Razvlačenje Tesline urne

Nikola Tesla postao je udarna tema medija u Srbiji samo dve sedmice pred vanredne parlamentarne izbore. U vlasti tvrde da dogovor o izemeštanju njegove urne, koji je postignut sa Srpskom pravoslavnom crkvom (a koja na tome godinama insistira) nema baš nikakve veze sa tekućom predizbornom kampanjom. Sve da tako i jeste, teško se oteti utisku da će ispunjavanje crkvi toliko željenog sna, vladajućoj garnituri oličenoj u naprednjacima i Aleksandru Vučiću, doneti bilo šta drugo osim dodatnih poena popularnosti. Stvara se tako teren na kome bi naprednjaci svoju eventualnu izbornu pobedu, mogli „krunisati“ i premeštanjem pepela naučnika, koji je zadužio čitavu planetu.

Za Beograđanku Natašu Stanković, sa kojom razgovaramo tu na ulazu u najveću pravoslavnu crkvu na Balkanu, dileme nema:



Što je argument koji bi konačno mogao značiti i da bi Nikolu Teslu trebalo sahraniti u beogaradskoj Aleji velikana na primer, ili na sasvim običnom groblju, ali nikako ne dokazuje da mu je mesto u bilo kojoj crkvi. Oni koji su u suprotno uvereni, podsetiće osim na njegovo etničko poreklo i na činjenicu da je Teslin otac bio pravoslavni sveštenik. U muzeju „Nikole Tesle“, jednom od retkih (ako ne i jedinih) u Beogradu koji radi u punom kapacitetu, i koji je do sada posetilo preko milion ljudi, dokazuju da se pepeo načunika sada nalazi baš tamo gde mu je i mesto:

„Muzej je dužan da poštuje želju Teslinih naslednika“, podseća direktor Vladimir Jelenković. „Doktorka Milica Trbojević, ćerka Tesline sestre Angeline Trbojević i naslednica Teslinog sestrića Save Kosanovića, doneli su odluku da se urna prebaci iz Njujorka u Beograd još 1957. godine. Takođe i da se izloži u Muzeju ’Nikole Tesle’. Tome treba dodati i želju da Teslina urna ostane u njegovom muzeju u Beogradu koju je u nekoliko navrata iskazao i Vilijem Terbo, praunuk Tesline sestre Angeline. On je danas najbliži živi rođak Nikole Tesle“.

Želje potomaka očigledno nisu bitne. Umesto toga, partijarh Irinej seo je za isti sto sa predstavnicima dve odlazeće vladajuće strukture, skoro pa kao da je računao da je idealan trenutak za rešavanje pitanja urne, jer bi sa nekom novom vlašću stvar mogla ići teže. Pisac Svetislav Basara takve okolnosti kratko će opisati: „Mislim da je to budalaština. Pre svega to nije Teslina volja, a nije ni posao Skupštine grada da se bavi naknadnim sahranjivanjem ljudi“.

Patrijarh je pokazao da misli upravo suprotno. Sa ministarkom energetike Zoranom Mihajlović, koja predstavlja Vladu kojoj upravo samim raspisivanjem vanrednih izbora ističe mandat, kao i sa predstavnikom Privremenog organa Beograda (formiranog nakon obaranja ranije vlasti i raspisivanja izbora u glavnom gradu) Sinišom Malijem, partirijarh je potpisao sporazum koji predviđa da Teslina urna bude uzeta iz Krunske ulice, prenešena preko Njegoševe i Mekenzijeve i posađena u porti Hrama. Uz to na prostoru između crkve i Narodne biblioteke trebalo bi da bude podignut spomenik naučniku. Možda baš na mestu na kom razgovaramo sa Beograđankom Ljiljanom Jovanović:


Ipak, pre nego partijama, na najnovijem obrtu u priči o Teslinim ostacima može se zahvaliti upravo samoj Crkvi. „Srpska pravoslavna crkva kao da se uključila u predizbornu kampanju“, konstatuje profesor Fakulteta dramskih umetnosti, pozorišni kritičar, Ivan Medenica.

Podseća da se prva inicijativa za prenos Teslinog pepela pojavila još 2006. godine, te dodaje: „Što je takođe problem koji ukazuje na klerikalizaciju našeg društva. I to tamo gde Crkvi ni u kom slučaju nije mesto, jer Nikola Tesla je bio veliki naučnik iz oblasti prirodnih nauka, koje bi po definiciji trebalo da se suprotstavljaju svim dogmama, a u prvom redu religijskim dogmama. Koliko god mi znali da je on bio čovek izrazito razvijene duhovnosti i spritualnosti, ona transcendira religijsku dogmu, tako da je ideja da se njegova urna iz nečega što je mauzolej posvećen njegovom liku i delu seli u hrišćanski hram je, po meni, da iskoristim terminologiju ’protivničke strane’, bogohulna“.

Burne reakcije koje su se slile u Teslin muzej, naglašava Vladimir Jelenković, pokazuju da bi sahranjivanje naučnika u jednoj crkvi, jednoj religiji, bilo kršenje onog što u savremenom svetu um ovog izuzetnog čoveka, preminulog pre 71 godine, i danas simbolizuje:

„Premeštanjem posmrtnih ostataka, narušavanjem muzejske celine, na neki način se dezavuiše rad stotina hiljada volontera koji rade na promociji Teslinog dela i koji ne žele da se to desi na taj način. Oni smatraju da Tesla pripada čitavom čovečanstvu i da ga ne treba, na neki način, uskratiti ljudima svih vera, svih religija, koji dolaze u njegov naučni hram“.

Na žalost, Teslin lik neuspešno je pokušava da se istrgne iz tužnih balkanskih među-etničkih i među-religijskih relacija, čemu se po nekim izvorima i za života opirao. No i danas, nije mali broj onih koji će potegnuti pitanje čiji je Tesla, pa su zbog toga skloni da potez SPC čitaju kao konačni dokaz da naučnik pripada Srbiji. Beograđanin Stevo Blagić:



Rasprave su to koje vas neće baš nigde odvesti i u kojima se Tesla zaista našao ni kriv ni dužan. Zbunile bi mnoge, pa nije čudo što su to učinile i njegovom zemljaku, pod teretom devedesetih izbeglom iz Like, Nenadu Dragosavcu:



Niti pitanje Teslinog identiteta, niti tekuća kampanja nisu uzroci namere za izmeštanje urne. To uverava direktor beogradskog Etnografskog muzeja, član Srpske napredne stranke, jedan od retkih čelnika beogradskih kulturnih institucija koji je podržao sporni predlog, Miroslav Tasić:

„Zakon o kulturi koji je važeći Zakon ne predviđa da ostaci živog čoveka budu u muzejima, osim ako se radi o arheološkim iskopinama. Onda su to eksponati izloženi u svrhu naučnog istraživanja“.

Tasić odbacuje da to što se pitanje urne, koje pola veka niko nije postavljao, rešava u trenutku izborne kampanje, ima bilo kakve veze sa izborima. „Zašto se to baš sada zahuktalo, nije moja stvar. Mislim da sve stvari koje su krupnije sada mogu da se povežu sa izborima. Bilo šta da se kapitalnije uradi, može se reći da je u vezi sa izborima. Moje mišljenje je da to saizborima veze nema“, podvlači Tasić.

Grobno mestio za svakog je teza kojoj se ništa ne može prigovoriti. Osim što se u ovom slučaju moraju imati u vidu specifičnosti.

„Ovo nije bilo koja urna. Nego je to urna Nikole Tesle. Mislim da celu priču moramo posmatrati u tom vrlo pojedinačnom i specifičnom kontekstu. I, s druge strane, ne sme se gubiti iz vida, kako je uopšte došlo do toga da se napravi jedna ustanova koja pored klasične muzejske aktivnosti ima i karakter mauzoleja. Dakle, ako je to nekada bilo prihvatjlivo, zašto danas više nije“, zaključio je Medenica.