Autorka: Dejzi Sindelar, priredio Slobodan Kostić
Poseta predsednika Baraka Obame Poljskoj prilika je za obeležavanje dvadesetpetogodišnjice početka rušenja komunizma u sovjetskom bloku ali i za podsećanje, u svetlu ukrajinske krize, da je ostalo još mnogo neobavljenog posla
Malo je verovatno da će poljski zvaničnici pozdraviti predsednika Baraka Obamu rečima – „pa, govorili smo vam“, mada je jedno sigurno, niko ih neće kriviti zbog onoga što su mislili.
Tokom poslednje posete Varšavi 2011., američki predsednik nestrpljivo je uveravao Poljake da nema više potrebe za vojnom pomoći za odbranu od onoga što je doživljavao kao vrlo malu malu rusku pretnju u svetlu tadašnje uloge Vladimira Putina.
Tri godine kasnije, ruska vojna intervencija u Ukrajini, drastično je preokrenula sliku. Dok Poljska obeležava dvadeset petu godišnjicu prvih delimično slobodnih izbora zvaničnici, ali i obični građani, pokušavaju da iskoriste trenutak u kome su se našli u žiži pažnje, da bi ubedili SAD da se usredsredi na istočnu Evropu.
„Strašno se brinem zbog svega“, priznaje Pjotr Pašinski dok ispija ledenu kafu, bacajući povremeno pogleda na sivkastu kišnu zavesu koja je prekrivala grad. „Mnogo toga se menja ovog trenutka. Mislim da se jedan aspekt te čitave priče može naći u pitanju Ukrajine. Putin je nadmudrio ostale, i to je ono što je strašno – svet to nije uspeo da to spreči.“
Strepnja u poljskoj prestonici
„Malo se pribojavam Rusa, zaista je dobro što smo članica NATO saveza jer nam to daje neku vrstu sigurnosti“, dodaje četrdeset četvorogodišnji Artur Apostolovič. „Strah me je da sve ovo vodi u rat. Drago mi je što dolazi predsednik Obama, jer je to jasan znak da neko stoji izna nas“.
Osim obeležavanja istorijskih izbora u Poljskoj koji su održani 1989. godine, predsednik Obama koristi boravak u Varšavu da pruži čvrstu podršku Ukrajini – tako što će se sresti sa novizabranim predsednikom Petrom Porošenkom, ali i prisustvovati ceremoniji dodeljivanja visokog priznanja proukrajinski orijentisanom lideru krimskih Tatara Mustafi Džemilevu.
Uprkos tome, sve to verovatno neće doneti konkretnu pomoć koju Poljska, dok iz neposredne blizine gleda separatističku pobunu u Ukrajini očekuje – kao što je trajno razmeštanje NATO trupa. Međutim, planirano je da ministri odbrane NATO tokom susreta u Briselu razgovaraju o razmeštanju snaga alijanse na istočnom krilu.
Nemali broj Poljaka ne krije žaljenje zbog Obamine odluke da neposredno nakon što je izabran za predsednika predloži „resetovanje“ odnosa sa Rusijom, i odustane od planova o razmeštanju raketnog sistema odbrane u Poljskoj i Češkoj Republici. Ipak oni su sumorno-optimistični da bi ukrajinski „povratak u realnost“ mogao da podstakne na preokret u odnosu na ono što doživljavaju kao Obaminu popustljivost koju je pokazao tokom prvog mandata.
„Neki kažu da se istorija ponavlja, i da ne smemo da budemo naivni kada je reč o mogućnosti da se uspostave miroljubivi odnosi između svih partnera u Evropi“, primećuje Henrika Mošćicka-Dendis, zamenica državnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova Poljske.
„Zbivanja u Ukrajini teraju nas da razmišljamo u novom kontekstu o bezbednosnim planovima. To je nešto što traži novo promišljanje evropskih i transatlanskih odnosa. Mislim da će pitanja za koja smo smatrali da su rešena ili da više nisu važna poput, na primer – temeljne sigurnosti, ponovo postaju aktuelna.“
Naš glas se čuje
Poljska, koja deli dugu i komplikovanu istoriju sa Ukrajinom, vidno je uznemirena zbog svega onoga što se dešavalo u prethodnih šest meseci. Porast nacionalnih osećanja u ovoj zemlji poklopio se sa dvadeset petom godišnjicom istorijskih izbora koji su održani 4. juna 1989. godine, na kojima je Leh Valensa sa nezavisnim sindikatom „Solidarnost“ započeo slamanje komunizma u Poljskoj.
U tom trenutku Poljska i Ukrajina, koja je još uvek bila deo Sovjetskog Saveza, bile su na sličan način ruinirane i nerazvijene. Dve i po decenije kasnije, Poljska je ambiciozna članica Evropske unije i NATO saveza sa tri puta većim bruto domaćim proizvodom od ukrajinskog.
„Više nismo mala, beznačajna istočna zemlja o kojoj niko ne brine“, kaže Bartoš Vielinski, dobar poznavalc spoljno-političkih prilika, inače član redakcije proslavljene „Gazete vibroče“.
„Sada je sve sasvim drugačije. Politički, igramo veoma značajnu ulogu na evropskoj sceni, i stavovi poljske vlade, Ministarstva sopoljnih poslova i poljske diplomatije se slušaju – posebno u ovom trenutku kada se razbuktala kriza u Ukrajini“, objašnjava Vielinski. On dodaje da vesti iz Ukrajine zauzimaju prvo mesto na naslovnicama novina od kako su prošlog novembra počeli majdanski protesti.
Inače, smatra se da je Poljska odigrala ključnu ulogu da SAD i EU usaglase zajedničku politiku prema Ukrajini. Upravo ovaj uspeh može se pridodati blistavoj karijeri harizmatičnog ministra spoljnih poslova Radoslava Šikorskog koga mnogi vide kao mogućeg naslednika Ketrin Ešton nakon okončanja njenog mandata na mestu visoke predstavnica za spoljnu politiku Evropske unije ove jeseni, mada nisu retki ni oni koji smatraju da je to potpuno nerealno.
Intenzivna usredsređenost Varšave na Ukrajinu povremeno je čak i pretila da će baciti senku na tradicionalno dobre odnose Poljske sa SAD. Poljska se inače već odavno kotira kao jedan od najvećih američkih prijatelja, sa javnim mnenjem koje je gotovo imuno na trzavice kakve su, na primer, odustajanje od raketnog odbrambenog sistema, mada su Poljaci u jednom trenutku bilo vidno frustrirani odgovorom Vašingtona na ukrajinsku krizu. Sam Valesa priznaje da je bio razočaran Obaminim liderstvom u tim trenucima.
Marcin Zaborovski, direktor poljskog Instituta za međunarodne poslove, kaže da se Vašinton prilično mekano ponašao u dve ključne situacije - 2008. godine u ratu sa Gruzijom, uoči Obaminog prvog izbora, i upotrebe hemijskog oružja od strane sirijskog režima Bašara al Asada, što je ohrabrilo Putina da pomisli kako neće naići na otpor ako krene u ukrajinsku avanturu.
„Mislim da je to veoma, veoma ozbiljno“, upozorava Zaborovski. „Mislim da ne bismo doživeli sve ovo da je reakcija u Gruziji bila drugačija. Čini se da je Putin naučio dosta toga na osnovu mlakog odgovora u Gruziji, a odmah nakon toga i kolebljivosti oko Sirije. Na osnovu svega toga je pomislio da SAD nisu dovoljno odlučne“.
Uprkos svemu, Poljaci su ohrabreni Obaminom odlukom da nametne sankcije Rusije, i da u tim koracima sledi Brisel. U svakom slučaju, poljski zvaničnici nemaju nikakvih dilema oko toga da će američkog predsednika, prilikom njegove posete Varšavi, pokušati da ubede da ojača sankcije.
Istovremeno, pojedini Poljaci smatraju da je ukrajinska kriza dala njihovoj vladi nedovoljno utemeljno osećanje o mestu koje zauzima na svetskoj sceni, i uticaju koji mogu da imaju na one koji grade politiku SAD, kako bi se ponovo setili istočne Evrope. Obama dolazi u Poljsku samo zato što u tome vidi mogućnost da u pravom trenutku podrži Ukrajinu, ali ništa više od toga, smatra šezdeset šestogodišnja Maria Olson.
„Imam osećaj da veliki broj ljudi u Poljskoj smatra da smo mi posebno važni, ali mi smo značajni samo u kontekstu ukrajinske krize, i ništa više od toga“, kaže ona. „Da nije bilo ukrajinske krize, ne verujem da bi predsednik Obama došao na obeležavanje naše dvadeset petogodišnjice. Vrlo je naivno misliti da osim toga, postoje drugi razlozi“, zaključuje Maria Olson.
Poseta predsednika Baraka Obame Poljskoj prilika je za obeležavanje dvadesetpetogodišnjice početka rušenja komunizma u sovjetskom bloku ali i za podsećanje, u svetlu ukrajinske krize, da je ostalo još mnogo neobavljenog posla
Malo je verovatno da će poljski zvaničnici pozdraviti predsednika Baraka Obamu rečima – „pa, govorili smo vam“, mada je jedno sigurno, niko ih neće kriviti zbog onoga što su mislili.
Tokom poslednje posete Varšavi 2011., američki predsednik nestrpljivo je uveravao Poljake da nema više potrebe za vojnom pomoći za odbranu od onoga što je doživljavao kao vrlo malu malu rusku pretnju u svetlu tadašnje uloge Vladimira Putina.
Tri godine kasnije, ruska vojna intervencija u Ukrajini, drastično je preokrenula sliku. Dok Poljska obeležava dvadeset petu godišnjicu prvih delimično slobodnih izbora zvaničnici, ali i obični građani, pokušavaju da iskoriste trenutak u kome su se našli u žiži pažnje, da bi ubedili SAD da se usredsredi na istočnu Evropu.
„Strašno se brinem zbog svega“, priznaje Pjotr Pašinski dok ispija ledenu kafu, bacajući povremeno pogleda na sivkastu kišnu zavesu koja je prekrivala grad. „Mnogo toga se menja ovog trenutka. Mislim da se jedan aspekt te čitave priče može naći u pitanju Ukrajine. Putin je nadmudrio ostale, i to je ono što je strašno – svet to nije uspeo da to spreči.“
Strepnja u poljskoj prestonici
„Malo se pribojavam Rusa, zaista je dobro što smo članica NATO saveza jer nam to daje neku vrstu sigurnosti“, dodaje četrdeset četvorogodišnji Artur Apostolovič. „Strah me je da sve ovo vodi u rat. Drago mi je što dolazi predsednik Obama, jer je to jasan znak da neko stoji izna nas“.
Osim obeležavanja istorijskih izbora u Poljskoj koji su održani 1989. godine, predsednik Obama koristi boravak u Varšavu da pruži čvrstu podršku Ukrajini – tako što će se sresti sa novizabranim predsednikom Petrom Porošenkom, ali i prisustvovati ceremoniji dodeljivanja visokog priznanja proukrajinski orijentisanom lideru krimskih Tatara Mustafi Džemilevu.
Uprkos tome, sve to verovatno neće doneti konkretnu pomoć koju Poljska, dok iz neposredne blizine gleda separatističku pobunu u Ukrajini očekuje – kao što je trajno razmeštanje NATO trupa. Međutim, planirano je da ministri odbrane NATO tokom susreta u Briselu razgovaraju o razmeštanju snaga alijanse na istočnom krilu.
Nemali broj Poljaka ne krije žaljenje zbog Obamine odluke da neposredno nakon što je izabran za predsednika predloži „resetovanje“ odnosa sa Rusijom, i odustane od planova o razmeštanju raketnog sistema odbrane u Poljskoj i Češkoj Republici. Ipak oni su sumorno-optimistični da bi ukrajinski „povratak u realnost“ mogao da podstakne na preokret u odnosu na ono što doživljavaju kao Obaminu popustljivost koju je pokazao tokom prvog mandata.
„Neki kažu da se istorija ponavlja, i da ne smemo da budemo naivni kada je reč o mogućnosti da se uspostave miroljubivi odnosi između svih partnera u Evropi“, primećuje Henrika Mošćicka-Dendis, zamenica državnog sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova Poljske.
„Zbivanja u Ukrajini teraju nas da razmišljamo u novom kontekstu o bezbednosnim planovima. To je nešto što traži novo promišljanje evropskih i transatlanskih odnosa. Mislim da će pitanja za koja smo smatrali da su rešena ili da više nisu važna poput, na primer – temeljne sigurnosti, ponovo postaju aktuelna.“
Naš glas se čuje
Poljska, koja deli dugu i komplikovanu istoriju sa Ukrajinom, vidno je uznemirena zbog svega onoga što se dešavalo u prethodnih šest meseci. Porast nacionalnih osećanja u ovoj zemlji poklopio se sa dvadeset petom godišnjicom istorijskih izbora koji su održani 4. juna 1989. godine, na kojima je Leh Valensa sa nezavisnim sindikatom „Solidarnost“ započeo slamanje komunizma u Poljskoj.
U tom trenutku Poljska i Ukrajina, koja je još uvek bila deo Sovjetskog Saveza, bile su na sličan način ruinirane i nerazvijene. Dve i po decenije kasnije, Poljska je ambiciozna članica Evropske unije i NATO saveza sa tri puta većim bruto domaćim proizvodom od ukrajinskog.
„Više nismo mala, beznačajna istočna zemlja o kojoj niko ne brine“, kaže Bartoš Vielinski, dobar poznavalc spoljno-političkih prilika, inače član redakcije proslavljene „Gazete vibroče“.
„Sada je sve sasvim drugačije. Politički, igramo veoma značajnu ulogu na evropskoj sceni, i stavovi poljske vlade, Ministarstva sopoljnih poslova i poljske diplomatije se slušaju – posebno u ovom trenutku kada se razbuktala kriza u Ukrajini“, objašnjava Vielinski. On dodaje da vesti iz Ukrajine zauzimaju prvo mesto na naslovnicama novina od kako su prošlog novembra počeli majdanski protesti.
Inače, smatra se da je Poljska odigrala ključnu ulogu da SAD i EU usaglase zajedničku politiku prema Ukrajini. Upravo ovaj uspeh može se pridodati blistavoj karijeri harizmatičnog ministra spoljnih poslova Radoslava Šikorskog koga mnogi vide kao mogućeg naslednika Ketrin Ešton nakon okončanja njenog mandata na mestu visoke predstavnica za spoljnu politiku Evropske unije ove jeseni, mada nisu retki ni oni koji smatraju da je to potpuno nerealno.
Intenzivna usredsređenost Varšave na Ukrajinu povremeno je čak i pretila da će baciti senku na tradicionalno dobre odnose Poljske sa SAD. Poljska se inače već odavno kotira kao jedan od najvećih američkih prijatelja, sa javnim mnenjem koje je gotovo imuno na trzavice kakve su, na primer, odustajanje od raketnog odbrambenog sistema, mada su Poljaci u jednom trenutku bilo vidno frustrirani odgovorom Vašingtona na ukrajinsku krizu. Sam Valesa priznaje da je bio razočaran Obaminim liderstvom u tim trenucima.
Marcin Zaborovski, direktor poljskog Instituta za međunarodne poslove, kaže da se Vašinton prilično mekano ponašao u dve ključne situacije - 2008. godine u ratu sa Gruzijom, uoči Obaminog prvog izbora, i upotrebe hemijskog oružja od strane sirijskog režima Bašara al Asada, što je ohrabrilo Putina da pomisli kako neće naići na otpor ako krene u ukrajinsku avanturu.
„Mislim da je to veoma, veoma ozbiljno“, upozorava Zaborovski. „Mislim da ne bismo doživeli sve ovo da je reakcija u Gruziji bila drugačija. Čini se da je Putin naučio dosta toga na osnovu mlakog odgovora u Gruziji, a odmah nakon toga i kolebljivosti oko Sirije. Na osnovu svega toga je pomislio da SAD nisu dovoljno odlučne“.
Uprkos svemu, Poljaci su ohrabreni Obaminom odlukom da nametne sankcije Rusije, i da u tim koracima sledi Brisel. U svakom slučaju, poljski zvaničnici nemaju nikakvih dilema oko toga da će američkog predsednika, prilikom njegove posete Varšavi, pokušati da ubede da ojača sankcije.
Istovremeno, pojedini Poljaci smatraju da je ukrajinska kriza dala njihovoj vladi nedovoljno utemeljno osećanje o mestu koje zauzima na svetskoj sceni, i uticaju koji mogu da imaju na one koji grade politiku SAD, kako bi se ponovo setili istočne Evrope. Obama dolazi u Poljsku samo zato što u tome vidi mogućnost da u pravom trenutku podrži Ukrajinu, ali ništa više od toga, smatra šezdeset šestogodišnja Maria Olson.
„Imam osećaj da veliki broj ljudi u Poljskoj smatra da smo mi posebno važni, ali mi smo značajni samo u kontekstu ukrajinske krize, i ništa više od toga“, kaže ona. „Da nije bilo ukrajinske krize, ne verujem da bi predsednik Obama došao na obeležavanje naše dvadeset petogodišnjice. Vrlo je naivno misliti da osim toga, postoje drugi razlozi“, zaključuje Maria Olson.
