Dostupni linkovi

logo-print

Duga senka devedesetih


Daša Drndić i Biljana Srbljanović

Daša Drndić i Biljana Srbljanović

Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je koliko nacionalizam opterećuje kulturu u Srbiji i Hrvatskoj. Sagovornice su bile književnice Biljana Srbljanović iz Srbije i Daša Drndić iz Hrvatske.

Bilo je reči o tome zašto se na kulturnu scenu Srbije vraća retorika iz devedesetih godina, kako je nacionalizam u kulturnom životu Hrvatske marginalizovan, šta znači izjava ministra kulture Srbije da umetnost mora biti patriotska, da li je Domovinski rat još uvek tabu tema u Hrvatskoj, koliko su mlade generacije indoktrinirane ideologijom koja je bila dominantna devedesetih godina, kakav je odnos prema fašizmu u Srbiji, a kakav u Hrvatskoj, zašto pevača Tompsona više nema na javnoj sceni u Hrvatskoj, zašto je direktor beogradskog pozorišta Atelje 212 dao ostavku i šta su to takozvane nacionalne vrednosti u kulturi.

Omer Karabeg: Gospođo Srbljanović, vi ste nedavno izjavili da vam sadašnja situacija u Srbiji deluje kao povratak otpisanih, aludirajući na to da se Srbija vraća u devedesete godine. Da li to važi i za kulturu?

Biljana Srbljanović: Na žalost, izabrala sam dosta nespretnu metaforu zbog toga što povratak otpisanih u popularnoj kulturi ima potpuno drugu vrstu konotacije, a to je neka vrsta gerilske borbe ilegalaca, na šta ja svakako nisam mislila. Mislila sam na bukvalno značenje te metafore, a to je generalni hrup čitavog ešalona ljudi za koje smo mislili da su politički potpuno otpisani i da pripadaju prošlosti sa kojom se, na žalost, u političkom smislu nismo u potpunosti obračunali. Naravno da to važi i za kulturu. Čini mi se da je poslednjih sedam-osam godina, dakle za vreme vladavine Demokatske stranke, povratak nacionalizma u kulturu bio itekako vidljiv. I što je više vreme odmicalo to se više osećalo da nervozna država, koja ne zna šta da radi sa ključnim problemima kao što su granice, ekonomija ili politički sistem, nudi ljudima neku vrstu utehe u banalnim porukama da kultura treba da bude patriotska i da mora da se okrene nacionalnim vrednostima. Sve je bilo manje novca za umetnost, a sve više teških reči koje su sada, kada je došlo do promene vlasti, postale i zvanična politika.

Omer Karabeg: Kakva je situacija u Hrvatskoj? Ima li na javnoj sceni i u kulturnom životu onih koji su dominirali hrvatskom kulturom devedesetih godina?

Neke su se stvari u Hrvatskoj ipak koliko-toliko ispeglale, pa tog agresivnog, glasnog nacionalizma u javnom životu, pa i u kulturi, ima sve manje.

Daša Drndić: Sve manje. Ne pratim detaljno situaciju u Srbiji, ali ako se treba nešto uspoređivati, mada to ne bih radila, mislim da je u Hrvatskoj situacija nešto bolja. Da li pod pritiskom međunarodne zajednice, da li zbog toga što smo pred ulaskom u Europsku uniju, neke su se stvari ipak koliko-toliko ispeglale, pa tog agresivnog, glasnog nacionalizma u javnom životu, pa i u kulturi, ima sve manje. A i tamo gdje ga ima, on je marginaliziran, mediji na njega ne obraćaju pažnju. Kultura nabijena nacionalizmom vjerojatno ima svoje konzumente, ali oni nisu toliko vidljivi na javnoj sceni. Nacionalizam nije eliminiran u Hrvatskoj, on nije nestao, nije se s njim do kraja ni razračunalo, ali on ne dominira i to se vidi i u naizgled benignim stvarima kao što je održavanje gej parade koja je ove godine u Splitu, za razliku od prošle, prošla relativno dobro. Nema ni glasne revizije povijesti. Nervoza je malo utihnula.

Omer Karabeg: Novi srpski ministar kulture Bratislav Petković izjavio je da umetnost mora da bude patriotska. Da li to znači da će država da finasira samo takozvanu patriotsku umetnost, ako uopšte znamo šta je to?

Biljana Srbljanović: Ne znam šta to znači patriotska umetnost, pogotovo zato što mi se ta kovanica čini oksimoronom. Obaveza je države da finansira kulturne institucije, a ne da im diktira ideološku ili bilo kakvu drugu obojenost. Mislim da je ta ministrova izjava bila jedna od gomile rečenica koje ne znače ništa i koje, zapravo, zabavljaju svetinu koju kultura i umetnost uopšte ni ne zanimaju. Izgovaraju se velike reči koje ništa ne znače, a umetnička produkcija se svodi na neku vrstu tabloidizacije. O umetničkoj biografiji ministra kulture ne znamo ništa osim da je bio poslastičar.

Omer Karabeg: Ima li patriotizma u hrvatskoj umetnosti? Kakav je odnos prema Domovinskom ratu koji je dugo bio tabu tema za svako kritičko preispitivanje?

Daša Drnić: Ima patriotizma. Ima čak i izdavača koji se bave objavljivanjem djela koja se odnose na Domovinski rat. Međutim, to su sve prilično marginalizirane izdavačke kuće. Tu i tamo se i dalje događaju neki skupovi koji pokušavaju revidirati povjest, ali tome se polako staje na kraj tako da nema tako iritirajućih pojava kao što je to bilo do prije pet-šest godina. Stanje se smiruje, mada i dalje postoji problem sa Katoličkom crkvom koja ima svoje krute, vojničke uzuse, dijeli lekcije i misli da treba biti nekakav politički faktor u jednoj laičkoj državi. Čak se i ova SDP-ovska vlast prilično oprezno, za moj račun čak i preoprezno, i na prstima odnosi prema Katoličkoj crkvi, mada ne znam zašto. Nedavno je premijer Milanović bio kod pape, pa se opet nije poteglo pitanje ugovora sa Vatikanom o finansiranju Katoličke crkve kroz državni proračun. Tako da ima tu još stvari, ali sve to skupa nije tako strašno kako je bilo devedesetih godina. Mene je potaklo ovo što je Biljana rekla da se nismo obračunali sa prošlošću. I nismo. Možda se baš zato sve ovo i dalje događa u Srbiji i na neki način u Hrvatskoj. Nije se završila priča iz Drugog svjetskog rata, a kamo li ova iz ovog rata. Nema ni naznake da je na pomolu neka katarza, a, dok se to ne desi, mislim da će teško doći do neke temeljitije demokratizacije društva. Premda kažem - u Hrvatskoj se to poprilično smirilo i ne izaziva toliku nervozu.

Omer Karabeg: Koliki je uticaj Dobrice Ćosića i njegovog kruga na kulturna zbivanja u Srbiji?

Mene prosto čudi da neki od njih, kao uostalom i sam Dobrica Ćosić, imaju dovoljno snage da tu količinu nekultivisane mržnje štampaju u obliku tekstova i knjiga.

Biljana Srbljanović: Najlakši odgovor na vaše pitanje je da je taj uticaj veliki. On je zaista nominalno značajan. To se obično vidi kada se, recimo, biraju novi članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, pa kada pogledate koji su ljudi izabrani i sa kakvim umetničkim, naučnim ili političkim biografijama. Jasno je da duh tvrdokornog, urnacionalizma, koji datira još od kasnih sedamdesetih i početka osamdesetih godina, itekako još uvek postoji. Međutim, s druge strane, možda ću biti gruba, biologija čini svoje. Ti ljudi ulaze u pozne godine. Oni više ne mogu držati korak sa vremenom do te mere da budu prisutni u javnosti. Mene prosto čudi da neki od njih, kao uostalom i sam Dobrica Ćosić, imaju dovoljno snage da tu količinu nekultivisane mržnje štampaju u obliku tekstova i knjiga. Dakle, čini mi se da će ta stvar biti rešena protokom vremena i da neće imati neke prevelike posledice. Jer, kada dođe do smene generacija, s obzirom da ćosićevci nisu toliko jaki koliko Ćosić sam, stvar će se urušiti sama od sebe. S druge strane, to neće biti dobro, jer neće biti katarze, jer se mi sami nećemo obračunati sa našim zabludama, nego će one protokom vremena prosto nestati sa javne scene.

Daša Drndić: Ja se ne bih u potpunosti složila sa ovim. S prolaskom vremena i odlaskom jedne generacije možda će se situacija smiriti. Međutim, velika je šteta već napravljena. Nove generacije su već indoktrinirane. Poprimile su drugačiji kod razmišljanja. Naravno, ima među mladima sjajnih ljudi, ali to je jako mali broj, tako da mislim da je velika šteta napravljena i mislim da će trebati jako puno vremena da bi se ona sanirala. Nedavno sam na televiziji gledala jednog mladog čovjeka iz Republike Srpske, možda je imao osamnaest, dvadeset godina, koji je govorio da njega Sarajevo i drugi entitet uopće ne zanimaju, da on Bosnu i Hercegovinu uopće ne priznaje i da mu je ona isto što i neka afrička zemlja ili kao Švedska, Švicarska, ne znam šta. Kaže da je on iz Republike Srpske i da njega ovo što je oko Republike Srpske ne zanima. Šteta je napravljena i ne znam kako će se to riješiti.

Biljana Srbljanović: Slažem se da je velika šteta već napravljena. S druge strane, ja lično nemam utisak da je u Srbiji broj mladih intelektualaca, koji shvataju kakvu je pustoš u kulturi ostavila dominacija nacionalnog koja traje već nekoliko decenija, drastično manji od broja onih drugih koji to smatraju jedinim pravim kulturnim identitetom.

Omer Karabeg: Gospođo Drndić, vi ste rekli da nije završena priča, ne samo iz ovog, već i iz Drugog svetskog rata. Pa, kakav je danas odnos prema fašizmu u Hrvatskoj? Da li se još uvek izjednačavaju Blajburg i Jasenovac?

Jasenovac sve više dobija na značaju, ponovo se čuju priče o značaju antifašizma.

Daša Drndić: Ne. Recimo, nova vlast je sada premjestila ceremoniju obilježavanja Blajburga na drugo mjesto. Nema službenog, zvaničnog izjednačavanja i to je tako bilo i prije vlasti SDP-a. Jasenovac sve više dobija na značaju, ponovo se čuju priče o značaju antifašizma, naglašava se da je on u preambuli našeg ustava, vraćeno je ime Trgu žrtava fašizma. Istina, postoji jedna grupa ekstremista koja uporno pokušava da Trg maršala Tita ispred Narodnog kazališta preimenuje u nekakav Trg žrtava komunizma, ali tu se radi o maloj grupi izanđalih, ofucanih likova koji uopšte ne figuriraju nigdje, pa ne izazivaju čak ni neko gađenje. Oni su prosto nevidljivi. Ne kažem da na mala vrata ne ulaze elementi fašizma. Ima tu knjiga koje se bave nacionalizmom, patriotizmom i domoljubljem. Ima tu forsiranja arhaične tradicije i ruralnog, ali sve to nije toliko agresivno kao što je bilo. To je bilo nepodnošljivo početkom devedesetih, pa sve do 2004, 2005. godine. Sad se to smirilo.

Omer Karabeg: Kakav je odnos prema fašizmu u Srbiji? Da li još uvek traje rehabilitacija kvislinga iz Drugog svetskog rata?

Biljana Srbljanović: Kvislinzi se itekako rehabilituju i to je pitanje novca. Posle Drugog svetskog rata silne kuće i imanja su oduzeti porodicama ljudi koji su bili ratni profiteri, mnogima potpuno bespravno, ali jednom velikom broju, pogotovo vodećim ljudima poput Draže Mihailovića, imovina je, kao što je to bio slučaj svugde u svetu, oduzeta zbog toga što su bili saradnici fašističkog okupatora. Sadašnja rehabilitacija Draže Mihailovića i njegovog četničkog pokreta, zatim princa Pavla, čiji su posmrtni ostatci preneti u Srbiju, i drugih, podrazumeva da se, recimo, cela ulica Kneza Miloša, mnoge zgrade i delovi drugih ulica vraćaju takozvanim prvobitnim vlasnicima - naslednicima kvislinga. Tako da, kada se malo začeprka, ispada da je cela ta lažna dilema o tome da li je pokret Draže Mihailovića bio antifašitsički, zapravo, banalna priča o parama. Javljaju se tu neki advokati koji organizuju svoje nevladine organizacije za rehabilitaciju i povratak imovine, a, zapravo, uzimaju ozbiljan reket od tih ljudi kojima treba da bude vraćena imovina.

Omer Karabeg: Šta je sa pevačem Tompsonom, koji je na svom repertoaru redovno imao nacionalističke pesme. Vidim da televizija više ne prenosi njegove koncerte, može li se reći da je on na neki način skrajnut?

Daša Drndić: Jeste. Nestao je. On je čak prilično nemušto i nevješto pokušao revidirati svoje stavove, pa se i pravdati, ali bez obzira na to, ono što je on pjevao i govorio bilo je strašno. Ali nema ga. Ne vidim da drži koncerte. Ne znam gdje je i što radi. Mediji mu ne daju nikakvu pažnju, tako da je za sada nestao. Što ne znači da se neki drugi Tompson u nekom drugom vidu neće pojaviti. Međutim, mislim da je ovdje sada nastalo relativno zatišje što se tiče fašizma i nacionalizma. Taj patriotizam se i dalje podgrijava na marginama, ali sve je to prilično mlako. Što će se dalje događati, ne znam. To su stvari sa kojima treba biti prilično oprezan. Nije Tompson ni prije imao prolaz svuda. Recimo, u Istri mu to nikad nije uspjelo, mada mu je bio san da nastupa u Pulskoj areni.

Biljana Srbljanović: Čini mi se, ovo što je Daša govorila, da posljedice onoga što je bilo nije lako obrisati. Ispričala bih vam jedno svoje skorašnje iskustvo iz Zagreba. Bila sam učesnica jedne tribine koju je organizovao Treći program Hrvatskog radija u Gradskoj biblioteci. Tema je bila kultura i to je bio jedan krajnje intelektualni razgovor. Publika je bila jedna mala skupina ljudi koja se interesuje za tribine Trećeg programa, pa možete misliti kog su profila bili ti ljudi. Kada se poveo razgovor o Tompsonu, koga sam ja uporedila sa našim turbo folk pevačicama kao što je Svetlana Ražnatović, odjednom su ljudi iz publike skočili na mene i počeli da mi govore da se ja varam i da je Tompson jedan divan pevač koji, zapravo, peva o ljubavi, slobodi, veri i tako dalje. Ja, inače, nemam pojma ko je tačno Tompson, znam samo kakvu vrstu društvenih i političkih posledica on nosi, ali ne bih znala da citiram neku njegovu pesmu, kao što ne bih znala da citiram ni pesmu Svetlane Ražnatović, ali znam šta ona u kulturološkom i političkom smislu predstavlja, te nisam htela da se uključujem u tu vrstu rasprave. Kada se zavšila tribina, jedini ljudi koji su mi prišli da razgovaraju sa mnom bili su oni isti koji su branili Tompsona. Hteli su da mi blagonaklono i dobronamerno objasne kako je Tompson neko koga vredi slušati i kako je on veoma značajan za hrvatsku kulturu. Ti ljudi nisu bili nacionalisti, čini mi se da u njihovom slučaju možemo govoriti o trajnim i neizbrisivim posledicama koje je ta vrsta populizma ostavila.


Dvadeset godina su se ispirali mozgovi. Naravno da su ostale posljedice i trebaće vremena da se one saniraju.

Daša Drndić: Dvadeset godina su se ispirali mozgovi. Dvadeset godina se radilo na purifikaciji jezika i ljudi su se plašili govoriti jezikom kojim su do tada govorili. Autocenzurirali su se. Ljudi su se nahvatali straha i nisu imali hrabrosti da se oglašavaju. Naravno da su ostale posljedice i trebaće vremena da se one saniraju. Čak i da svega ovoga nije bilo, treba vremena da se ovo društvo ispolira i izcivilizira. Ali sve zajedno neusporedivo je mirnije i u neku ruku dosadnije nego što je bilo.

Omer Karabeg: Gospođo Srbljanović, bojite li se da bi nova vlast u Srbiji mogla nastaviti sa praksom smenjivanja nepodobnih ličnosti u kulturnim insitucijama. Imam na umu slučaj pisca Sretena Ugričića, koga je proletos praktično smenio ministar policije, Dačić, zato što se zalagao da crnogorski pisac Nikolaidis, koga je srpska vlast oštro kritikovala, ima pravo na svoje mišljenje. Mislite li da bi Dačić, koji je u novoj vlasti napredovao, pa je sada premijer, mogao ponovo da se pojavi u ulozi arbitra koji propisuje šta se sme, a šta ne sme u kulturi?

Biljana Srbljanović: Sada imate slučaj u Ateljeu 212, koji je neka vrsta lakmusa. Tamo je upravnik Kokan Mladenović ovih dana podneo ostavku. To je slučaj koji je dosta komplikovan i koji pokazuje kako će to ubuduće izgledati. Mada o tom čoveku imam veoma, veoma kritičko umetničko mišljenje, potpuno mi je jasno da je otpor glumaca protiv njega bio iz ideoloških razloga i to zbog toga što je on postavio na scenu Frljićevu predstavu “Zoran Đinđić”. I on je konačno otišao sa tog mesta. To je ideološka čistka, koja je napravljena pod plaštom borbe za prava glumaca. Sada grad traži menadžera koji će na menadžerski način rukovoditi kulturnim ustanovama kao da su u pitanju supermarketi, a ne pozorišta ili muzeji. Čini mi se da, ustvari, neće toliko dolaziti do otvorenog smenjivanja iz ideoloških razloga, ali samo insistiranje na menadžerstvu u kulturi govori da su to, zapravo, intelektualne čistke.

Omer Karabeg: Ima li slučajeva da vlast u Hrvatskoj smenjuje direktore kulturnih ustanova koji joj nisu po volji?

Daša Drndić: Postoje kulturna vijeća i postoje ljudi koji biraju intendante, ali intendanta u krajnjoj liniji potvrđuju ministar ili ministrica kulture. Sad se vodi rasprava, koja traje već nekoliko mjeseci, oko izbora novog intendanta HNK u Zagrebu. Jedan kanditat nikako da prođe, a to je favorit ministrice kulture, jer se drugi protive, pa se onda raspisuje jedan natječaj, pa drugi, ovo je već četvrti put da se raspisuje natječaj. Ko će pobijediti ne znam, ali ministar daje posljednju riječ.

Omer Karabeg: Pisac Filip David kaže da danas u Srbiji nema pravog otpora intelektualaca kulturnoj politici koju vodi ova vlast i naziva to skandalom. On podseća da je i u vreme najžešćih Miloševićevih kampanja postojao Beogradski krug koji je okupljao značajne intelektualce, koji su se žestoko protivili njegovoj politici. Delite li to mišljenje, gospođo Srbljanović?

Biljana Srbljanović: Delim utoliko što smatram da ne postoji organizovani otpor. Rekla bih da profesor David nije mislio da otpor uopšte ne postoji, nego da on nije organizovan, jer nema više ni čuvenog Beogradskog kruga, niti Foruma pisaca koji sam ja kao mlada dramaturškinja, baš sa profesorom Davidom i još nekoliko prijatelja, napravila 1998. godine. Takve stvari više ne postoje. Ljudi su ili na neki način partijski organizovani ili su izolovani, desetkovani, svedeni na neki svoj mali zabran u okviru koga deluju. Čini mi se da postoji veliki zamor materijala, jer ovo ipak predugo traje. Već 25 godina. Stalno se borite protiv istog zla i u jednom trenutku kažete: “Pa kome ja sve ovo govorim i zbog čega”, I, ako ste osoba kao ja, postavite sebi pitanje da li ste uopšte u pravu. Počela sam dovoditi u pitanje sve moje postulate - i političke, i intelektualne, i sve ono što mislim. Pitam se da li je moguće da sam ja potpuno u krivu i da taj vulgarni nacionalizam i prostački fašizam, koji je manje-više sa vrlo kratkim prekidima na vlasti u Srbiji poslednjih 25 godina, možda nešto dobro, a ja nisam u stanju, nemam taj mozak, da vidim te kvalitete.

Srbija nije Beogradski krug, Hrvatska nije par intelektualaca koji se oglašavaju u nezavisnim medijima.

Daša Drndić: To previše dugo traje i ljudi koji su bili u opoziciji i koji su govorili glasno su se umorili. Na žalost, to je bila i još uvijek je manjina. Srbija nije Beogradski krug, Hrvatska nije par intelektualaca koji se oglašavaju u nezavisnim medijima, ako nešto takvo uopće postoji, ili neke građanske udruge. Oni su nemoćni pred političarima i u manjini su. Sada postoji nešto malo više glasnosti nego što je bilo. Da li će se to u Hrvatskoj srediti i kako će se srediti? Ja se nadam da sve ide ka boljem. Osim toga, ljudi su osiromašili, ima jako puno nezaposlenih i njihov broj permanentno raste. Ljudima oduzimaju stanove i kuće, porezi rastu, tako da vlada opća depresija i kao da su ljudi paralizirani. Sada je sve stalo.

Omer Karabeg: U zaključku, koliko je kultura opterećena nacionalizmom?

Biljana Srbljanović: Ja mislim da je kulturna produkcija u Srbiji na takvom minimumu da zapravo jedva preživljava. Čini mi se da u tretmanu kulture vlada princip - izgladniti, ali ne i ubiti. Istovremeno, sa ovom promenom vlasti nastupa zaokret prema takozvanim nacionalnim vrednostima u kulturi, za koje ja nisam sasvim sigurna na šta se one odnose, ali čini mi se da je reč o kiču i banalnom patriotizmu, za koji vlast neće tako lako naći veliki broj ozbiljnih umetnika, koji su spremni da se kompromituju i učestvuju u projektu unapred osuđenom na propast.

Daša Drndić: Meni to nije primarno pitanje. Meni je veći problem što je kvaliteta ovoga što se proizvodi u kulturi sve upitnija. Kultura koja se proizvodi u Hrvatskoj, unatoč nekim visokim dometima i vrijednostima, uklapa se u svjetski trend kulture za široku potrošnju koja nema nekih značajnijih vrijednosti. I to je po meni mnogo važniji problem, nego da li tu i tamo ima nekih iskrica nacionalizma. Sve u svemu, mislim da je kultura u opadanju i da su visoke kulturne vrijednosti nestale. Sve se više ide na neke lako svarljive vidove nečega što ne bih ni nazvala kulturom.
  • 16x9 Image

    Omer Karabeg

    Novinar RSE od osnivanja Balkanskog servisa. Marta 1994. pokrenuo emisiju "Most" s namerom da uspostavlja ratom pokidane veze između ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Dobitnik je nagrade "Jug Grizelj" Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) i nagrade "Erhard Busek" Medijske organizacije Jugoistočne Evrope (SEEMO).

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG