Dostupni linkovi

logo-print

Slučaj majora Tepića: Ratni i antiratni heroji


Major Tepić već ima ulicu u Beogradu, po njemu se imenuju ulice širom Srbije i Republike Srpske

Major Tepić već ima ulicu u Beogradu, po njemu se imenuju ulice širom Srbije i Republike Srpske

Na inicijativu Ministarstva za rad Vlade Srbije na Savskom vencu, jednoj od centralnih beogradskih opština biće podignut spomenik majoru Milanu Tepiću, koji je poginuo podigavši u vazduh skladište JNA u Bjelovaru 1991. godine.

Sa njim je poginuo i jedan vojnik. Iz ratova devedesetih, u kome se pozicija Jugoslovenske narodne armije (JNA) može nazvati sve samo ne odbrambenom, jedan drugi čin postao je takođe opštepoznat, ali sa sasvim drugačijom konotacijom.

​General Vlado Trifunović predao je hrvatskoj vojsci kasarnu u Varaždinu prethodno naredivši da se oružje onesposobi i tako uspeo da izvede na sigurnu teritoriju 220 vojnika i 60 oficira. Treća, tragična priča, potpuno je zaboravljena.

Miroslav Milenković, mladi vojnik se našao u situaciji da se opredeli između kolone onih koji su odlučili da dezertiraju i onih koji nastavljaju da ratuju. Pošto je neodlučan išao prema jednoj pa drugoj koloni, na kraju je stao između njih i pucao sebi u glavu.

Ko su heroji? Da li su heroji samo žrtve ili i oni koji spasavaju živote?

Čin majora Tepića slavi se u Srbiji kao herojski čin i poznat je među Srbima i u Srbiji i van nje. On već ima ulicu u Beogradu, po njemu se imenuju ulice širom Srbije i Republike Srpske. Samožrtvovanje majora Tepića je čin u skladu sa herojskim mitovima koji se neguju u istorijskim sećanjima srpskog naroda.

Tipičan primer je major Dragutin Gavrilović koji je 1915. godine svojim vojnicima pred bitku poručio: "Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja….Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu."

Generalu Trifunoviću se u Srbiji tri puta sudilo za izdaju, da bi se tek 2010. godine odustalo od te optužnice.

Država je Tepićevoj porodici, prema svedočenju njegovog sina, koji je završio Vojnu akademiju, obezbedila stan. Trifunović više od dve decenije živi u sobi od devet kvadrata u beogradskom hotelu „Bristol“.

Generalu Trifunoviću se u Srbiji tri puta sudilo za izdaju, da bi se tek 2010. godine odustalo od te optužnice

Generalu Trifunoviću se u Srbiji tri puta sudilo za izdaju, da bi se tek 2010. godine odustalo od te optužnice

Da li će neko biti heroj ili ne, izdajnik ili ne, zavisi ne samo od odnosa prema vođenim ratovima, već i od toga kakav je sistem vrednosti u nekom društvu - da li je na piedestalu život ili smrt, spasavanje ili žrtvovanje.

Istoričarka Dubravka Stojanović kaže da u našem društvu heroji treba da budu mrtvi, još poželjniji su ako su se samožrtvovali:

“Ovde, zapravo, ne postoji ideja čuvanja života, što je upravo bila ideja generala Trifunovića,. Često možemo da čujemo ismevanje kad govorimo o principu čuvanja života, što je, na primer, vrhunski princip američkog ratovanja. To ovde nailazi na podsmeh.”

Za istoričara Predraga Markovića dilema da li je herojstvo spasiti tuđ ili žrtvovati svoj život, šira od ta dva slučaja. On navodi primer iz Drugog svetskog rata koji pokazuje, kako procenjuje naš sagovornik, pomeranje osnovnih vrednosti u savremenom srpskom društvu:

”Reč je o slučaju Dijane Budisavljević koja je bila poptuno zaboravljena do pre neku godinu. A ona je izvela verovatno najveću spasilačku akciju u Drugom svetskom ratu, spasivši dvanaest hiljada kozaračke dece od smrti. Njeno herojstvo nije bilo podobno za posleratnu paradigmu heroja koji se bacaju na bombe i umiru na mukama, ali je pogodno za novo vreme koje herojstvu daje jedan humanistički prizvuk.”

Marković smatra da je Trifunovićev čin upitan zbog predaje oružja, što ni jedna vojska, po njemu, ne može smatrati herojskim činom.

Svi ti tužni pojedinci - antiratni heroji još uvek to svoje mesto ne mogu da dobiju: Dubravka Stojanović

Svi ti tužni pojedinci - antiratni heroji još uvek to svoje mesto ne mogu da dobiju: Dubravka Stojanović

Koliko vrednovanje postupaka u ratovima devedestih kao herojstvo ili izdaja pokazuju odnos prema tim ratovima? Dubravka Stojanović kaže da se i iz tih primera vidi da se odnos prema krvavom raspadu Jugoslavije nije promenio od godina poslednjeg rata:

“Mi se nismo pomerili sa one tačke kada je opravdavana teza da svi Srbi treba da žive u jednoj državi i da se za to vredi i ratom boriti. Ja ne vidim ozbiljnije pomake ni u intelektualnoj eliti u preispitivanju tih ratova a ni u načinu na koji se o njima uči. Ne vidim ozbiljnije pomake u odnosu na onu ideologiju koja nas u rat i odvela”, kaže istoričarka Dubravka Stojanović.

Predrag Marković, međutim, stvari vidi drugačije oblikujući ih u pitanje:

”Da li samo jedna strana treba da slavi mirotvoračke gestove? Ni jedna država u regionu se nije toliko distancirala i toliko kritički udaljila od vremena ratovanja, kao što je to učinila Srbija. Na Kosovu su borci UČK sahranjeni kao heroji, moderna hrvatska država potpuno gradi identitet na ratnim uspesima i problematičnih akcija kao što je Oluja.

Sve dok se ne prevrednuju ratovi, heroji neće biti trifunovići, milenkovići i njima slični, kaže Dubravka Stojanović:

“Svi ti tužni pojedinci - antiratni heroji još uvek to svoje mesto ne mogu da dobiju.”

Jedan herojski čin iz devedesetih ipak je uspeo da ujedini bivše neprijatelje.

Reč je o Srđanu Aleksiću iz Trebinja koji je stradao spasavjući život jednog Bošnjaka. Zahvaljujući upornosti Srđanovog oca koji se nije pomirio sa tim da žrtva njegovog sina bude zaludna, izgubljena u mržnji, sećanje na ovog heroja - antiheroja čuva se i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini.

Dogodilo se nešto čega nije bilo ni pre ni posle. Ime jednog vojnika našlo se na tablama naziva ulica, prolazima na drugim vidljivim mestima u Novom Sadu, Pančevu, Sarajevu, Tuzli, Trebinju. Srđan je junak igranog filma beogradskog režiseara Srdana Golubovića sarajevskog dokumentarnog filma kao i trebinjske pozorišne predstave.

Da li je to početak zajedničkih antiratnih heroja ili samo epizoda koja će to i ostati?

  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

Facebook Forum

XS
SM
MD
LG