Dostupni linkovi

logo-print

Evropska unija bez Evropljana


Prvi sastanak lidera EU bez Velike Britanije još jednom je pokazao ne samo pukotine u evropskom bloku nego i dubinu krize samog projekta, uprkos nadi koji su na skupu u Bratislavi iskazali čelnici Evropske komisije da će uspeti da vrate poverenje u zajednički poduhvat jer, kako ističu,"bolja alternative od EU ne postoji bez obzira što nije savršena". Uostalom i sama nemačka kancelarka Angela Merkel je priznala da je EU u " kritičnoj situaciji". Dovedena su u pitanje dva ključna dostignuća EU – monetarna unija i uklanjanje granica. Poljuljan je i ključni princip solidarnosti na kome počiva EU - među članicama kao i prema najugroženijma u svetu.

Iako predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker (Jean Claude Juncker) tvrdi da nakon Bregzita nije ugrožena budućnost EU, nema sumnje da je odluka britanskih birača dodatno uzdrmala evropske temelje, uz već pomenuta pitanja migracija, zajedničke odbrambene politike, anemičnog ekonomskog stanja i rasta nezasposlenosti.

Akcioni plan – odlaganje umesto rešenje problema

Stoga najava i obećanje evropskih lidera da će do sledećeg proleća predložiti neophodne reforme - kada se obeležava 60. godišnjica Rimskih ugovora, odnosno stvaranja Evropske ekonomske zajednice kao preteče EU - više liče na odlaganje problema nego što su pokazatelj odlučnosti i jasne vizije kako da se dvadesetsedmorka izbori sa rastućim problemima i izazovima.

I ranije su neslavno završavali pompezno najavljivani projekti poput evropskog ustava ali koji je odbačen na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. Njegovo mesto je zauzeo kompromisni "Lisabonski sporazum", ali njegova različita tumačenja su često izvor sporenja. "Solunski proces" iz 2003, kojim se pruža perspektiva članstva uključujući i balkanskim zemljama, sporo se primenjuje. Doduše, za to su krive i zemlje aspiranti jer otežu neophodne reforme.

Ne poštuje se u potpunosti ni "fiskalni pakt" iz 2012, odnosno dogovor o finansijskoj disciplini, koji je trebalo da koliko toliko nadomesti sistemski defekt, pošto pored evropske monetarne unije ne postoji i fiskalna unija, što je karakteristično za svaku nacionalnu državu.

EU ne može "u rikverc", još teže napred

EU ne može "u rikverc", kako je istakao domaćin slovački premijer Robert Fico, ali nije jasno ni kako će brže i odlučnije napred nego što je to bilo do sada. Sve su veći problemi sa kojima se EU suočava, ali i razlike među njenim članicama kako da se oni rešavaju. Doduše, toga su svesni i evropski čelnici. Tako je Fico kazao da stanje nije "nimalo ružičasto" te da lideri moraju da odgovore na pitanja i strahove Evropljana.

Pitanje migracija izaziva strahove Evropljana

Pitanje migracija izaziva strahove Evropljana

"Ako ne odgovorimo mi, odgovoriće neko sa jednostavnim ali neizmerno opasnim rešenjima", rekao je Fico. Pitanje migracija kao i nerešeni socijalno-ekonomski problem izazivaju strahove građana na starom kontinentu što svakako ide u prilog evropskim populistima i ekstremistima.

Dakle, ostale su duboke razlike uprkos nastojanju da se prikaže makar privid jedinstva. Čak je i predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker priznao da ne pamti veće nesuglasice na starom kontinentu u njegovoj dugoj političkoj karijeri.

On je zamolio sve lidere pre samita u Bratislavi da razmisle o tri razloga zbog kojih je potrebna EU. U internoj prepisci, u koju je imao uvid "Volstrit Džornal" (The Wall Street Journal), pominje se 29 različitih oblasti interesovanja. Većinsku podršku, odnosno više od polovine lidera, dobila su samo tri pitanja – jedinstveno tržište, koordinacija u borbi protiv terorizma i zajednička politika u digitalnom sektoru.

Očito je da nema mnogo interesovanja za teme kao što su mobilnost radne snage, reforma politike prema azilantima ili promena prioriteta u budžetu EU.

Budućnost EU zavisi od izbora u Francuskoj i Nemačkoj

Evropski blok se u narednim mesecima suočava sa serijom važnih događaja sa neizvesnim ishodom. U Mađarskoj se 2. oktobra održava referendum o evropskoj strategiji prema izbeglicama. U decembru se građani Italije izjašnjavaju o ustavnim promenama – što može oslabiti poziciju premijera Matea Rencija (Matteo Renzi). Za proleće je najavljen referendum u Holandiji o sporazumu EU-Ukrajina, a Nemačku i Francusku – koje se smatraju "motorom" evropskih integracija – očekuju veoma neizvesni izbori.

Pozicija Angele Merkel je sve upitnija zbog rastućeg nezadovoljstva njenom migracionom politikom

Pozicija Angele Merkel je sve upitnija zbog rastućeg nezadovoljstva njenom migracionom politikom

Predsednik Fransoa Oland zaostaje u istraživanjima javnog mnjenja, dok sve popularnija liderka desničarskog Nacionalnog fronta Mari Le Pen najavljuje referendum o izlasku iz EU, ukoliko pobedi. Istovremeno, i pozicija Angele Merkel je sve upitnija zbog rastućeg nezadovoljstva njenom migracionom politikom, što ide u prilog desničarskoj Alternativi za Nemačku koja beleži rast na pokrajinskim izborima.

U nastojanju da spreči uspon desnice, većina članica za sada je odustala od sklapanja Transatlantskog trgovinskog sporazuma sa SAD-om, koji je izaziva sve veće kritike među biračima.

Zbog svega toga, evropski zvaničnici priznaju u privatnim razgovorima da će najavljena "mapa puta" morati da pričeka izbore u Francuskoj i Nemačkoj a od njihovih rezultata u mnogome će zavisiti i sudbina reformi EU.

Evrozona – "što se grbo rodi vreme ne ispravi"

EU potresa i ekonomska kriza, što se iskazuje i kroz ogromne dugove, pre svega članica na jugu kontinenta. Zadužene zemlje poput Grčke, kojima se kao uslov za pomoć traži rigorozna štednja, kritikuju takvu politiku poverilaca, u čemu prednjači Nemačka, jer se time guši neophodni ekonomski rast. Stoga je sedam članica EU uglavnom sa juga kontinenta - Francuska, Italija, Španija, Grčka, Portugal, Kipar, Malta – razgovaralo u junu o stvaranju "Alijanse Juga Evrope", najavljujući borbu protiv takve politike.

Italijanski premijer Renci nazvao je ovakav pristup zvaničnog Berlina hipokrizijom, jer kritikuje druge članice EU što ne nastavljaju "stezanje kaiša". Istovremeno, sama Nemačka ne poštuje pravila Unije i ne smanjuje trgovinski suficit koji je premašio 7,6 odsto BDP, a limit je 6 odsto.

Evru tek predstoje izazovi, počev od sve ozbiljnije krize u italijanskom bankarskom sektoru

Evru tek predstoje izazovi, počev od sve ozbiljnije krize u italijanskom bankarskom sektoru

Jedan od ključnih uzroka ekonomskih nedaća seže do samog nastanka evrozone, odnosno uvođenja evra kao zajedničke valute koju je prihvatilo 19 zemalja. Evro je zamišljen ne samo kao ekonomski projekat, koji treba da osigura razvoj, već i politički u cilju jačanja integracija na starom kontinentu. Međutim, njegovo uvođenje nisu pratili klasični instrumenti na nivou nacionalne države – tačnije ustanovljena je monetarna unija bez fiskalne, odnosno zajedničke budžetske politike koja bi osigurala efikasno funkcionisanje tako šarolikih regija na starom kontinentu.

Zbog toga je, kako ističe nobelovac Džozef Stiglic (Joseph Stiglitz), evro "rođen sa greškom" i nije ostvario ni očekivani prosperitet niti političku integraciju, jer je u velikoj meri bio projektovan i kao cilj sam po sebi, umesto da bude samo sredstvo za ostvarenje pomenutih htenja.

Čak i stanje nemačke ekonomije nije tako impresivno kao što izgleda na prvi pogled. Naime, njena privreda je rasla od 2007. po stopi od samo 0,8 odsto godišnje (naspram, na primer, 1,2 procenta rasta američke privrede). Veliki izvoz se ostvaruje nauštrb stagnacije pa čak i realnog opadanja plata. Stoga je, kao posledica demontaže socijalne države u Nemačkoj, produbljen jaz u primanjima između najsiromašnijih i onih na sredini lestvice - za 9 odsto samo tokom jedne decenije.

U svakom slučaju, evru tek predstoje izazovi, počev od sve ozbiljnije krize u italijanskom bankarskom sektoru.

Začeci evropske armije

EU nastoji da, nakon Bregzita, produbi vojnu saradnju, uz formiranje zajedničkog štaba, što bi omogućilo brže raspoređivanje evropskih snaga u kriznim situacijama.

Takvi planovi su postojali od ranije ali ih je blokirala Britanija, koja je smatrala da bi formiranje posebnih evropskih snaga podrilo ulogu NATO. I pojedine članice iz istočne Evrope, poput baltičkih zemalja i Poljske, protive se ovoj ideji jer smatraju da je Severnoatlantska alijansa najbolja garancija za sprečavanje ekspanzije Rusije.

Evropska demokratija bez demosa

Sve je očiglednije – čak lideri EU to priznaju – da nije reč samo o finansijskoj krizi, već o mnogo dubljoj društveno-političkoj te da su ekonomske teškoće, zapravo, samo njen simptom. Očigledno je da ne postoje neophodni društveni temelji za političku i ekonomsku uniju. EU je pre svega ekonomska zajednica, delimično i politička, ali više kao savez suverenih država sa delegiranom tehnokratijom u Briselu. Dakle, postoje evropske birokrate, ali nema evropskog demosa, odnosno evropskog građanina.

EU je više kao savez suverenih država sa delegiranom tehnokratijom u Briselu

EU je više kao savez suverenih država sa delegiranom tehnokratijom u Briselu

To znači da se demokratija u tradicionalnom smislu te reči završava na granicama država članica. Razlozi ovakvog stanja su višestruki. Tako Lešek Kolakovski (Leszek Kołakowski) navodi paradoks "samorazornosti otvorenog društva", odnosno ne samo nesposobnost demokratije da se uspešno odbrani od spoljnih neprijatelja isključivo demokratskim sredstvima, već i da se liberalni principi pretvaraju u sopstvenu suprotnost.

Tako je demokratija izgubila svoje ozbiljne kritičare, a time i deo svojih kreativnih potencijala, a pri tom su ostale protivrečnosti i neprijatelji.

Demokratija bez izbora

Problem je i što je EU u velikoj meri elitistički projekat, tačnije savez nacionalnih političkih elita i međunarodnog, krupnog kapitala, tako da su dobici i gubici od evropskih integracija neravnomerno raspodeljeni. Međutim, sve nezadovoljniji građani, kako ističe Ivan Krastev, mogu da promene vladu ali ne i njenu ekonomsku politiku, u ovom slučaju rigorozne mere štednje koju nameću međunarodni poverioci. Stoga građanima preostaje "demokratija bez izbora" ili "okupiranje ulica".

Istovremeno, u situaciji kada ne postoji jedistveni evropski javni prostor i politički identitet, alternativne odgovore nude populisti i ultradesničari na nivou nacionalnih država. Potvrda tih još uvek snažnih parohijalnih tendencija jeste i najava mađarskih i poljskih lidera "kulturne kontrarevolucije" koja će ojačati nacionalne identitete. Kao posledica uspona desnice slabi panevropska solidarnost i jačaju autoritarni odgovori naspram prvobitne ideje o otvorenoj, liberalnoj Evropi.

"Neprijatelj" nije dovoljan za formiranje identiteta EU

O stvaranju miroljubive zajednice evropskih država sanjao je još pre više od dva veka čuveni nemački filozof Kant. Međutim, još nije jasno i nema saglasnosti šta je evropski identitet. Da li je to samo obećanje bolje budućnosti, koje mnogi smatraju neispunjenim zbog ukidanja socijalne države, ograničenih radničkih prava i sve upitnije demokratije? Da li su to univerzalne vrednosti oko kojih postoji načelni konsenzus, ali koje evropske političke elite ne znaju kako da ostvare u praksi?

Da li smo još uvek najpre pripadnici svoje nacije – Francuzi, Italijani – pa tek onda Evropljani? U tom smislu je ilustrativan odgovor nemačkog pisca Hansa Magnusa Encensbergera na pitanje da li se oseća kao Evropljanin ili kao Nemac. Kazao je da Evropljani ne postoje, ali je nakon kratke pauze dodao: "S druge strane … ako mi vežete oči, stavite me u leteći balon i spustite u bilo koji evropski grad, znao bih da sam u Evropi, i znao bih kako da pronađem železničku stanicu, i gde mogu nešto da pojedem i popijem".

Sećanje na zamajac evropskog ujedinjenja slabi

Sećanje na zamajac evropskog ujedinjenja slabi

Dakle, EU je više od geografskog prostora ali je činjenica da je nastala na odbrambenoj strategiji – da se spreči povratak strahota iz dva svetska rata koji su započeli i uglavnom vođeni na starom kontinentu. Međutim, s obzirom da odumiru generacije koje su iskusile Drugi svetski rat, sećanje na taj zamajac evropskog ujedinjenja slabi.

Britanski istoričar Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash) navodi i nestanak sovjetske pretnje koja je tokom Hladnog rata veoma zbližila zapadne Evropljane, mada se Rusija sve otvorenije meša nastojeći da iskoristi krizu na starom kontinentu za ostvarenje svojih geostrateških ciljeva.

Takođe, iako je i dalje motor evropskih integracija, Nemačka nije više spremna da bude "blagajnik" EU, dok je ranije njeno delovanje bilo motivisano i željom da se rehabilituje u porodici evropskih naroda zbog odgovornosti za Drugi svetski rat.

Tome treba dodati i skepticizam prema evropskim integracijama nekadašnjih socijalističkih zemalja, pre svega Mađarske, Poljske i Češke, uprkos još uvek snažnom sećanju na dikataturu i nemaštinu.

Uverenje da samo ujedinjena može opstati kao važan činilac na globalnoj sceni – sada bi trebalo da EU da dodatni smisao postojanja. Međutim, otpor autoritarnoj Rusiji i protivteža Americi ne mogu da stvore evropski identitet, odnosno kako ističe istoričar Toni Džadt (Tony Judt), za njegovo definisanje nisu dovoljni samo "neprijatelji".

Bregzit – simptom problema u samoj EU

EU se, dakle, suočava sa velikim izazovima kako da nastavi dalje, imajući u vidu i predstojeće pregovore sa Velikom Britanijom o novim odnosima, nakon što se na referendumu izjasnila za napuštanje evropskog bloka.

Na samitu u Bratislavi je zaključeno da će se voditi računa da se ne oštete interesi zemalja koje ostaju u Uniji i upozorili London da ne računa da će moći samo da pokupi "trešnje sa torte". Većina članica očito smatra da Britanija mora da "plati cenu" napuštanja evropskog bloka. Međutim, EU treba da ima na umu da Bregzit nije samo izvor njenih novih teškoća već i simptom problema sa kojima se suočava.

EU treba da ima na umu da Bregzit nije samo izvor njenih novih teškoća već i simptom problema sa kojima se suočava

EU treba da ima na umu da Bregzit nije samo izvor njenih novih teškoća već i simptom problema sa kojima se suočava

Stoga, osim tog emotivnog pristupa, evropski blok bi trebalo da iskoristi pregovore sa Britanijom o uspostavljanju novih odnosa i za rešenje ostalih problema koji ga opterećuju. Evidentno je da nije samo London nezadovoljan sa jačanjem nadležnosti evropskih struktura, već i da članice Višehradske grupe – Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka Republika – traže da se deo ovlašćenja vrati nacionalnim državama.

U tom smislu je zanimljiva nedavno ponovo lansirana ideja o stvaranju Severnomorske unije, čije bi članice bile zemlje koje izlaze na ovo more: Belgija, Holandija, Luksemburg, Nemačka, Danska, Švedska. Pridružili bi se i Norveška i Velika Britanija kao način da se ublaže efekti Bregzita. Ove zemlje bi pre svega sarađivali u istraživanjima mora i okeanskoj industriji.

Evropa "na dva koloseka"

Grupa uglednih evropskih intelektualaca objavila je nedavno dokument "kontinentalno partnerstvo" u kome se predlaže uspostavljanje odnosa između Brisela i Londona po modelu – manje od članstva u EU, više od klasičnog sporazuma o slobodnoj trgovini. Time bi ne samo sačuvali ekonomske veze, već bi pomenuti model mogao da se primeni i prilikom uspostavljanja novih odnosa EU i sa ostalim zemljama koje neće uskoro postati njene punporavne članice: Norveška, Švajcarska, Turska, Ukrajina i, eventualno, južne mediteranske zemlje (Tunis, Maroko).

Realizacija ovog projekta bi dugoročno mogla voditi stvaranju "dvokružne" Evrope. Unutrašnji krug bi činili EU, kao nadnacionalna tvorevina, sa evrozonom u svom središtu, dok bi u spoljašnjem krugu bile zemlje uključene u međuvladino partnerstvo sa EU.

Dakle, zemlje u prvom krugu bi imale priliku da nastave jačanje integracija, dok bi članice drugog kruga ograničile svoje učešće na jedinstveno tržište i saradnju u bezbednosnoj i spoljnoj politici.

Nije jasno kako bi prošle balkanske zemlje ako se realizuje ova ideja, ali imajući u vidu zamor od proširenja u EU, lako bi mogle da završe kao "drugorazredne članice" bloka na njegovoj periferiji.

Naravno, kad god se kao rešenje za evropskih problema pominje prekomponovanja u razne blokove, to pokazuje dubinu krize sa kojom se suočava.

Interegnumi, odnosno prelazna stanja u istoriji su skopčana sa najvećim opasnostima. Svet se sada nalazi u nekoj vrsti interegnuma i veoma je teško predvideti šta će se iz njega izroditi. Pesimisti smatraju da je "EU pobedila Evropu", te da Evropu, kao središte stare civilizacije, "može da spase samo raspad EU", s obzirom na njene manjkavosti.

Višestruka kriza koja pogađa EU svakako čini neizvesnijim prijem novih članica, pre svega sa Balkana. Istovremeno, antievropsko ponašanje pojedinih krugova i vlada među dvadesetsedmorkom, idu u prilog nacionalističkim, antidemokratskim, odnosno evroskeptičnim snagama svih boja na Balkanu, koji pokušavaju da po svaku cenu spreče ulazak svojih zemalja u EU.

Ona je laka meta za kritike – neke opravdane, neke preterane a dosta je i neosnovanih.

Ipak, ne treba zaboraviti da je EU najuspešniji mirovni projekat u evropskoj, a verovatno i svetskoj istoriji. Istovremeno, ona je prva postmodernistička zajednica jer odnose među državama nastoji da uspostavi pre svega na vrednostima a ne samo na interesima, koji dominiraju u međunarodnim odnosima od Vestfalskog ugovora iz 17. veka. Mnogim brojkama se može ilustrovati pomoć koje su dobile i još dobijaju siromašnije članice bloka. Na primer, Poljska i dalje povlači 15 milijardi evra godišnje iz zajedničkih fondova u Briselu za razne projekte.

Uprkos pesimizmu, dosta je razloga i za nadu. To potvrđuje činjenica da mnogi ljudi širom starog kontinenta još veruju u evropski projekat. Kako je rekao nemački pesnik Helderin, "tamo gde je opasnost, tamo je i spas". Jedan od načina da se spase evropski projekat je da se "iznova osmisli".

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Novinarstvom se bavi od 1985. godine, najpre u beogradskom nedeljniku "NIN". Od 1987. godine komentator i voditelj u Prvom programu Radio Beograda. Od 1994. dopisnik RSE iz Beograda, a od 1999. radi u redakciji u Pragu.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG