okolnostima napravio takvu koreografiju za povratak na vlast da su deo elite i mnogi građani to doživeli kao aroganciju i uvredu.

Protesti nakon decembarskih parlamentarnih izbora – na kojima je Putinova partija osvojla znatno manje glasova nego što se očekivalo – pokazali su da jača srednja klasa koja je dovoljno bogata da istraje na svojim težnjama za većom odgovornošću vlasti i smanjenju korupcije.

Po mnogim procenama, oko 35 odsto stanovnika Moskve i 25 procenata građana Rusije pripada srednjoj klasi, mada je skoro polovina zaposlena u državnim službama. Širenje Interneta u Rusiji takođe igra važnu ulogu: oko polovina stanovništva ima pristup Netu, a povezivanje preko društvenih mreža je ključni mehanizam za okupljanje demonstranata.

Uprkos sve većim problemima, Rusija nije na ivici dramatične nestabilnosti i zato će promene biti spore. Devizne reserve iznose 511 milijardi dolara a ekonomija raste po stopi od respektabilnih 4 odsto godišnje. Putin je i dalje bez premca najpopularniji političar, zadržavajući snažnu podršku među radnicima i u regionima.

Dakle, kojim će putem Rusija krenuti? Odgovor u velikoj meri zavisi od Putina. Njegov intelekt i instikt vodili su ga u različitim smerovima. On je čovek briljantnog uma. Učestvovao sam u mnogim debatama sa njim i njegovo znanje i analitička moć su impresivni.

Međutim, Putinov instinkt prirodno iskazuje njegovu prošlost kao sovjetskog obaveštajnog oficira. On nema poverenja u ono što ne može da kontroliše, a demokratija i tržište počivaju na spontanosti i entropiji. Tokom prethodnog predsednikovanja, Putin se usredsredio na centralizaciju političke i ekonomske moći u Rusiji – i zaista zaslužuje u izvesnoj meri pohvale za obnovu ruske države. Kada preuzme dužnost 7. maja, neće srušiti sistem koji je stvorio.

Štaviše, Putin se suočava sa tri nova ograničenja koja nagoveštavaju stagnaciju i povećane turbulencije: njegova relativna slabost; pojava opozicije i smanjen manevarski prostor za delovanje.

Iz nedavnih izbornih rezultata proizilazi da Putina podržava oko 50 odsto upisanih birača – što je mnogo manje od 80 procenata podrške koje je uživao tokom većeg dela svoje političke karijere. U Moskvi uživa još manju podršku, što je važan indikator jer prestonica igra jednu od ključnih uloga u ruskoj politici i u njoj je koncentrisano gro nacionalnog bogatstva.

Putinov oslabljen status – i erozija legitimiteta koja iz toga proizilazi – otežaće njegovu vladavinu.

Birokrate neće biti tako prilježne u primeni inicijativa iz Kremlja, pre svega onih koje mogu da iritiraju javnost. Guverneri neće gledati samo ka Moskvi zbog instrukcija i smera politike, već će se obazirati i na potencijalne regionalne nemire – što će komplikovati njihovu upravu.

Novi opozicioni pokret će takođe ograničavati Putina. On je doduše šarolik, okupljajući liberale iz srednje klase, levičare i nacionaliste. Slabiji odziv na protestima u subotu nagoveštava da će biti u padu u narednih nekoliko meseci, dok opozicioni lideri budu smišljali dugoročnu strategiju.

Međutim, srednja klasa će ostati posvećena ostvarenju svog cilja, jer će njeni prihodi stagnirati a rasti očekivanja. Ključna primedba – korupcija – održavaće snagu i vitalnost opozicionog pokreta.

Putin će verovatno odustati od sveobuhvatne borbe protiv korupcije. Ako bi se odlučio na radikalno sasecanje korupcije to bi verovatno značilo smenu visoko pozicioniranih političara a od kojih sistem zavisi.

Na kraju, izazov za Putina biće sužen manevarski prostor za delovanje njegove vlade.

Sve oronulija ruska infrastruktura će verovatno izazivati još veće nezadovoljstvo javnosti. Namera vlade da podigne ovog leta cene gasa može da izazove proteste u samoj Putinovoj bazi – radnicima u unutrašnjosti, osim ako se ova mera vešto ne primeni. Takođe, ruska fiskalna situacija zavisi u velikoj meri od visokih cena nafte: Ovogodišnja budžetska ravnoteža je projektovana na prodaji barela nafte za 110 dolara.

Po povratku na predsednički položaj, Putin će verovatno slediti politiku status kvoa, sa uglavnom kozmetičkim promenama. Nastaviće model populističke potrošnje, mada to nije sprečilo proteste.

Sem u slučaju nepredive krize, Putin će okončati novi mandat. Međutim, čak i sumnja, makar na tren, da će biti u stanju da ostane na funkciji još šest godina – pokazuje da se Rusija znatno promenila.