Svaka druga žena u Srbiji preživela neki oblik nasilja

Nekoliko brutalnih ubistava u porodicama koja su se u Srbiji dogodila poslednjih dana ponovo su u javnosti otvorila pitanje sprečavanja nasilja nad ženama. Iako je dosta urađeno na zakonodavnom planu, nove mere još nisu efikasne pa se često dešava da zlostavljači na kraju i ubiju svoje supruge.

Vojvođanski Sekretarijat za rad i ravnopravnost polova zatražio je najstrože kažnjavanje počinilaca dva ubistva u porodici koja su se ovih dana dogodila u okolini Novog Sada.

U Futogu je stradala šezdesettrogodišnja žena kada ju je suprug na najbrutalniji način ubio nožem, dok je u Paragama tridesetjednogodišnji muškarac na smrt prebio svoju ženu. Ovi tragični slučajevi su deo crne statistike koja pokazuje da su samo u ovoj godini pet žena ubili njihovi životni partneri, dok je u 2011. na isti način stradalo njih 28.

Izabela Kisić, iz Helsinškog odbora za ljudska prava, kaže za RSE da je porodično nasilje u porastu i da je jedan od najvećih problema nedovoljna koordinacija institucija koje su zadužene za prevenciju.

„To su pre svega policija, sudovi i ustanove za socijalnu zaštitu. Mislim da je problem i sistem vrednosti. Na primer, istraživanje je pokazalo da svaki deseti srednjoškolac misli da ženu treba povremeno tući. Zapravo, nasilje u porodici je jedna od najdrastičnijih posledica patrijarhalnog sistema vrednosti.“

Zvanični podaci govore da je svaka druga žena u Srbiji preživela neki oblik nasilja.
Nakon što su dugo godina, često i više decenija, trpele torturu neke žene nisu videle drugi izlaz osim da se same obračunaju sa zlostavljačima.

Helsinški odbor snimio je film pod naslovom “Žene koje su ubile svoje nasilnike”, autorke Izabele Kisić, u kom svedoče žrtve koje kaznu izdržavaju u zatvoru u Požarevcu.



Potrebne nove mere

Među najdrastičnijim primerima maltretiranja je i priča jedne žene koja je sedam meseci živela kao u logoru. Muž ju je zaključao u kući i često joj nije dozvoljavao čak ni da koristi toalet. Druga, koju je muž šezdesetih godina prošlog veka kidnapovao iz jednog zabačenog sela i naterao da se uda za njega, nasilnog partnera ubila je posle 50 godina pakla u braku.

Poseban problem za ove žene je, kako ističu aktivisti nevladinih organizacija, i to što sud obično ne interesuje šta su sve preživele, tako da većina njih bude osuđena na najmanje deset godina zatvora.

Izabela Kisić napominje da bi državne institucije trebalo da promene odnos prema ženama koje su digle ruku na svoje nasilne partnere.

“To su žene koje jesu počinile krivično delo, ali one nisu kriminalci. One su dugo godina bile žrtve veoma brutalnog nasilja, i ubistvo zlostavljača je za njih najgore rešenje izlaska iz tog nasilnog odnosa. Sud bi morao da uzme u obzir činjenice pod kojima su ove žene živele i to bi trebalo da bude olakšavajuća okolnost kada im se određuje kazna” , ističe Kisić.

Zlostavljane žene koje u očaju nisu videle drugi izbor nego da se same obračunaju sa nasilnikom, često su se pre toga obraćale raznim institucijama i okolini. U potresnim svedočenjima neke kažu da na njihove vapaje niko nije reagovao.

Vanja Macanović, iz Autonomnog ženskog centra, upozorava da hitno treba uvesti nove mere koja bi zlostavljanim ženama dale veću sigurnost.

„Treba uvesti propis po kom bi policija odmah mogla da iseli nasilnika iz stana. Obično je u evropskim državama to na rok od 14 dana. I onda država štiti žrtvu bez obzira na njenu volju. Nevezano za to da li ona želi da uđe u krivični postupak, da li hoće da produži te mere zaštite ili ne, da li je rešila da ide u sigurnu kuću ili ne... A onda se žrtvi obraćaju službe za podršku i pomoć koje joj dalje objašnjavaju šta su njena prava. Ona onda može na miru, bez uticaja nasilnika sa kojim živi u istom domaćinstvu, bez toga je on ucenjuje ili moli za oproštaj, da donese odluku šta će da uradi“, kaže Macanović.

U Srbiji ne postoji precizna evidencija i jedinstvena statistika porodičnog nasilja, a procenjuje se da svake godine između 30 i 40 žena ubiju njihovi životni partneri.